Platon, Menon

ПЛАТОН, Менон
70А 	МЕНОН: Би ли ми ти, Сократе, могао рећи да се врлина стиче науком или вежбом, или ни учењем ни вежбањем, него да људима пада по природи, или можда на неки други начин?
СОКРАТ: Досад су, Меноне, Тесалци били чувени међу Грцима и по вештини у јахању и по богатству; а сада, тако ми изгледа, чувени су и по мудрости, а нарочито Ларишани, суграђани твог пријатеља Аристипа.
То све имате да захвалите Горгији. Јер кад је он отишао тамо, одмах је за своју мудрост задобио првака Алеуада, међу којима се налази и твој пријатељ Аристип, а после тога и првака осталих Тесалаца. Он вас је научио и томе да на свако питање одговарате без страха, као што је сасвим природно за човека који зна да говори, и као што је и сам радио; био је спреман да говори сваком Грку који то жели о свему, и да
71	никога не изневери у том обећању. Али овде у Атини, драги мој Меноне, постоји нешто сасвим супротно. Појавила се некаква несташица мудрих људи и изгледа ми да нас је мудрост оставила и одселила се код вас. Кад би ти некоме овде поставио овакво питање, исмејали би те и рекли: „Еј, ти, човече, ти верујеш да сам ја срећан и знам да ли се врлина може учити или да ли се можда стиче на неки други начин, а ја не знам ни да ли се може научити или не може, ја чак немам ни појма о томе шта је врлина!“
II
	Ето, баш овакав случај је и са мном, Меноне! И ја у овој ствари делим беду својих суграђана и сам себи пребацујем да о врлини уопште ништа не знам. А кад не знам шта је она, како бих онда познавао њену суштину? Узмимо, на пример, Менона. Ако неко уопште не зна ко је то Менон, како би могао знати да ли је леп и богат или племенита рода, или баш супротно томе? Мислиш ли да би могао?
МЕНОН: Не би, наравно. Али, да ли је то истина, Сократе, да ти не знаш шта је то врлина? Треба ли о томе да јавим својим суграђанима?
СОКРАТ: Не само то, пријатељу, него и то да никад досад никог нисам срео који би то знао.
МЕНОН: Како то? Зар се ниси видео с Горгијом кад је био овде?
СОКРАТ: Јесам.
МЕНОН: И онда ти је изгледало да он то не зна, је ли?
СОКРАТ: Не сећам се баш добро, Меноне, па тако ти сада не могу рећи да ли сам тако мислио. Али можда је он знао, а можда и ти знаш шта је он говорио; молим те, подсети ме на оно што је говорио! Или реци само ако желиш, јер ти без сумње мислиш исто што и он.
МЕНОН: Да.
СОКРАТ: Оставимо, дакле, Горгију на миру, пошто он није овде. А ти, Меноне, тако ти богова, шта ти мислиш да је врлина? Реци ми, учини ми то задовољство. то ће за мене бити најсрећнија лаж коју сам икад изговорио ако се покаже да ти и Горгија то знате, а ја сам тврдио да никад још нисам наишао на некога ко би то знао.
III
МЕНОН: То није тешко рећи, Сократе. Ако желиш да говоримо о врлини једног човека, онда је то лако. Ето, ово је његова врлина: да је у стању да управља јавним пословима, да, радећи то, помаже пријатељима и чини зло непријатељима, чувајући при томе сам себе од тога зла. А ако мислиш на врлину жене, ни ту нема никакве тешкоће: она мора добро водити кућу, мора да је одржава у добром стању и мора да слуша свог мужа. Постоје, осим тога, и врлине код деце, девојака и дечака; постоји такође врлина старог човека, слободног, ако желиш, или роба, ако желиш. Постоје и многобројне друге врлине, тако да уопште није тешко рећи шта је врлина; за сваку врсту радње и за свако доба, за сваког од нас и за сваки посао постоји нарочита врлина. Исто тако, Сократе, по мом мишљењу, постоји и његова мана.
СОКРАТ: Богами, Меноне, ја сам заиста срећан: тражио сам једну врлину, а код тебе наилазим на читав рој врлина!
(...)
СОКРАТ: Добро! Ниси ли рекао да је врлина човека у томе да добро управља јавним пословима, а врлина жене да добро управља кућом?
МЕНИОН: Рекао сам, дабоме.
СОКРАТ: А управљати добро државом, или кућом, или било чиме, то значи управљати мудро и праведно?
МЕНОН: Нема сумње да је тако.
СОКРАТ: Па онда, ако управљају мудро и праведно, они ће управљати мудрошћу и праведношћу, је ли тако?
МЕНОН: Тако је.
СОКРАТ: Па онда је и једном и другом потребно исто ако треба да буду добри, и жени и човеку, наиме, праведност и мудрост.
МЕНОН: Тако изгледа.
СОКРАТ: А шта је с дечаком и старцем? Могу ли они уопште да буду добри ако су безобрзирни и неправедни?
МЕНОН: Не могу, разуме се.
СОКРАТ: Дакле, морају бити мудри и праведни.
МЕНОН: Да.
СОКРАТ: Онда су сви људи добри на исти начин, је ли? Јер, ако имају исте ствари, онда су добри.
МЕНОН: Тако изгледа.
СОКРАТ: Кад не би поседовали исту врлину, онда не би били добри на исти начин.
V
СОКРАТ: Пошто је, дакле, врлина у свих иста, покушај да кажеш и да се сетиш шта Горгија каже да је врлина, а заједно с њим и ти.
МЕНОН: Шта друго ако не способност да заповедаш, да владаш другим људима? Ако већ тражиш нешто што је исто у свим случајевима.
СОКРАТ: То је баш оно што ја тражим. Али, да ли ти, Меноне, мислиш да је у томе и врлина дечака и роба, да, наиме, може да заповеда свом господару?
МЕНОН: Ја то свакако не мислим, Сократе.
СОКРАТ: Јер то није ни паметно, пријатељу. А сад, ево још нешто да размотриш. Ти кажеш: способан да заповеда. Нећемо ли можда додати: „правично, а никако неправично“?
МЕНОН: И ја тако мислим, Сократе, јер је правичност врлина.
СОКРАТ: Да ли врлина уопште, или једна од врлина, Меноне.
МЕНОН: Шта мислиш тиме да кажеш? (...)
VI
МЕНОН: Признајем, драги Сократе, да не могу наћи једну врлину коју ти у свим врлинама тражиш.
VIII
СОКРАТ: Само истину. И кад бих имао посла с неким од ових паметних људи који траже само расправе и препирке и длаку у јајету, ја бих им одговорио: „Ја сам рекао оно што сам рекао; а ако се варам, онда је ред на теби да говориш и да моје тврђење побијеш“. Али кад два пријатеља, као што смо ти и ја, желе да разговарају, онда морам одговорити мало блаже и више онако као што пријатељи међу собом разговарају. А мени изгледа да оно што овакав разговор каректерише није само у томе да се одговори истина, него да се одговор заснива само на томе што саговорник признаје да зна. (...)
Х
МЕНОН: Онда, мој Сократе, врлина изгледа да се према речима песника састоји у „уживању у лепом и у моћи“, ја, дакле, тврдим, да је врлина ово: желети лепе ствари и бити у стању стећи их.
СОКРАТ: Хоћеш да кажеш да жеља за лепим стварима садржи и жељу за добрим стварима?
МЕНОН: Наравно.
СОКРАТ: Желиш ли рећи да неки желе лоше ствари, а други добре? Зар не мислиш, пријатељу драги, да сви желе добре ствари?
МЕНОН: Не, ја то не мислим. (...)
СОКРАТ: Да ли зато што мисле да су те лоше ствари добре, или их, можда, упркос томе што знају да су лоше, ипак желе?
МЕНОН: Мислим да је могуће и једно и друго.
СОКРАТ: Ти, дакле, мислиш да човек може желети нешто лоше иако зна да је то лоше? (...)
МЕНОН: Неки мисле да им лоша ствар може користити, док је други опет сматрају штетном.
СОКРАТ: Мислиш ли да они што мисле да им лоше ствари користе знају да су лоше ствари лоше?
МЕНОН: То не бих тврдио.
СОКАТ: Па онда је јасно да они што желе лоше ствари не знају шта су, него желе оно што мисле да је добро, у ствари желе баш добро. Јe ли тако?
МЕНОН: Стварно, то тако изгледа за њих.
СОКРАТ: Добро, и они који желе лоше ствари, као што ти тврдиш, а сматрају да лоше ствари шкод свакоме коме се догоде, ипак знају, претпостављам, да ће те лоше ствари и њима самима шкодити?
МЕНОН: Мора да је тако.
СОКРАТ: Зар они који трпе штету нe сматрају да су несрећни?
МЕНОН: Мислим да сматрају.
СОКРАТ: Да ли, дакле, псотоји и један једини човек који би желео да буе бедан и несрећан?
МЕНОН: Ја то не верујем, Сократе.
СОКРАТ: Према томе, Меноне, нико не може желети зло, осим ако жели да буде такав. Јер, што је патња друго, до тражити зло и наићи на њега.
МЕНОН: Изгледа да си у праву, Сократе, и да нико не жели зло.