Платон Федар или о лепоти

Платон, Федар или о лепоти, Београд 1979

XLII

С о к р а т : Оно, дакле, што малопре наумисмо размотрити, како доликује да се говори и пише и како не, треба да размотримо.
Ф е д а р : Очевидно.
С о к р а т : Не састоји ли се, дакле, нужан услов за оно што треба да буде лепо и ваљано речено у томе да се душа онога који говори разумева у истину оних ствари о којима жели да говори?
Ф е д а р : Што се тиче тога, драги Сократе, слушао сам да ономе ко намерава да постане говорник није потребно да учи оно што је заиста праведно, него само оно што се свиди множини која ће решавати; а исто тако ни оно што је заиста добро или лепо, него оно што ће се само чинити да је тако, јер на томе се, кажу, оснива наговарање, а не на истини.
С о к р а т : Не треба, Федре, просто одбацити реч коју рекоше мудри људи, него треба испитати није ли њоме речено нешто о чему вреди говорити. Али ни оно што је сада речено не треба пустити из вида.
(...)
XLIV
С о к р а т : Можда, али оставимо ове, него реци ми ти шта на судовима раде парничари? Не препиру ли се, или шта да кажемо?
Ф е д а р : Баш то раде.
С о к р а т : О оном што је праведно и оном што је неправедно.
Ф е д а р : Да.
С о к р а т : Зар неће онај ко то умешно ради учинити да се иста ствар истим људима појави као праведна, а затим, кад хтедне, као неправедна?
Ф е д а р : Па да.
С о к р а т : И у скупштинском говору да се грађанима исто чини час као добро, а час опет као супротно?
Ф е д а р : Тако је.
С о к р а т : Не знамо ли да је елејски Паламед (Алузија на Зенона из Елеје, Парменидова ученика, кога је Аристотел због његове дијалектичке довитљивости у доказивању сматрао за оснивача дијалектике. Својим оштроумним доказима против мноштва и кретања, као и против поузданости чулног опажања, веома вешто је бранио учитељево учење од напада противника, и зато га је Платон назвао Елејским Паламедом) умешним говором постизао такав успех да се слушаоцима исто чинило и као слично и као различно, и као једно и као много, и да мирује и да се креће?
Ф е д а р : Баш тако.
С о к р а т : Не појављује се умешност у противречењу (αντιλογικη), дакле, само на судовима и у скупштинским говорима, него би она, како се чини, у свему што се чини била нека једина умешност којом ће неко моћи све изједначити са свачим што се може и са чим се може, и, што други ко изједначује и сакрива износити на светлост.
Ф е д а р : Како то мислиш?
С о к р а т : То би се, мислим, ако испитујемо, могло показати овако. Има ли заваравања више у стварима које се много разликују или у онима које се разликују мало?
Ф е д а р : У онима које се разликују мало.
С о к р а т : Али ћеш постепеним прилажењем неприметније доћи на супротног, него великим.
Ф е д а р : Како не.
С о к р а т : Зато онај ко намерава да завара другога, а сам да не буде преварен, треба тачно да распознаје сличност ствари и њихову несличност.
Ф е д а р : Разуме се да треба.
(...)
С о к р а т : Очигледно је, дакле, да се у оне који својим суђењима промаше истину па се дају заварати, то заваравање увукло због некојих сличности.
Ф е д а р : Да, дешава се тако.
XLIV
С о к р а т : Када ко изрече реч „железо“ или „сребро“, не мислимо ли сви на исто?
Ф е д а р : Још како.
С о к р а т : А што кад ко рече „праведно“ или „добро“? Не заноси ли се један овамо, други тамо, и нисмо ли несложни међу собом и сами у себи?
Ф е д а р : Дабоме.
С о к р а т : У једноме се, дакле, слажемо, а у другоме не слажемо.
Ф е д а р : Тако је.
С о к р а т : У чему нас је, дакле, од овога двојега лакше обманути, и у чему беседништво више може?
Ф е д а р : Очевидно у ономе где се колебамо.
L
С о к р а т : Тим растављањима и састављањима ја сам и сам пријатељ, Федре, да могу говорити и мислити; и ако мислим да је ко други способан да посматра једно и много у њиховом природном односу, за тим идем и корачам „као за божанским трагом“. Па и за оне који то могу да чине имам име, за које бог зна да ли је правилно или није: ја их у сваком случају називам досад дијалектичарима (Д и ј а л е к т и ч а р и : тј. они који се баве дијалектиком или дијалектичком методом, дијалектичком вештином, о којој Платон говори нарочито често у VII књизи Државе, у Кратилу, Еутидему, Софисту и Државнику. Суштина дијалектике састоји се у заједничком претресању неке ствари и том приликом различита лица упоређују своја уверења; она не иду за тим да у том претресању блистају, него да дођу до сазнања. Отуда се рађа и метода: она се састоји у узајамним питањима и одговорима. Питања се постављају и одговори се дају тако да се учесници клоне сваког неспоразума). А оне који су ово садашње научили од тебе и Лисије кажи како треба називати. Или је то она вештина говорења којом се служе Трасимах и други и тиме су постали мудри да сами говоре и уче томе друге, којима се хоће да им се носе поклони као краљевима (Алузија на велике плате које су софисти узимали за своја предавања, а тим узимањем разликовали се од Сократа, Платона и других, који за философију нису новац узимали, као ни за љубав)?
LVII
С о к р а т : Они тврде: ствар не треба нимало онако величати ни издалека је изводити дугачким околишењима. Јер, као што смо већ рекли у почетку овог излагања, баш нимало истине о праведним или добрим стварима, или о људима који су такви по природи или по васпитању, не треба у себи да има онај ко жели да постане одличан беседник. Та никоме на судовима баш нимало није стало до истине у тим стварима, него само до онога у шта се може веровати. А ово је привидно, и на то треба да обраћа своју пажњу онај ко жели да беседи правилно. Јер, понекад не треба износити ни оно што се заиста догодило, ако није вероватно да се збило, него само оно што личи на истину, како у оптужби, тако и у одбрани. И уопште, онај ко беседи свакако треба да као тачку за правац узима оно што личи на истину, а са истином често да се опрости. Јер, ако се то дешава кроз целу беседу, тиме су испуњени сви захтеви уметности.