Знање: извори, могућност, врсте

ЗНАЊЕ
ИЗВОРИ, ПОУЗДАНОСТ
ИЗВОРИ
Tеорија сазнања или гносеологија (гр. gnosis – (са)знање), филозофска дисциплина којa истражује изворе, поузданост и домете људског сазнања.
Главни извори (са)знања су опажање, разум (рационално мишљење) и интуиција.
Чула и разум као извори знања:
Помоћу чулног опажања стичемо сазнања о свету изван нас самих, и то непосредно: видим, чујем, миришем, могу да додирнем и сл. Самоопажање или унутрашње чуло представља основу сазнања о самима себи, сопственим менталним и психичким процесима. Оно нам је директно доступно, а његов садржај су наше мисли, емоције, представе и сл.
Међутим, пуко опажање још увек не представља знање: чулне опажаје потребно обрадити, а ту функцију врши разум, човекова способност да мисли, односно ствара појмове, доноси судове и изводи закључке. Разум на основу опажаја ствара појмове, утврђује односе међу појмовима тако што их повезују у тврдње, а онда из једне или више тврдњи изводи нове (закључује). Он је за разлику од чула, посредан извор сазнања, јер ниједна од наведених радњи (поимање, суђење и закључивање) не обавља се одједном, већ захтева низ корака.
Разум и интуиција као извори знања:
Разум нема никакве своје садржаје и да би  могао да обавља своје функције потребан му је материјал који може да добије или опажањем или помоћу трећег извора знања – интуиције. У филозофији су термини интуиција и ум синоними, и они представљају нашу способност непосредног сагледавања суштине онога што се сазнаје, без доказа или поступног резоновања.
Апостериорна и априорна знања
Знања која стичемо разумском обрадом података добијених преко чула и самоопажања, а уз помоћ сећања, као непоузданог, али неопходног извора, називају се емпиријским или апостериорним знањима (лат. a posteriori – оно што долази „касније”, на основу опажаја). Науке које се углавном ослањају на таква знања, као што су физика, биологија или историја, називамо емпиријским наукама.
Знања настала разумском обрадом очигледних истина добијених помоћу интуиције, без икаквог ослањања на искуствену грађу, називамо неискуственим, неемпиријским, априорним знањима (лат. a priori – оно што претходи, што је независно од опажаја). Таква су логичка и математичка знања: да бисмо их стекли и проверили није потребно никакво искуство, она се на основу првила изводе из почетних исказа чија је истинитост несумњива (аксиоми, постулати или принципи).
ПОУЗДАНОСТ ЗНАЊА
Сви набројани извори сазнања су комплементарни, што значи да се међусобно допуњују, а сваки у свом подручју има посебан значај. Поставља се питање да ли су сва та знања једнако поуздана, сигурна.
Филозофи се око тога не слажу, и у теорији сазнања око тог проблема формирала су се два основна правца: рационализам и емпиризам. Рационалисти тврде да не постоји чист чулни опажај. У нашој свести постоје нека знања независна од искуства, помоћу којих се формира и само опажање. Што се тиче поузданости знања, можемо бити сигурни само у она која почињу од тврдњи за које интуитивно увиђамо да су истините и из којих даље дедуктивно изводимо нове. Емпиричари, за разлику од њих сматрају да је опажање најважнији и крајњи извор сазнања, као и критеријум његове поузданости. По њима наша свест, односно разум, при рођењу је празна плоча (лат. tabula rasa), и целокупна грађа, материјал с којим сазнање отпочиње и без ког разум не може да оперише потиче из чула или самоопажања. Мноштво података које добија из та два извора разум обрађује (повезује, уопштава, класификује, систематизује итд.) и на тај начин настаје знање. Ако желимо да проверимо да ли је нека тврдња истинита, без обзира на то колико је апстрактна, то можемо само тако што ћемо се поново обратити искуству, односно пронаћи начин да је проверимо чулним путем.
МОГУЋНОСТ ЗНАЊА
Ако поставимо питање да ли је могуће сазнати какав је заиста свет у коме живимо, постоје такође два опречна гледишта.  Скептицизам (грч. skepsis – испитивање, истраживање), чији припадници сумњају да је могуће знати истину о стварима. Они, наиме, тврде да не можемо да верујемо ни својим чулима ни свом разуму, јер свима је познато да нас чула варају (с тим да не знамо када нас тачно варају), а разум је склон логичким грешкама. Стога скептичари закључују да можемо да говоримо само  о томе како свет нама изгледа, али не и какав је он по себи. Већина филозофа и научника ипак је убеђена је да је бар неке ствари могуће поуздано знати. Таква филозофска позиција назива се догматизам (грч. dógma – веровање, учење).

ВРСТЕ (СТЕПЕНИ) ЗНАЊА
У зависности од тога на који начин прихватамо тврдње разликујемо мнење (прихватамо их на основу субјективне убеђености или ауторитета), веровање (имамо разлоге за њихово прихватање, али су пресудни вансазнајни критеријуми) и знање, где можемо да наведемо рационалне разлоге и непристрасна сведочанства за њихово прихватање. Дакле, критеријум по коме одлучујемо у коју врсту знања нека тврдња спада није то да ли је она истинита или не, већ на основу чега је прихватамо као истиниту. Кад неку тврдњу, на пример, Добро је устајати рано, прихватамо или бранимо на основу субјективне убеђености или поверења у ауторитет родитеља (У нашој кући сви рано устају), и то су једини разлози зашто тако мислимо, обично се каже да о том предмету имамо неко „мишљење”, што у филозофији називамо мнењем. Мнења представљају највећи део наших уверења, јер било би превише очекивати од људи да дубоко промишљају баш сваки свој став. Обично то радимо тек кад наши ставови буду доведени у питање.
У том случају, уколико се потрудимо можемо пронаћи рационалне разлоге на основу којих ћемо их прихватити или одбацити. На пример, можемо тврдити да је добро устајати рано јер на тај начин уводимо ред у своју свакодневицу и имамо више времена за обављање обавеза од оних који дуго спавају и сл. Кад пронађемо рационалне разлоге за прихватање уверења, као у горњем примеру, више не говоримо о мнењу, већ о веровању. Међутим, ти разлози не морају бити довољни да утврдимо да је наше уверење истинито. Неко ко не воли да устаје рано може да полемише с нама да и он уредно живи и све своје обавезе обавља на време, иако никад не устаје рано. Које веровање ћемо усвојити овде не зависи само од рационалних разлога, већ и од наших склоности и емоционалних и интересних фактора. У веровања између осталог спадају наша морална, политичка и религијска уверења. Али постоје и тврдње које су у принципу недоказиве: да Бог (не)постоји, да имамо/немамо слободну вољу и сл. У случајевима попут ових, могуће је наћи ваљане рационалне разлоге и за прихватање и за одбацивање сваке од њих, па је излишно спорити се или тражити доказ: због тога их називамо рационалним веровањима.
Знање, пак, подразумева да је оно што тврдимо да знамо уједно и истинито и да смо у стању да своје тврдње докажемо или оправдамо позивајући се на рационалне разлоге и износећи сведочанства на основу којих смо их прихватили.
Најстаријом дефиницијом знања сматра се Платонова, по којој је знање истинито оправдано веровање.
У развијеном облику, та дефиниција може да се прикаже на следећи начин: Особа А зна да је исказ p истинит ако и само ако су испуњени следећи услови:
1)	Исказ p јесте истинит; (Објективни услов, тиче се чињеница, стања ствари);
2)	Особа A верује да је исказ p истинит; (Субјективни услов, тиче се наших веровања о стварности);
3)	Особа A оправдано верује да је исказ р истинит. (Епистемички услов, захтева се одговарајуће сведочанство).
Сваки од наведених услова је нужан, док заједно представљају довољан услов знања.