17. Igra

17. Pojava igre
Vec u antici su obrazovne funkcije pripisane decjoj igri. Ljudi su oduvek pokazivali potrebu za igranjem. Igra je za decu normalna I tipicna stvar, preko koje se bave svojom okolinom I uce o njoj. Dete prepoznaje, razume I kontrolise okruzenje u kojem se igra. Detinjstvo I igra su nerazdvojni. Igra podstice aktivnost. Nema besmislene igre I ona je uvek od velike vaznosti za fizicki I mentalni razvoj deteta. Kroz igru sa zabavom I radoscu razvijaju se sva podrucja koja cine licnost deteta. U igric se zahteva koordinacija, vestina, snaga kondicija. Dete razvija kreativnost, fleksibilnost, I spontanost. Takodje udci da se fokusira I obraca paznju na neki predmet. U igri se odvija socijalno ucenje I to void do kooperativnog rada. Pocetni autsajderi se ohrabruju da ucestvuju I ne shvatajuci to, preidruzuju se grupi. Inhibicije se lako prevazilaze. U igri se zelje I potrebe mogu zadovoljiti ponovnim tumacenjem stvarnosti (menjanje uloga, slobodno bavljenje bojama, zakonima, bajkama itd).
Igra je deo zivota.