“Antologiju novije srpske lirike” sastavio je, i po svom ukusu stvorio, književni kritičar Bogdan Popović. Predgovor je napisan o Uskrsu 1911. godine. Kako je i sam urednik rekao “Antologija” je sastavljena “od početka do kraja, u cilju i po merilima čisto estetičkim”. Bez obzira na književnu i kultirnu istoriju koja je iznedrila svoja pravila, urednik je birao pesme pema njihovoj lepoti. Tako nam je dao “zbirku cveća novije srpske lirike”.

Antologija je zbirka odabranih književnih dela ili odlomaka dela (proznih, ali češće stihova), svrstanih prema estetskim merilima priređivača antologije.

U “Antologiju” su ušle sve one pesme kojima je pošlo za rukom da sve sitne “prevare” budu zaboravljene i da čitalac bude savladan i pokoren konačnim uspehom pesme, da se osete stvarne lepote ritma. Prema Bogdanu Popoviću nema pravo dobrih pesnika, već samo dobrih pesama, “dobri pesnici se tako nazivaju samo po metonimiji”.

Antologije daju čitaocu dobro pesništvo, one najsavršenije primere pesama. Autor je govorio da, tek kada se izbace osrednje pesme iz izbirki pesama, možemo osetiti pravu čar čitajući jednu za drugom one koje su dobre. Nesumnjivo je da svaka pesma za sebe predstavlja “dragi kamen”, ali sastavljajući ovu Antologiju, urednik je na kraju, čitajući ih sve na jednom mestu, osetio posebnu čar svih pesama, iako su mu sve bile poznate i sve ih je više puta pročitao. To je zadovoljstvo koje nosi “Antologija” sama po sebi, kao nekakvo društvo dobrih pesama.

U “Antologiju” su ušle lirske pesme, one u kojim preovlađuje osećanje ili ga ima dovoljno u samoj pesmi da je razlikuje od opisnih, didaktičnih i pripovednih pesama, koje su hladnije i niže u tonu. Samim tim, balade, satirične, humoristične, političke i prigodne pesme, nisu ušle u zbirku. Iako su, pojedine Zmajeve pesme pune najčistijeg lirskog osećanja, nisu ušle u zbirku jer bi se time pokvario čist i visoki pesnički ton koji vlada u celokupnoj Antologiji.

Pod “novijom srpskom lirikom ˗ modernom”, kako stoji u pozivu Matice Hrvatske koja je počastvovala urednika, razumeo je svu poeziju od Branka Radičevića na ovamo. Branko Radičević je sa svojim “primitivnim” pesništvom, svojim polu narodnim, polu umetničkim temama i dikcijom, započeo kolo pesnika oslanjajući se na narodno lirsko pesništvo. Za njim su se javili pesnici sa dubljim osećanjem, jačim temperamentom, raznovrsnijim temama, kao što su Đura Jakšić i Jovan Jovanović Zmaj. Za njima dolazi pesništvo u kojem preovlađuje mašta, Vojislav Ilić, da bi se posle javilo pesništvo s najvišim umetničkim oblikom i uglađenošću, s punom i razgranatom dikcijom, virtuozno pesništvo koje su doneli Jovan Dučić, Aleksa Šantić, Milan Rakić i drugi.