Malo je poznato da je osamostaljivanje mladih zapravo istorijska konstrukcija ponajviše razvijena i nastala u američkom i severnoevropskom protestantizmu, dakle isključivo vezana za uslove koji su vladali u postkolonijalnim Sjedinjenim Državama i u ranokapitalističkim evropskim društvima, nakon Hladnog rata ima tendenciju da se nametne kao jedino ispravan način funkcionisanja porodice.

Pritom osamostaljivanje članova od porodica nije bilo poznato u Srbiji sve do sredine IX veka, imajući u vidu da je narod pre toga živeo u zadrugama nije ni bilo potrebe ali ni mogućnosti da se članovi porodica osamostaljuju. Inače, osamostaljivanje i potpuno odvajanje od roditelja nije zaživelo u evro-mediteranskim, pa ni u arapskim sredinama zbog jedinstvenog kulturnog razvoja. Takođe, nije u skladu sa relativno jedinstvenom porodicčnom kulturom u slovenskim zemljama, a ne treba da napominjem koliko se malo pažnje osamostaljivanju posvećuje u društvima kao što su Japan ili Kina.

Malo je naivno to što nam se već par decenija namece taj trend koji je manje-više isključivo vezan za određene protestantske kulture i da je u skladu sa njihovim razvojem i potrebama takvih društava, a da pritom nema neko logično utemeljenje u drugim kulturama. Ne vidim ni jedan razlog zbog čega bi se to nametalo nama kao nešto pozitivno ili negativno; jednostavno nije naročito u skladu s našom kulturom i našim društvenim razvojem.