Gorgija, O nebiću ili o prirodi

Горгија, Похвала Хелени (по Х. Дилс, Фрагменти предсократоваца, с. 272-273.)
	(...) Реч је велики моћник који сасвим сићушним и посве невидљивим телом извршава најбожанственија дела; може, наиме, и страх да заустави и бол да уклони и радост да изазове и сажаљење да појача.
	(...) Колики наговорише – и још наговарају – колике небројене људе у коликикм небројеним стварима, измисливши лажљив говор! Да заиста сви имају сећање о свим прошлим догађајима, представу о садашњим, предвиђања о будућим, не би говор, остајући непромењен, подједнако заваравао. Али овако не постоји један пут нити за сећање на прошло, нити за докучивање садашњега, нити за прорицање будућега. Стога у већини ствари већина људи души као саветника нуди мнење. Али мнење је непоуздано и непостојано и зато оне који се њиме служе баца амо-тамо у варљивим и непостојаним застрањењима.“

Горгија, О небићу или о природи (Секст Емпирик (II-III век н.е.), Против математичара)
(по Х. Дилс, Фрагменти предсократоваца, с. 263-267.)
	У спису О небићу или о природи развија он, наиме, три темељне поставке, које се редоследом надовезују једна на другу. Једна је и прва да ништа не постоји, друга, да ако и постоји нешто, за човека је неспознатљиво, а трећа, да ако и јесте спознатљиво, ни на који начин не може се сопштити и учинити разумљивим нашима ближњима. До закључка, дакле, да ништа не постоји, долази он на овај начин: ако, наиме, нешто постоји, онда постоји или биће или небиће, или како биће, тако и небиће. (...) Небиће никако не постоји. Јер ако постоји небиће, истовремено ће постојати и непостојати; колико га, наиме, мислимо као постојеће, неће постојати, а колико небиће постоји, оно ће, напротив, постојати. Али потпуно је бесмислено да нешто истовремено и постоји и не постоји. Дакле, небиће никако не постоји. И на други начин: ако постоји небиће, неће постојати биће. Јер то двоје узајамно је искључиво и ако је небиће стекло постојање, бићу ће припасти непостојање. Али непостојање бића је искључено; дакле и небиће неће постојати. Али, нити биће не постоји. Јер ако биће постоји, или је вечно или настало, или истовремено и вечно и настало. (...) Ако је, наиме, вечно, јер одатле треба започети, нема никакв почетак. Та све што настаје има неки почетак, али вечно, будући да није настало, нема почетка. А оно што нема почетка, неизмерно је. Али ако је неизмерно, онда није нигде. Јер ако је негде, онда је оно у чему је различито од њега, а тиме биће више неће бити неизмерно, јер је обухваћено нечим другим. Јер оно што обухвата веће је од онога што је обухваћено; од неизмерног ништа није веће, стога неизмернога нигде нема. Међутим, биће није обухваћено ни самим собом. Тада ће, наиме, бити исто оно што обухваћа и оно што је обухваћено и биће ће постати двојако: простор и тело. Али то је бесмислено. Оно „у чему“ јест простор, а оно „у томе“ тело. Али то је бесмислено. Дакле, биће није у себи самоме. Стога, ако је биће вечно, неизмерно је; ако је неизмерно, није нигде; ако није нигде, онда не постоји. Ако је, дакле, биће вечно, уопште није биће. Али биће не може да буде ни настало. Ако је, наиме, настало, настало је зацело или од бића, или од небића. Али од бића није настало: јер ако постоји није тек настало, него већ јесте. А нити од небића није могло настати: небиће, наиме, ништа не може произвести, јер оно што је од нечега произведено мора имати удела у стварном постојању. Према томе, биће није нити настало.  По тим истим разлозима није могуће нити обоје, да је биће истовремено вечно и настало; јер то двоје узајамно се укида, па ако је биће вечно, није настало, а ако је настало, није вечно. Дакле, ако биће није ни вечно, ни настало, нити обоје, биће да не може да постоји. Или, на други начин: ако биће постоји, оно је или једно или многоструко, како ће бити доказано; дакле, биће не постоји. Ако је, наиме, једно, или је одређене количине, или је просторно целовито, или је величина, или је тело. Али шта год од тога било, није једно, него ако је одређене количине, биће дељиво, ако је просторно целовито, биће растављиво на делове; исто тако, ако се замишља као величина, неће бити недељиво, а ако је тело, биће тројако: имаће и дужину и ширину и висину. Но, бесмислено је тврдити да биће није ништа од тога. Према томе, биће није једно. Али није ни многоструко: јер многострукост је јединство појединачних предмета. Стога, кад се пориче једно, уједно се пориче и многоструко: јер многострукост је јединство појединачних предмета. Стога, кад се пориче једно, уједно се пориче и многострукост. Него, заиста, из реченог је очигледно да не постоји ни биће нити небиће. А да не постоји нити обоје, и биће и небиће, лако је извести. Ако наиме небиће постоји, и биће постоји, небиће ће у погледу постојања бити исто што и биће, па због тога ниједно од тога двога не постоји. Да небиће не постоји, у томе смо се сложили. С друге стране, доказали смо да је биће суштински исто као и оно: дакле, и само неће постојати. Међутим, ако је биће суштински исто као небиће, не може постојати обоје. Из тога следи да ништа не постоји. Ако, наиме, нити биће постоји, нити небиће, нити обоје – о осим тих, не може се замислити никаква друга алтернатива – ништа не постоји.
	Као следеће треба доказати да ако нешто и постоји, човек то не може спознати нити замислити. Ако, наиме, мишљено, тврди Горгија, стварно не постоји, нити биће се не може мислити. И сасвим разложно то тврди: јер баш као што, ако је мишљеноме приписана белина,  па се онда белина може мислити, тако ако мишљено не постоји, нужно ће произаћи да оно што постоји не може бити мишљено. Стога је исправан и доследан закључак: „Ако мишљено не постоји, оно што постоји не може се мислити.“ А баш мишљено (одавде, наиме, треба започети доказивање), не постоји, како ћемо доказати; дакле, оно што постоји не може се мислити. И надаље, сасвим је очигледно да мишљено не постоји. Ако, наиме, мишљено постоји, онда постоји све што је мишљено и то на који год то начин неко замисли. А то је апсурдно: а ако јест, лоше је. Наиме, ако неко мисли човека који лети или кола која возе по мору, не лети одмах човек, нити кола возе по мору. Стога мишљено не постоји. Осим тога, ако мишљено постоји, оно што не постоји, неће моћи бити помишљено. Јер супротним стварима, придева се предикација супротнога, а ономе што постоји, супротно је оно што не постоји. Зато уопште вреди поставка , ако бићу придајемо предикат да може бити мишљено, небићу ће бити придан предикат немогућности да  буде мишљено. Али тај је закључак бесмислен: јер Скила и Химера и много другога што не постоји, може да буде мишљено. Дакле, оно што постоји, не може се мислити. Као што ствари које видимо називамо видљивима зато што их видимо и ствари које чујемо чујнима, јер их чујемо, па не побијамо видљиво зато што га не чујемо, нити збацујемо чујно зато што се не види (јер сваку стварност треба просуђивати по њој примереном опажају, а не по неком другом), тако и мишљено, ако не би било гледано видом, нити слушано слухом, постојаће јер бива примано себи примереном расудном моћи. Ако, дакле, неко замишља кола како возе по мору, ако их и не види, мора веровати да постоје кола која возе по мору. А то је бесмислено. Дакле, оно што постоји не може се нити мислити, нити спознати.
	Па ако би се и могло спознавати, не би се могло другоме саопштити. Ако су, дакле, ствари које постоје изван нас, видљиве и чујне и уопште опажљиве чулима, а од тих су видљиве заметљиве видом, а чујне слухом, а не обрнуто, како их, дакле, можемо другоме саопштавати? Јер средство којим саопштавамо јесте реч, а реч није ствар која постоји; према томе, ближњима не саопштавамо оно што постоји, већ реч, која је различита од самох ствари. Као што, дакле, видљиво не може постати чујно и обрнуто, тако оно што постоји, будући да постоји изван нас, не може постати наша реч. А будући да спољашња ствар није реч, не може се непосредно објавити другоме. Реч, међутим, кажу, настаје од ствâри које споља налећу на нас, што ће рећи, од чулних искустава; јер наиласком окуса неког јела или пића на наше чуло окуса, настаје у нама реч која исказује тај квалитет, а утиском боје реч за боју. Ако се тако дешава, не наговештава нам реч спољашњу ствар, него спољашња ствар постаје показивач значења речи. Осим тога, није могуће тврдити да на онај начин на који постоје видљиве и чујне ствари, тако постоји и реч, тако да на темељу свог постојања у стварности може саопштавати о предметима који у стварности постоје. Ако и има, каже, рач неко стварно постојање, ипак се она разликује од свих других ствари које постоје, а у навећој мери разликују се видљива тела од речи. Другим се, наиме, органом примећује оно што је видљиво, а другим речи. Реч, према томе, не открива већину предмета који постоје у стварности, као што ни они не објављују узјамно једни природу других. Због таквих тешкоћа, дакле, које наводи Горгија, пропао је, колико овиси о њима, критеријум истине. Није, наиме, могуће да постоји критеријум за оно што нити постоји, нити се може поимати, нити се може другоме објаснити.