Hjum, Rasprava o ljudskoj prirodi

Разлика математике и природних наука (из Дејвид Хјум, Расправа о људској природи)
Сви предмети људског ума или истраживања могу се природно поделити у две врсте, наиме у односе идеја и у чињенице. Првој врсти припадају науке геометрија, алгебра и аритметика и укратко свака тврдња која је интуитивно или демонстративно извесна. Да је квадрат над хипотенузом једнак квадрату над осталим двема страницама, је став који изражава однос међу тим фигурама. Да је три пута пет једнако половици од тридесет, изражава однос међу тим бројевима. Ставови те врсте могу се открити само мисаоном радњом, независно од онога што постоји било где у свемиру. Да у природи никад није било круга или троугла, истине, које је доказао Еуклид, заувек би задржале своју извесност и очигледност.
Чињенице, које представљају другу врсту предмета људског ума, не могу се установити на исти начин, нити је очигледност њихове истинитости, колико год била јака, једнаке природе као она раније. Оно што је супротно некој чињеници још увек је могуће; јер то никад не може да укључује противречност, и дух ту супротност замишља са једнаком лакоћом и јасноћом, као да је не знам колико у складу са стварношћу. Да сунце сутра неће изаћи, није мање схватљива теза и не укључује више противречности него тврдња да ће изаћи. Зато бисмо узалуд покушавали да докажемо њену неистинитост. Кад би она била демонстративно неистинита, укључивала би неку противречност и никада је дух не би могао јасно замислити.
Чини се да се сва закључивања о чињеницама темеље на односу узрока и последице. Једино помоћу тог односа можемо поћи даље од очигледности нашег памћења и наших чула. …
Усудићу се да устврдим у облику опште тезе која не допушта изузетке, да се знање о том односу ни у ком случају не постиже закључивањем а приори, већ да у потпуности потиче из искуства, кад налазимо да су одређени предмети стално међусобно повезани. Покажите неки предмет човеку ма колико јаког природног разума и даровитости; ако је тај предмет њему потпуно нов, он ни најсавеснијим испитивањем његових чулних својстава неће моћи да открије ниједан његов узрок или последицу. …
Укратко, дакле, свака је последица догађај који се разликује од свог узрока. Стога се она не може открити у узроку и што се о њој а приори изуми или измисли, мора бити потпуно произвољно.
Што се тиче прошлог искуства може се допустити да оно даје непосредна и сигурна обавештења само управо о оним предметима и о оном временском периоду које је оно упознало. Но зашто би то искуство требало проширити на будућност и на друге предмете, који би према ономе што ми знамо могли бити само по изгледу слични; то је главно питање на коме бих се задржао. Хлеб, који сам раније јео, хранио ме, тј. тело таквих чулних својстава имало је у то време такве тајне моћи; но да ли одатле следи да ме други хлеб у друго време мора такође хранити и да слична чулна својства морају увек пратити једнаке тајне моћи? Тај закључак никако не изгледа нужан. У најмању руку треба признати да је овде реч о закључку који је извео дух, да се ту ради о извесном кораку, о мисаоном процесу и изводу који би требало објаснити. Ове две тезе далеко су од тога да би биле исте: Приметио сам да је такав предмет увек пратила таква последица, и: Предвиђам да ће друге предмете који се чине слични пратити сличне последице.
Постоји неки други принцип који делује кад он [било ко] ствара такав закључак. Тај је принцип обичај или навика. Јер када год понављање неког одређеног поступка или радње производи сколоност ка понављању истог поступка или радње, без присиле било каквог закључивања или разумског процеса, увек кажемо да је та склоност последица обичаја. Употребљавајући ту реч не тврдимо да смо навели последњи разлог те склоности. Ми само указујемо на један принцип људске природе који је широко признат и добро познат по својим последицама. … Сви закључци из искуства су зато последице навике, а не умовања.