POREDJENJE HAJDNOVOC C DUR I D DUR KONCERTA


Ono sto mi je pre svega dalo za pravo da radim analizu i poredjenja ova dva neverovatno vredna dela klasicne muzike jeste to sto sam imala prilike da se bavim sa oba.
Pre nego sto pocnemo sa analizom i nekim osnovnim podacima o njima prvo cemo nesto reci o samom kompozitoru.
HAJDN JOZEF

Jozef Hajdn rodjen je 1732.godine u Rorau u Austriji, a umro je 1809. godine u Becu u Austriji. Njegovi roditelji, kuvarica i kolar, uzivali su u muzici i podrzavali sina da razvije talenat. Jedan dirigent je cuo Hajdna i poslao ga je u Bec kao horskog pevaca. Jedva je sastavljao kraj sa krajem sve dok nije nasao stalan posao kao dirigent dvorske muzike kod kneza Esterhaija 1766.godine. U oovom kraju Madjarske pronalazi mir koji je bio u skladu sa njegovom licnoscu. Kao dirigent orkestra, zahvaljujuci tome sto su i knez Nikolas i njegov naslednik cenili njegov talenat, Hajdn komponuje 62 klaviirske sonate, 39 trija za klavir i gudacke instrumente, 83 gudacka kvarteta, 104 simfonije, 14 misa, 13 opera i tri oratorijum. Londonske simfonije i oratorijum Stvaranje sveta njegove su najpoznatije kompozicije. Takodje poznat je i po Koncertima za violoncelo kojim cemo se baviti u ovom radu, napisanih u C i D duru.

KONCERT u C DURU
ISTORIJAT

Hajdn je ovaj koncert napisao u periodu izmedju 1761 i 1765.godine. Veruje se da je koncert napisan za njegovog bliskog prijatelja celistu Josepgh Weighla. On se pridruzio muzicarima Esterhazijevim muzicarima 1761. Znamo da ga je Hajdn izuzetno cenio iz svojih sopstvenih pisama. Takodje, Hajdn je postao i kum Vejglovom sinu, buducem kompozitoru i dirigentu Jozefu.

Ovaj koncert predstavlja jedno od najvecih muzckih kompozicija napisanih za violoncelo ikad. Sam tonalitet C dur dosta je svetao, te je i sam koncert poprilicno veseo, otvoren, poletan. Svaki celista koji se profesionalno bavi svojom profesijom morao se susreti sa ovim delom. Mozda je zato bas ovo delo i najcesce izvodjeno za ovaj instrument. Takodje, na audicijama za razne orkestre, najcesce traze njegov prvi stav sa kadencom.
Veoma se malo zna o Hajdnovoj ranijoj karijeri komponovanja, tako da se ne zna tacan koncept pisanja ovog koncerta. Jedini dokaz je Hajdnovo pojavljivanje u Katalogu kompozitora 1765. kao dokaz princu Nikolasu Esterhauzu o njegovom vrednom radu.
Koncert sadrzi tri stava
I stav je Moderato
II Adagio
III Allegro Molto

Lagani osvrt na delo

Prvi stav
 je kako smo rekli Moderato, sto znaci da je umerenog tempa. Pocinje sa orkesarskim uvodom, nakon kojeg solista krece tonicnim akordom u vidu razlozenog cetvorozvuka. Sam pocetak treba da zvuci otvarajuce svecano, inspirisan atmosferom na dvoru. Ovo je moguce jer je Hajdn imao dosta kontakta sa princem, te nee cudi sto je ceo koncert napisan dosta svecano i razigrano, kao da je u pitanju da se treba izvoditi na nekakvom dvorskom balu.
Nakon odsviranog pasaza u od note sol, sledi ponovo orkestarski solo. Sledeca tema u celu napisana je isto samo u G duru. Nakon nje sledi pomalo najburniji deo u celom stavu, koji je mozda i najtezi, ali o tome cemo pricati kada budemo razmatrali tehnicke probleme.
Nakon ovoga sledi takodje orkestarski solo i repriza sa kadencom.
Drugi stav
Sto se tice drugog stava on pocinje laganim orkestarskim uvoda nakon kojeg celo ulazi drzanjem dugacke note c i tonalitet je F dur. Najkrace sto bi trebalo da se kaze za ovaj stav jeste da je on dosta spor, sto mu i oznaka kaze, koja je adagio. Drugi odsek napisan je u nekakvom g molu i ceo stav zavrsava se kadencom.Ovaj stav nije tehnicki pretezak, ali je zato muzicki najzahtevniji od sva tri.
Treci stav
Treci stav se smatra vrhuncem celog koncerta. Napisan je u Allegro Molto tempu, sto znaci da je dosta brz. On je prepun pasaza, dvozvuka i predstavlja blago receno nocnu moru svakom izvodjacu kada ga tek uzme da radi. Pocinje u C duru i takodje pre nego sto krene solo celo, orkestar ima uvod.

Hajdnov C dur koncert, profesori svojim djacima cesto daju u srednjoj skoli, mada po mom misljenju, pravo izvodjenje ovog koncerta svoju vrhunac najbolje dostize na Akademiji.
Potrebna je odredjena zrelost i poznavanje istorije muzike, kako bi se ovo delo shvatilo na najpriblizniji nacin. Npr. ja kada sam ga dobila u trecem razredu srednje muzicke skole, muzicki definitivno nisam bila spremna da ga izvedem na najbolji nacin. Kako koncert pripada periodu klasicizma, on mora imati tu vrstu leprsavosti i tzv.opustenosti u sviranju. Nikakva preterana muzicka patetika i preizrazajan vibrato nisu ovde dobrodosli.
To je ono u cemu sam se ja licno pogresila i u cemu sam izgubila taj pecat klasicizma koji je jako bitan da se oseti jer je on taj koji je najprepoznatljiviji u ovom delu.

TEHNICKE POTESKOCE KONCERT U C DURU

Vezano za ceo koncert koji je uglavnom u C duru, svakome bih pre pocetka sviranja istog posavetovala da dobro ovlada C dur skalom, zajedno sa dvozvucima, ali takodje i G dur iF durom, jer se oni provlace kroz celo delo. Takodje ne bi bilo lose da se odrade etide u kojima preovladavaju ovi tonaliteti. Kada ovi tonalitetu dobro udju pod prste izvodjacu onda je pravo vreme sa radom na samom koncertu.

Sam pocetak prvog stava je napisan tonicnim akordom koji se lomi dve po dve zice.  Jako je bitno da se kolicina gudala dobro raspodeli, tako da oslonac bude na c i g zici gde je potrebno malo vise gudala kako bi zice prozvucale. Nakon ovog akorda slede punktirane note koje treba da zvuce odsecno koriscenjem sto manje kolicine gudala kako bi ton bio sto konkretniji. S obzirom da je dinamika f ili mf, najbolje je da gudalo bude blize kobilici. Zatim sledi lirski deo koji je negde u mp dinamici i on dosta treba da se razlikuje od pocetka. Mnogi studenti ovaj deo krenu u slicnom raspolozenju kao pocetak sto ne bi smelo da se dogodi, jer je jako bitan kontrast ova dva dela. Svi ovi kontrasti su u nekom odnosu crne i bele boje, odnosno forta i piana, medjutim ne treba da zvuci grubo i preterano kao sto se srece kod Betovena. Hajdn je na nezniji nacin pisao ovaj koncert, ali ne bi bilo lose da ovo svaki svirac ima na umu, kako ne bi doslo do monotonije i slicnosti medju odsecima.
Sledeci tehnicki problem pored brojnih pasaza cini pojava dvozvuka koji su napisani u punktiranom ritmu. Oni su u g dur tonalitetu i najbolje ih je svirati sa palcem, drzeci palac na kvinti g i d u trecoj poziciji. Ruka je potrebno da ne bude stegnuta jer su potrebne ekstenzije tjs sirenja za dobijanje svih dvozvuka. Sto se tice desne ruke najbolje je da gudalo bude blize kobilici jer je dinamika forte i bez koriscenja mnogo pomenutog. Nakon dvozvuka slede pasazi kojim se i zavrsava prvi odsek ovog stava. Poslednji pasaz je napisan u g duru i on je najupecatljiviji jer se njim zavrsava ceo odsek i temu preuzima orkestar. Kako bi on sto bolje izasao sviracu je najpametnije da ove sitno note svira na razne nacine, tipa kroz razne ritmove, punktirano, obrnuto punktirano, vezane po dve, pa po cetiri, sve dok se ne dobije potpuni sklad izmedju desne i leve ruke, koji moze biti glavni problem pri neizlazeenju ovih pasaza.
Druga tema u g duru svira se na slican nacin kao i sam pocetak, jer je potpuno istta samo sto je u drugom tonalitetu. Medjutim novost je pojava sekstola i sesnaestina, koja unosi nemir i promenu karaktera.  Sesnaestine prekidaju sklad i harmoniju teme i treba da budu dosta odsecne i precizne, nakon kojih dolaze sekstole koje su neznije i imaju tacke iznad, s toga ih j najbolje svirati spikato. Kako ne bi doslo do problema u ritmu, najbolje je prvo otpevati ovaj deo sa prelaskom sesnaestina na sekstole kako bi se postigao savrsen balans. Nakon ovoga pojavljuju se sesnaestine koje su grupisane po tri i kratke su i nosene. Dosta su bitne donje note u nizu, te je bitno zadrzati na njima, jer ce se gornje svakako jace cuti zbog prirode a zice. Sto se tice mesta gudala ono je negde s pocetkom na zabici do sredine, nikako blize vrhu jer je u brzini jako tesko izvodljivo svirati ih na tom mestu. Prve tri sesnaestine najbolje je svirati vezano dok naredne tri su odvojene i sluze da se gudalo ponovo vrati bizu zabice. Za intonaciju dobro je raditi sporo i razlozeno ove akorde u vidu intervala u kojima su napisani. Takodje, jako bitna stvar jeste da se svaka nota cuje, jer u brzini lako se dodje do nejasnih tonova i zbog prelaska zice na zicu, ali i cesto nedovoljnog pritiska prstiju leve sake pogotovo na dublje zice. Ovim se dobijaju cesto falsevi i nejasni tonovi. Zatim sledi blago smirenje i pasaz u a molu u kome se i zavrsava ova tema.
Repriza
Drugi stav
Po mnogim misljenjima svetskih celista, drugi stav ovog koncerta je jedan od lepsih stavova napisanih za celo. Glavna stvar vezana za ovaj stav je muzicki tok.  Napisan je u f duru, i potrrebna je smirenost sviraca kako ovaj stav ne bi zvucao nervozno jer to i ne treba. Jedini deo u kome se pojavljuje tzv "bura" jeste deo nakon teme u g molu, ali ni on nikako ne treba da zvuci agresivno. Pojavu dvozvuka svirac bi trebalo da radi odvojeno, oslanjavsi se vise na donji ton, isto kao sto je to radio i u prvom stavu.

Treci stav

Ovo bi smo mogli nazvati krunom koncerta, nekakvim zakljuckom. Sto se tice tehnickih problema, u ovom stavu su oni najvise zastupljeni, te se slobodno moze reci da je ovo najtezi stav u ovom koncertu. Zbog konstantnih pasaza, potrebna je velika kondicija da bi se odsviralo od poceetka do kraja. Takodje, poznavanje skala, koje se non stop nizu jedna za drugom pri velikoj brzini. Najbolje je korsiti sto manje gudala, negde na sredini, blize zabici pronaci tacku gde gudalo najbolje prozvuci i drzati se toga kroz vecinu sviranja, jer u ovom stavu nema toliko slobode fraziranja i muziciranja koliko tzv strikanja brzih nota. Na samom pocetku sve ove pasaze vezbati kroz razne ritmove, kroz razne strihove prvo u sporijem, a onda u sto brzem tempu. Ono sto je greska ( kod mene takodje bila) jeste da sviraci nekada uzmu previse spor tempo za vezbanje, pa kad ubrzavaju jednostavno im ne izlaze ti pasazi i nije im jasno zasto je to u pitanju. Odgovor je da pri sporijem tempu pokreti ruke nisu isti, kolicina gudala takodje i onda kad se uzme brzi tempo sve ovo se menja, tako da pasazi cesto zvuce brljavo. Zato treba pronaci neki umereni tempo, ne previse brz kako bi se uvezbalo, ali nikako ne previse spor iz navedenih razloga.


KONCERT NO 2 U D DURU

Ovaj koncert nastao je 1783. godine i smatra se da je napisan za violoncelistu Antonija Krafta, koji je svirao u orkestru princa Esterhazija. Jedno vreme su postojale sumnje da Hajdn nije tvorac vec sam Kraft, ali je 1951.godine definitivno ustanovljeno da je kopozitor Hajdn, zahvaljujuci njegovom autogramu koji je tada pronadjen.
Iako sam koncert zvuci liricnije i jednostavnije, on je tehnicki poprilino tezi od svog prethodnika u C duru.