ПЛАТОН, Алегорија о пећини

ПЛАТОН, Алегорија о пећини
514а I. – А сада – рекох – упореди нашу природу са овим стањем да бисмо видели да ли смо заиста образовани или  нисмо. Замисли да људи живе у некој подземној пећини и да се дуж целе пећине провлачи један широк отвор који води горе, према светлости. У тој пећини живе они од детињства и имају окове око бедара и вратова, тако да се не могу маћи с места, а гледају само напред, јер због окова не могу окретати главе. Светлост им долази од ватре која гори изнад њих и далеко иза њихових леђа. Између ватре и окованих води горе пут, а поред њега замисли да је подигнут зид као ограда какву подижу мађионичари да изнад ње показују своју вештину.
–  Замишљам – рече он.
– Замисли уз то да поред тог зида људи проносе разне ствари, и то кипове људи и других животиња (515) од камена и дрвета, као и све могуће творевине људске уметности, али тако да оне изнад штрче, и да притом, као што то обично бива, поједини од људи који пролазе разговарају, а други не говоре ни речи.
– Твоје поређење је необично – рече он а необични су и твоји затвореници.
– Слични су нама – рекох. – Зар мислиш да они виде нешто друго осим својих сенки и сенки других људи, које светлост баца на супротан зид пећине?
– Како би могли да виде кад су принуђени да целог века држе главе непокретно?
– А кад су у питању предмети које поред њих проносе? Зар неће и с њима бити то исто?
– Разуме се.
–А кад би могли међусобно да говоре, зар не би оно што виде сматрали за реалне ствари?
– Безусловно.
– А кад би одјек долазио са супротне стране затвора? Зар не мислиш да ће они чим неко од пролазника проговори веровати да то не говори нико други, него сенка која пролази.
– Зевса ми, тако је.
– Они уопште ниједну ствар неће сматрати реалном, осим ове сенке предмета коју су направили људи.
– Тако је, рече Глаукон.
– А сада замисли – наставих ја – како би они поступили кад би им стварно успело да се ослободе окова и излече од незнања. Могло би бити само ово: кад би неко од њих био ослобођен окова и био принуђен да одједном устане, да окрене врат и да пође да погледа према светлости, док при свему томе осећа болове, а од светлости не може да види оне ствари чије је сенке некад гледао, шта мислиш шта би одговорио кад би му неко рекао да је све дотле гледао само којештарије, да је сада много ближи реалности и да види правилније, пошто је окренут већој истини? А кад би му неко тада показао поједине предмете који пролазе и питањем га приморао да одговори шта они значе, зар ти се не чини да да ће он бити у неприлици и да ће мислити како је оно што је раније гледао стварније од онога што му се сад показује?
– Тако је, наравно.
II – А кад бисмо га сад приморали да гледа саму светлост, онда би га заболеле очи, и он би побегао и окренуо се према ономе што може гледати и веровао да је то заиста јесније од онога што му се сада показује.
– Заиста би тако учинио – рече Глаукон.
– Кад би га сад оданде неко силом одвукао уз тежак и неприступачан излаз, не пуштајући га док га не извуче на сунчеву светлост, зар не би он тада трпео муке и љутио се што га овај вуче (516), и зар му се, кад би затим дошао на светлост, очи не би засениле тако да не би могао видети ништа од онога што ми зовемо стварним?
– Или бар не би то могао одмах.
– Морао би да се навикне на светлост кад би хтео да види предмете горе. У почетку би најлакше распознавао сенке, онда слике људи и осталих предмета у води, а саме предмете тек касније. Затим би, гледајући светлост звезда и месеца, лакше видео небеска тела и само небо ноћу, него Сунце и његову светлост дању.
– Свакако.
– Најзад ће моћи, мислим, да види и посматра само Сунце онакво какво је оно по себи и на свом месту, а не његове слике у води или на неком другом месту.
– Зацело.
– И после тога ће већ моћи да дође до закључка да је Сунце оно које одређује време и године, које влада целим видљивим светом и од кога на неки начин произлази све што се може видети.
– Јасно је да ће напослетку доћи до тога.
– Даље. Кад се буде сетио свог првог стана, ондашње мудрости и својих другова са којима је заједно био окован, зар не мислиш да ће се тада радовати овој промени и да ће жалити оне који су још тамо?
– Свакако.
– А ако тамо доле буду одредили почаст, похвалу и награду за онога ко је најбоље видео предмете који су пролазили, најбоље запамтио предмете који су обично пролазили први, који последњи, а који истовремено, тако да би најбоље могао унапред рећи који ће од њих сада наићи, мислиш ли да ће он после овога још увек жудети и завидети онима који тамо код њих уживају моћ и углед? Или ће с њим бити као с оним Хомеровим јунаком, па ће пре желети да буде код сиромашног човека слуга и да трпи све друго пре, него да верује у те представе и да живи на онај начин?
– Мислим да ће више волети да све то трпи, него да живи онаквим животом.
– Помисли још и о овом – рекох. Кад би такав човек поново сишао и сео на исто место, зар му се, кад би одједном дошао са сунца, очи не би испуниле мраком?
– Дабоме да би.
(517) – Па кад би, док су му очи још заслепљене и док још лутају овамо-онамо – а поновно привикавање не би било лако – опет пожелео да се с оним затовреницима такмичи у процени оних сенки, не би изазвао смех, и зар му не би казали да је одласком горе покварио очи и да не вреди ни покушавати да се горе доспе? А кад би неко покушао да их ослободи и поведе горе, онда би га и убили, кад би могли да га ухвате и да то учине.
– Разуме се.
III – Целу ову слику морамо прикључити својој пређашњој расправи, драги Глауконе, поредећи свет у коме живимо и који опажамо очима са затвором, а светлост од ватре са снагом Сунца. Ако, надаље, оно пењање и упознавање света схватимо као путовање душе на онај свет, који се може само мислима схватити, онда си потпуно правилно разумео моје мишљење, које си желео да чујеш. Али, богзна да ли је моје мишљење правилно. Моје је гледиште да се у свету који се може сазнати, идеја о добром сазнаје напослетку и с тешком муком, али кад се једном упозна, онда се мора закључити да је она код свих ствари узрок свега правичног и лепог, да је у свету видљивих ствари родила светлост и њеног господара, да је господарица и у мисаоном свету, да даје истину и разум, и да онај ко жели да у свом личном и јавном животу ради поштено, мора свој поглед да управља на њу.
– Слажем се с тобом колико то могу.
Платон, Држава