Jelena Cucić, Odnos razuma i vere

Religija i tolerancija, Vol. VI, Nº 9, Januar – Jun, 2008.	95

Jelena Cucić	UDK: 1:27-1”04/14“
Novi Bečej	Originalni naučni rad
	Primljen: 03.12.2007.
ODNOS TEOLOGIJE I FILOZOFIJE
U SREDNJEM VEKU

Rezime
Kao što se čovečanstvo menjalo kroz istoriju, tako se menjao i značaj filozofije. Ona je prešla dug put, od najuzvišenije, preko potrebne, do korisne, ali je bez obzira na sve uspela da se održi! U srednjovekovlju je bila potčinjena teologiji pa je to čini manje korisnom i uticajnom. Možda na prvi pogled to ne izgleda tako jer je crkveni oci ne cene dovoljno, ali da nije bilo nje, ni teologija ne bi mogla toliko visoko da se uzdigne. Filozofi su osuđivani i prozivani nevernicima, a u osnov svakog hrišćanskog učenja ulazili su njihovi pojmovi. Želeli su da filozofiju stave u drugi plan u čemu su i uspeli, ali je svakako nisu mogli uništiti. Kako bi to uspeli kad je ona predstavljala osnov svim njihovim učenjima? I najzad, kako bi je branili da nije bilo “filozofskog oruđa”?
Ključne reči: filozofija, teologija, Antika, srednjovekovlje, vera i razum, renesansa, Novi vek.

Primat filozofiije u Antici
Filozofija je nastala iz ljudske težnje ka mudrosti. To pokazuje i njeno izvorno grčko ime. U staroj Grčkoj je filosofos (grč. philosophein – težiti za mudrošću) bio čovek koji je težio za saznavanjem istine. Kako se razvijala kultura i filozofija je zauzimala sve značajnije mesto kako u staroj Grčkoj, tako i na ostalim prostorima. Od tada pa do danas filozofija se nije izgubila. Istinito sagledavanje stvarnosti je jednostavan cilj filozofije. A pod pojmom stvarnosti podrazumevamo sva pitanja o čovekovom položaju u svetu. Tu je smisao života, svet, rešavanje problema raznih vrsta… Filozofija je bila obožavana i cenjena, neprikosnovena i poštovana. Tako je bilo sve do pojave nove epohe koja je preokrenula svet – do srednjeg veka. U ovom periodu, razvija se teologija (učenje o Bogu). Njenom procvatu u mnogome je doprinela nova vera, hrišćanstvo, koja iz korena menja čovekov pogled na svet. Antički period je završen, a sa njim i stari način shvatanja celokupne stvarnosti i kulture. Ljudi postaju preokupirani verovanjem i sada je sve što se dešava u službi Boga koji je postavio stroge granice. Pošto više nema potrebe za traženjem istine kada je ona već objavljena, više nema ni potrebe za filozofijom. Pa ipak, filozofija nije nestala kao Heleni. Ona se održala ali ne u punoj snazi, a i njena prvobitna svrha je izmenjena.

1. Platon: dijalektika kao nauka nad naukama
Platon (427-347) je jedan od najpoznatijih antičkih filozofa. On, kao i ostali antički filozofi, filozofiju stavlja na pijedestal, ispred svega drugog. Filozofija je neprikosnoveni osnov, temelj i deo svega.
Njegov životni san bio je da ujedini politiku i filozofiju, ali taj san nije ostvario. Osnovao je svoju filozofsku školu u Atini. U sklopu škole bio je i teren za gimnastičko i ratničko vežbanje. Akademija je imala trostruki cilj: obrazovanje duše, treniranje tela i obrazovanje za život u zajednici. Najvažniji predmet bio je dijalektika.
Temelj njegove filozofije je učenje o idejama. Za Platona, postoji Bog, ali on nije kao hrišćanski (ne stvara ni iz čega) već njegov Bog stvara svet po ugledu na svet ideja. Svojim stavovima Platon prevazilazi politeizam svog doba ali je pobožnost za njega samo uslov mudrosti, a ne i sama mudrost. Svet ideja je natčulan, a vidljivi svet je njegov nesavršen odraz. “Idealno biće“ može se saznati samo umom. Biti pravedan, znači voditi život u skladu sa svetom ideja u kojem boravimo posle smrti.
Dijalektika je za Platona nauka nad naukama. Ona predstavlja veštinu postavljanja pitanja i odgovaranja na njih, a cilj je da se pronađe ono što je opšte u pojedinačnim stvarima, ono što je identično u mnoštvu različitosti. To je najdublji istraživački napor ljudske svesti. Dijalektika je smisao i središte filozofije. Za Platona, ona je apsolutno znanje koje ne zavisi od drugih nauka ali zato sve druge nauke zavise od nje. Da bi se ljudi služili dijalektikom, moraju prethodno dobro da izuče aritmetiku, geometriju i astronomiju. Dijalektika se poistovećuje sa filozofijom pa se iz toga vidi da je za Platona i sama filozofija apsolutna, tj. najbitnija.
Platon je razvio ideal savršene države. Ona je opisana u jednom od njegovih najpoznatijih dela koji se zove Država. Smatrao je da bi država trebala da bude prvenstveno pravična, a to se postizalo posebnim načinom. To pravično, nije značilo pokoravati se jačem već boljem. Smatrao je da se to može postići ukoliko svako radi onaj posao za koji je najviše sposoban i za koji je osposobljen. Trebalo bi da postoje proizvođači (svi oni koji svojim radom stvaraju neka dobra, od poljoprivrednika, preko trgovaca, pa do lekara, brodograditelja i sl.), ratnici (koji će čuvati i braniti zemlju od unutrašnjeg i spoljašnjeg neprijatelja) i konačno, na samom vrhu treba da budu vladari (filozofi). Platon je smatrao da bi filozofi (oni koji žude za saznanjem) bili najbolji i najpravičniji vladari jer ne žude za vlašću. Ti ljudi, koji čine aristokratiju uma, bili bi najmudriji i najsposobniji vladari jer nemaju drugih ličnih interesa sem interesa za saznanjem. U VI knjizi Države, vodi se razgovor između Sokrata i Glaukona (1) u kojoj Platon objašnjava zašto bi vladari trebalo da postanu filozofi. Ovakvim stavom, Platon ponovo pokazuje koliko filozofiju smatra važnom i neophodnom za život svakog čoveka.
(1)  Vidi: Platon, Država, Kultura, Beograd, 1966.

2. Aristotel: sofia - najviši oblik znanja
Aristotel (384-322) je ostavio najveći trag u istoriji filozofije kao njen prvi sistematičar. I sam je osnovao školu, Likej. Međutim, Akademija i Likej su bili u nekoj vrsti međusobnog rivalstva zbog neslaganja u svim učenjima, između ostalog zbog Aristotelove kritike Platonovog učenja o idejama. Za razliku od Platona, Aristotelova glavna dela nisu dijalozi, već rasprave u kojima je navodio mišljenja prethodnih filozofa, kritikovao ih, postavljao filozofska pitanja i odgovorao na njih, nudeći svoja rešenja.
Po njemu, svrha je odlučujući uzrok, a sveobuhvatna svrha za Aritotela je Bog. Po svojoj prirodi bog je svrha svega i stvari teže da mu postanu slične. Aristotel je smatrao da je Bog nepokretni pokretač, koji određuje i oživljava svet, ali on je i delatna misao koja samu sebe misli – mišljenje mišljenja (noesis noeseos). A duša je "nepokretni pokretač" tela kod živih bića.
Aristotel je stvorio originalno etičko učenje koje je povezano sa njegovom metafizikom. Za njega, svrha čovekovog života je da usavrši delatnost karakterističnu samo za sebe – delatnost mišljenja. Čovek može da teži bogatstvu, slavi, moći, ali u njima nema neke vrednosti po sebi. Vredna po sebi je sreća koju čovek može naći samo u nekoj delatnosti koju je usavršio. Ako usavršava mišljenje, čovek će postati sličan Bogu. Platon je dijalektiku poistovećivao sa filozofijom a Aristotel joj daje skromnije mesto. Ona je pomoćnica filozofije, jer njen cilj nije istina već pobeda u diskusiji. Zato je za njega mudrost vođena logikom najviši cilj čoveka. Od onoga što čovek može da zna, neke stvari ne mogu biti drugačije (večne su i nepromenljive) i njima se bavi mudrost, ali čovek se bavi i stvarima koje su stalno drugačije, kao sto su npr. životne okolnosti i problemi koji se javljaju u njima. Za rešavanje tih problema potrebna je praktična mudrost koju Aristotel naziva razboritost (fronesis). Mudrost ima prednost u odnosu na razboritost jer je ona naša najsamostalnija sposobnost. Zato je za Aristotela filozofija najviši stepen znanja: “Filozofska kultura je, dakle, ekvivalentna umu udruženom sa saznanjem, kao glava svih znanja, budući da obuhvata najuzvišenije objekte znanja.”(2) Aristotel najviše ceni teorijski način života. Za njega je filozof koji pokreće vlastiti um, kao i umove drugih ljudi mnogo korisniji nego bilo koji drugi praktičar. Da bi se to postiglo, potrebno je istovremeno koristiti i teorijsku umnost i razboritost. Aristotel je rekao “Sve druge nauke su potrebnije od filozofije, ali nijedna nije bolja od nje.”(3) Time je pokazao da je filozofija najbitnija jer predsta-vlja polazište i temelj za celokupno razumevanje sveta i njegovih zakonitosti kao i pravi i jedini put ka mudrosti.
(2)	Aristotel, Nikomahova etika, str. 150, Kultura, Beograd, 1970.
(3)	Kolarić, Ivan, Filozofska hrestomatija, str. 95, Učiteljski fakultet, Užice, 2000.

3. Neoplatonizam: filozofija gubi primat
Temelj neoplatoničarske filozofije čine prethodna filozofska učenja antičkih filozofa, Pitagore, Sokrata, Platona i Aristotela. Neoplatonizam ustvari predstavlja dovršenje antičke filozofije, ali i prelaz filozofije u jedan novi oblik tesno povezan sa hrišćanstvom.
Najznačajniji filozof ovog doba bio je Plotin (204-270) iz Likopolja u Egiptu. U četrdesetoj godini života doselio se u Rim, gde je stekao naklonost cara Galijena. Pokušao je da ga ubedi da u Kampaniji osnuje grad Platonopolis u kome bi realizovao Platonove političke ideje, ali plan nije uspeo.
Početni stav njegove filozofije je saglasnost duše sa samom sobom ili čisto mišljenje. To je ekstaza koju duša mora da dostigne ukoliko želi da se okrene spoznaji apsolutnog bića. Za njega, to Jedno (apsolutno biće) emanira iz sebe prvo um, zatim dušu, pa materiju. Cilj Plotinove filozofije je uzdizanje, a do njega dolazimo prolaskom kroz nekoliko stupnjeva. Najpre se duša mora očistiti (katharsis), čime se čovek uzdiže do političkih vrlina. Posle toga se duša oslobađa čulnih spoznaja i okreće se umu, to je bavljenje naukom i filozofijom. Nakon sjedinjavanja sa umom, sledi mističko sjedinjavanje sa Bogom u ekstazi. ”Time za Plotina umska delatnost filozofije prestaje biti najviši cilj života, jer to sada postaje mističko iskustvo sjedinjavanja sa Bogom. Tako Plotinova filozofija stupa na religijsko područje, ali u jasnoj opoziciji prema nastupajućoj hrišćanskoj religiji” (4)
(4)	Perović, Milenko A., Istorija filozofije, str. 126, Odsek za filozofiju filozofskog fakulteta u Novom Sadu, Novi Sad, 1997.

Hrišćanstvo: Primat teologije nad filozofijom
Hrišćanstvo je donelo ljudima novo razumevanje smisla života. ”Umesto filozofske začuđenosti nad činjenicom bića, hrišćanska misao se temelji na bespogovornoj veri u Boga koji je Tvorac sveta ni iz čega, ontološki izvor, razlog i smisao svekolikog postojanja”.(5)
Teologija je za svoj osnovni zadatak uzela razumevanje odnosa između razuma i vere. ”Tako je preovladalo shvatanje da se (raz)um i vera mogu na neki način “izmiriti”, što bi trebalo da znači da istine vere nisu protivne ljudskom umu, već ga nadilaze.” (6) Iz toga je usledio stav da je prava i istinska mudrost hrišćanstvo, a da je filozofija samo spoljašnja mudrost, inferiorna u odnosu na veru i istine objavljene u otkrovenju. U poslanici Kolonjanima, apostol Pavle upozorava: ”Braćo! Čuvajte se da vas ko ne zarobi filozofijom i praznom prevarom, po kazivanju čovečijem, po nauci sveta a ne po Hristu.”(7) Ovo upozorenje apostolovo jasno pokazuje da je za njega hrišćanstvo superiornije od grčke filozofije, da su učenja antičkih filozofa obična mnjenja i da istina koju oni saopštavaju nije prava.
Ovakva vera, koja se obraća svima, otvorila je trajan sukob između grčke filozofije i nove vere koja je neprestano jačala. To je bila religija očiglednosti, vera u koju se nije smelo sumnjati, vera trojedinstva koja postaje glavni neprijatelj do tada obožavane i visoko cenjene filozofije.
(5) Savić, Mile, Cvetković, Vladimir N., Cekić, Nenad, Filozofija za srednju školu, str. 107, Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, Beograd, 2003.
(6) Vidi: isto, str. 108.
(7) Korać, Veljko, Životić, Miladin, Pavlović, Branko, Istorija filozofije, str. 90, Zavod za izdavanje udžbenika Socijalističke republike Srbije, Beograd, 1970.

1. Filon utvrđuje superiornost Biblije nad filozofijom
Prvi hrišćanski filozof Filon (I vek pne), ustvari nije pripadao hrišćanskoj nego jevrejskoj veri. Bio je savremenik apostola Pavla. ”Ono što ga čini prvim hrišćanskim filozofom je njegova intelektualno-književna delatnost koja istovremeno ima obeležja grčke filozofske misli i misionarska obeležja nove religije, koja se upravo u to vreme pojavljuje na istorijskoj poziciji.”(8)
Filon je želeo da pokaže da je Biblija superiornija od grčke filozofije. U svojim tvrđenjima išao je toliko daleko da je smatrao (istorijski potpuno neosnovano) da grčka filozofija nije originalna tvorevina Grka, već da je ona samo razvila ideje koje su i pre nje bile u Starom Zavetu! On kaže da je religija otkrovenja uzvišenija od filozofije zato što filozofija ne komunicira direktno sa istinom nego istražuje pomoću dijalektike. Pa ipak, bio je impresioniran grčkom kulturom. Iako je osudio filozofiju, nije mu smetalo da se njome koristi pri tumačenju biblijskih priča. Pa tako, on u svoja tumačenja uvodi pitagorejske brojeve, pojam logosa, Sokratovog demona pretvara u anđela itd.
(8)	Veljko Korać, Miladin Životić, Branko Pavlović: Istorija filozofije, str. 90. Zavod za izdavanje udžbenika Socijalističke republike Srbije, Beograd 1970.

2. Patristika: gnostici i apologeti
Naziv ovog razdoblja srednjeg veka dolazi od latinske reči pater što znači otac, a odnosi se na crkvene oce koji su u tim prvim vekovima postojanja hrišćanstva povezivali svoju veru i antičku filozofiju (posebno Platonovu i neoplatonizam). To su bili gnostici i apologeti.
Gnostici: ono Božansko se spoznaje
Odnos prvih apologeta prema gnosticima bio je sličan odnosu velikih grčkih filozofa prema sofistima. U gnostike su spadali oni koji su u Hristovim porukama o nadi, ljubavi i vaskrsenju tražili dublji smisao. Oni se nisu zadovoljavali prosto verovanjem, nego su težili da spoznajom prodube vlastitu veru. Njihova tumačenja sadrže puno elemenata različitih verovanja i Platonovu filozofiju. Njihova učenja bila su proglašena jeretičkim.
Apologeti adaptiraju antičku filozofiju za potrebe hrišćanstva
Apologeti su bili učitelji i branitelji hrišćanstva, neprijatelji gnostika, koji su nastojali da objasne superiornost hrišćanstva u odnosu na sva druga “jeretička shvatanja” i filozofiju.

2.1. Tertulijan: otvoreno neprijateljstvo hrišćanstva i filozofije
Tertulijan (155-220) je jedna od najznačajnijih ličnosti hrišćanske apologetike. Zastupao je jednostrano gledište o odnosu hrišćanstva prema grčkoj filozofiji. Smatrao je da ona nije dorasla učenju o Bogu i da joj ne treba davati nikakav primat. Za njega, ne postoji filozofija koja bi mogla biti hrišćanska jer se veronauka nalazi mnogo iznad filozofije. Put kojim se dolazi do verskih istina mora biti različit od onog filozofskog. Nemoć filozofije je u tome što ona gleda na stvari putem logike pa Tertulijan smatra da je ono što je filozofskom umu neshvatljivo, shvatljivo umu jevanđelista i umu običnih ljudi koji nisu dolazili u dodir sa filozofijom. Ako bi se teologija potpuno razjašnjavala putem filozofije, najveći deo religijskih dogmi bio bi doveden u sumnju. Tertulijan to svakako nije hteo jer je bio pravi vernik, a pravi vernik nije mogao da dozvoli sebi da počne da sumnja i proverava, pošto upravo to vera zabranjuje. To njegovo potpuno versko opredeljenje pokazano je u stavu: ”credibile est, quia ineptum est; certum est, quia impossibile est – credo quia absurdum (verovatno jest, jer je nerazumno; sigurno jest jer je nemoguće – verujem jer je apsurdno).”(9) To znači da vernik ne prihvata logiku ako ona pokazuje da je njegovo verovanje neosnovano. Po njemu, potpuno je nepotrebno tražiti neku istinu kad je ona već objavljena. Tertulijan je zastupao i cenio samo pravi verski život zatvorenog tipa uz potpuno predavanje veri kao nečemu apsolutnom, kao svrsi života.
Tertulijan kaže: ”Šta ima Atina sa Jerusalimom, šta Akademija sa Crkvom, šta heleni sa hrišćanima?” Ovim stavom on želi da pokaže da između Jerusalima, koji je simbol religije otkrovenja, i Atine, kao nosioca životnog stava da se ništa ne uzima za istinito što se prethodno nije potvdilo, nema nikakve saradnje. Pa tako hrišćanstvo postaje neprijatelj slobodnog filozofskog mišljenja, kao što je i istina iz otkrovenja neprijatelj racionalno zasnovanih istina filozofije. Tertulijanovo odbacivanje filozofije i isticanje primata čiste vere nad dijalektikom poznato je pod opštim nazivom fideizam.
(9)	Korać, Veljko, Životić, Miladin, Pavlović, Branko, Istorija filozofije, str. 95, Zavod za izdavanje udžbenika Socijalističke republike Srbije, Beograd, 1970.

2.2. Aleksandrijska škola: zbilžavanje hrišćanstva i filozofije
Za razliku od stanovišta koje je zastupao Tertulijan, u aleksandrijskoj hrišćanskoj školi dolazi do zbližavanja hrišćanstva i filozofije, posebno u periodu kad se na njenom čelu nalazio Tit Flavije Kliment, poznatiji kao Kliment Aleksandrijski (150-219).
On je smatrao da je filozofija božji dar. ”Nema znanja bez vere, ni vere bez znanja”(10) je stav koji je i osnova njegovog učenja. Po njemu “nema nesaglasnosti između hrišćanske vere i antičke filozofije, one su dve grane istog stabla.”(11) Filozofija i teologija su jedna drugoj potrebne. One se dopunjuju i zavise jedna od druge. Pored toga, one imaju istu osnovu jer i jedna i druga potiču od Boga. Obe su podjednako potrebne ljudima. Kliment je, kao i Filon, filozofiju koristio za tumačenje svetih spisa. Međutim, Kliment je ipak, kao i njegovi prethodnici, zanemario filozofiju. Postavio ju je na prilično visoko mesto ali ona je korišćena samo kao oruđe i veština kojom su se objašnjavali biblijski pojmovi. Njena izvorna uloga i značenje su izmenjeni. Njen zadatak nije više bio da pronađe istinu, već da postojeću (hrišćansku) istinu dokaže i to bez upotrebe sumnje i provere! Kliment se razlikovao od ostalih jedino po tome što nije bio otvoreni neprijatelj filozofije i po tome što ju je cenio.
Njegov naslednik Origen (184-253) takođe je koristio filozofiju kao intelektualno sredstvo za dokazivanje prvobitnog hrišćanskog učenja. Hrišćanstvo je video kao dovršenje antičke filozofije. Hrišćansko učenje je po njemu bila prosta vera, nezasnovana i nedokaziva i zato je smatrao da ona treba da se dopuni i proširi filozofijom jer je mislio da je hrišćanstvo ustvari ona istina za kojom su filozofi dugi niz vekova tragali. Ali kako je moguće da je ta istina baš hrišćanstvo? Taj zaključak je potpuno neosnovan jer se ni do jedne biblijske istine nije došlo osnovnim putem filozofije, putem razuma. Jasno je da se u filozofiji nikada nije uzimalo za istinu nešto što predhodno nije provereno i dokazano. Da bi čovek postao i ostao pravi vernik, za to mu nije potreban razum i čisto logičko zaključivanje. Jedino što treba da učini je da veruje, odnosno da nikada ne posumnja. Origen je teologiju obogatio filozofskim pojmovima, zalagao se za njen razvoj i napadao paganska učenja. Ipak, crkva je odbacila njegove ideje i učenje proglasila jeretičkim jer se suviše udaljio od izvornog shvatanja hrišćanstva.
(10)	Perović, Milenko A., Istorija filozofije, str. 171, Odsek za filozofiju filozofskog fakulteta u Novom Sadu, Novi Sad, 1997.
(11)	Vidi: isto str. 171.

2.3. Aurelije Avgustin: vera kao najviša spoznajna moć
Aurelije Avgustin (354-430) važi za najznačajnijeg mislioca patrističke epohe. Njegova majka je bila hrišćanka a otac paganin. Međutim, on tek u 32. godini života postaje pravi hrišćanin. Napisao je više dela među kojima su: O državi božjoj, Ispovesti, O trojstvu itd. Avgustinova filozofija nastaje kao spoj hrišćanskog i antičkog učenja. Njegovo učenje postaje značajno baš zbog tog spoja, jer niko pre njega nije postigao takvu duhovnu dubinu. Avgustin se uglavnom koristio Platonovom filozofijom koju je dobro poznavao.
Osnovna tema njegove filozofije je spoznavanje Boga i božanske ljubavi. Njegovo shvatanje božanske milosti i predodređenja ostavilo je značajan uticaj na kasnija hrišćanska učenja. Smatrao je da čovekova sudbina ne zavisi od njegovog ponašanja već od božje milosti, ali i da hrišćani imaju veće predispozicije za večni život od nehrišćana. Stavom: ”Crede nihil aliud est quam cum assensione cogitare (Verovati nije ništa drugo do misliti u saglasnosti)”(12) Avgustin govori o odnosu hrišćana i filozofa. Po njemu, filozofima nedostaje vera zato što svaki od njih ima svoju sopstvenu, pa oni ne mogu “misliti u saglasnosti”. Avgustin je u pravu što se toga tiče, jer to zaista jeste uzrok neslaganja među filozofima, ali u tome nema nikakve superiornosti hrišćanstva nad filozofijom! Vernik počinje da veruje, pa se samim tim i odriče sumnjanja odnosno dijalektike, rasprave i ostalih “oruđa” kojima se filozofi služe kako bi došli do svojih sopstvenih istina.
Avgustin je promenio i značenje filozofije. Ona postaje ljudska težnja ka mudrosti. Tako ona, kao razumska delatnost, predstavlja višu sposobnost čoveka. Istine do kojih razum dolazi imaju smisao jedino kada se dopunjuju verom. Ta “razumska delatnost” može lako da pređe u radoznalost, pa je zato neophodno da pre nje čovek prihvati dogmatske istine vere. Upravo zato Avgustin kaže: “Intellige ut credas, crede ut intelligas (Razumi da bi verovao, veruj da bi razumeo)!”(13) Ovaj zahtev ujedno je značio i kraj one velike epohe intelektualne radoznalosti koju su otvorili Grci. Razumevanje pomoću verovanja moglo je jedino da vodi dubljem prihvatanju onoga što je religija već donela.
Filozofija je pretvorena u ljubav prema Bogu, što je suprotno određenje od prvobitnog, antičkog. Tako je i hrišćanski čovek daleko od antičko-grčkog, kao što je i hrišćanski mislilac drugačiji od grčkog filozofa. Kod Klimenta, teologija je bila samo prosta vera i da bi bila savršena bila je dopunjavana znanjem, odnosno filozofijom. Avgustin je i to izmenio, teologija je postala još samostalnija. Ona sada predstavlja znanje o veri! Filozofija gubi još jedno određenje. Do tada je bila poštovana kao znanje bez koga teologija nije mogla, a sada joj je teologija preuzela i to određenje i tako postala još superiornija.
(12) Korać, Veljko, Životić, Miladin, Pavlović, Branko, Istorija filozofije, str. 97, Zavod za izdavanje udžbenika Socijalističke republike Srbije, Beograd, 1970.
(13)	Savić, Mile, Cvetković, Vladimir N., Cekić, Nenad, Filozofija za srednju školu, str. 117, Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, Beograd, 2003.

3. Sholastika: philosophia ancilla theologiae est
Naziv sholastika dolazi od latinske reči scholasticus što znači učitelj, a predstavlja ime za srednjevekovnu hrišćansku filozofiju na Zapadu. Crkvene dogme su u to vreme bile osnova celokupnog duhovnog života, crkva je imala veliku moć i uticala je i na obrazovanje. Gradivo se predavalo u okviru sedam slobodnih vešina. Osim muzike, ostale discipline koje su se proučavale bile su neka vrsta reprodukcije programa Platonove Akademije, ali naravno, bez istraživačke usmerenosti. Filozofija se tada predavala samo u manastirskim školama za potrebe budućih sveštenika. Ona postaje oruđe teologije. Po Pjetru Damjaniju: ”Philosophia ancilla theologiae est (Filozofija je sluškinja teologije)!”(14) U sholastici se smatra da je prava istina data u otkrovenju pa je zadatak filozofije da tu istinu dokaže i objasni. Logika i dijalektika se sve više razvijaju, ali ne da bi se uz pomoć njih kritikovala sveta istina, već da bi se lakše odbranila od jeretika. U ovom periodu postepeno se adaptira Aristotelova filozofija za potrebe teologije.

3.1. Johan Skot Eriugena: korespondencija religije i teologije
Johan Skot Eriugena (oko 810-877), jedan je od najistaknutijih filozofa sholastike, bio je Irac koji je živeo u Francuskoj. Njegov zaštitnik bio je kralj Karlo Ćelavi, koji mu je bio i prijatelj. Eriugena je postavio tezu o korespodenciji religije i filozofije, pa tim povodom kaže: ”Svaki autoritet će se pokazati slabim, ako nije potvrđen istinskim umom.”(15) On smatra da između istine otkrovenja i istine uma nema protivrečnosti, a filozofija je dužna da se drži sudova autoriteta crkve pri tumačenju! Johan Skot Eriugena je želeo da racionalizuje teologiju. Preuzeo je neka antička shvatanja i uveo neke nove pojmove. Boga identifikuje sa prirodom, a celokupnu prirodu stepenuje. Zbog ovoga, crkva njegov celokupan rad osuđuje na spaljivanje i proglašava ga jeretikom.
(14)	Vidi: isto, str 126.
(15)	Perović, Milenko A., Istorija filozofije, str. 177, Odsek za filozofiju filozofskog fakulteta u Novom Sadu, Novi Sad, 1997.

3.2. Toma Akvinski: istina hrišćanstva je iznad filozofije
Toma Akvinski (1226-1274) je najveći i najvažniji filozof sholastičkog perioda. Od rođenja je bio hrišćanin a za života je bio poznati predavač teologije. Napisao je nekoliko značajnih dela među kojima su Zbornik teologije i Zbornik protiv neznabožaca. Njegovo učenje je 1879. god. prihvatila Rimokatolička crkva kao svoje zvanično, a Tomu Akvinskog je proglasila za sveca.
Akvinski se ugledao na Aristotela i služio se njegovim učenjem, pa je Bibliju tumačio u duhu metafizike. Za razliku od Avgustina, on smatra da nije potrebno da verovanje uvek prethodi razumu (Crede, ut itelligas). Teologija je ljudima data preko svetih spisa. Ona nije filozofska disciplina i pošto je data, u nju se ne sumnja. Filozofija postoji i služi da se njome brani i dokazuje ono što je dato verom, pa se samim tim i vera učvršćuje. Toma je smatrao da je filozofija teologiji jako potrebna i da se njom verovanje produbljuje i shvata. Logika i zaključivanje su pretvoreni u “prirodnu svetlost” (lumen naturale) koju poseduje ljudski um. Iako je ta obdarenost poreklom od Boga, ona ipak nije natprirodna pa je inferiorna u odnosu na otkrovenje. Filozofija može da dokaže neke delove verskog učenja, a one koje ne može, mora da prihvati zato što su one nadiskustvene i ne mogu se spoznati običnim ljudskim umom! Tako on jasno
razgraničava filozofiju i teologiju, “istinu uma” i “istinu otkrovenja” kao razum i veru, ali pokazuje i njihovo jedinstvo.
Akvinski je izvodio i dokaze o postojanju Boga. Ali, zar dokazivanje nije čista filozofska potreba? Zar nije poznato da u hrišćanstvu nije dozvoljeno i nije potrebno izvoditi bilo kakve dokaze kad je sve što je rečeno u Bibliji apsolutna istina? U prvim vekovima hrišćanstva, i sama pomisao na dokazivanje bilo čega što je vera dala bilo je zabranjivano, osuđivano ili proglašavano jeretičkim.
Ipak, on nije potpuno zapostavio autoritet Biblije. Zapravo, samo je želeo da pokaže da se do istine vere može doći i prirodnim razumom, što je pomoglo da se vera više približi ljudima iako je to bilo protiv onoga za šta se izvorno hrišćanstvo zalagalo.

3.3. Dunst Skot: povratak nesaglasnosti filozofije i teologije
Duns Skot (1270-1308) je bio poznati predavač na Oksfordu i Parizu. Bio je dobar poznavalac Aristotelovih dela pa je smatrao da puna saglasnost između teologije i filozofije nije moguća. Ovim stavom je osporio učenje Tome Akvinskog. On smatra da je najviši moralni cilj čoveka ljubav prema Bogu. Filozofija je čista teorijska nauka, bavi se sferom nužnosti, a njene istine važe za sve ljude. A pored te sfere nužnosti, postoji i sfera slobode koja je po Skotu područje vere. Tako, vera nije predmet razuma, već slobodne volje pošto sami možemo da odlučimo da li ćemo da verujemo. Po ovome, istine koje se donose verom ne važe za sve ljude, već samo za one koji veruju tj. one koji te vere prihvate kao takve (istinite).

Srednjovekovno iskustvo filozofije
Kao što se čovečanstvo menjalo kroz istoriju, tako se menjao i značaj filozofije. Ona je prešla dug put, od najuzvišenije, preko potrebne, do korisne ali je bez obzira na sve uspela da se održi! U srednjovekovlju je bila potčinjena teologiji pa je to čini manje korisnom i uticajnom. Možda na prvi pogled to ne izgleda tako jer je crkveni oci ne cene dovoljno, ali da nije bilo nje, ni teologija ne bi mogla toliko visoko da se uzdigne! Filozofi su osuđivani i prozivani nevernicima, a u osnov svakog hrišćanskog učenja ulazili su njihovi pojmovi. Želeli su da filozofiju stave u drugi plan u čemu su i uspeli, ali je svakako nisu mogli uništiti. Kako bi to uspeli kad je ona predstavljala osnov svim njihovim učenjima? I naizad, kako bi je branili da nije bilo “filozofskog oruđa”?
Filozofija jeste bila na neki način u službi teologije, ali pošto se teologija temelji na filozofiji, znači da je besmisleno smatrati je manje važnom. Filozofija je bila u suštini mnogo jača jer je mogla sama da dođe do istine i to osnovane, i baš zbog toga crkva nastoji da je potčini. Ona je u stvari bila najveći neprijatelj teologije, ali zbog mnogo manjeg broja ljudi koji su je istinski shvatali u odnosu na one koji su pošli putem vere, izgubila je bitku i morala je da se pokori.
Razum je na kraju ipak pobedio dogme vere, ali filozofija nije povratila snagu. Zbog preterane udaljenosti od stvarnog sveta, u čoveku se najzad probudila želja da se “vrati na zemlju”. Ali, čovek počinje da preteruje više nego ikad. Zbog izuzetne ograničenosti koju je nosilo srednjovekovlje, čovek preuveličava stvari i javlja se želja za potčinjavanjem prirode po mišljenju Ničea.(16) Naravno, nauka i tehnika sada zauzimaju ono mesto koje je trebalo ponovo da pripadne filozofiji.
Od antičkih vremena do danas filozofija se ubraja u najviša teorijska znanja. Aristotel ju je stavio na sam vrh teorijskih znanja i napisao da je ona najbožanstvenija i najviša nauka. Danas se ona mnogo manje ceni, a mnogi je smatraju za potpuno nekorisnu, jer se najboljim smatra ono što donosi materijalnu korist. Filozofija nam naravno ne može doneti ništa korisno u smislu materijalnog, ali to i nije njen cilj. Ona nam donosi duhovno bogatstvo koje nam je mnogo, mnogo potrebnije.
(16)	Savić, Mile, Cvetković, Vladimir N., Cekić, Nenad, Filozofija  za srednju školu, str. 140,
Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, Beograd, 2003.

1. Renesansni povratak filozofiji
“Iako renesansa nije potpuno prekinula veze sa srednjim vekom, ona predstavlja tačku preokreta u razdoblju evropske civilizacije.”(17) Taj prelaz je doveo u pitanje strogi hijerarhijski hrišćanski sistem, on prihvata humanizam koji svet sagledava iz čovekovog ugla.
Ljudi ponovo počinju da se zanimaju za antičku kulturu. Veza između čoveka, njegovih vrednosti i prirode, koja se u srednjem veku izgubila, ponovo se uspostavlja. Ljudi više nisu “zagledani u nebo”, okreću se ovozemaljskom stvarnom svetu. Centar zbivanja i proučavanja postaje čovek, a apsolutni cilj, njegovo prilagođavanje i usavršavanje. Iako Antika ponovo dobija značajno mesto, renesansni čovek njene vrednosti menja i koristi na drugi način. Istina je u renesansi znanje koje se može i mora iskoristiti, a ljudi teže ka znanju da bi mogli da ga iskoriste. Ono što je za sholastičare bila dijalektika, za renesansnog filozofa postaje retorika, koja se izjednačava sa moći.
Sticanje bogatstva postaje životni cilj, pa tako i primarni značaj politike postaje sticanje moći. Delovanje radi pravde, za koje su se nekada filozofi zalagali, postaje u uslovima renesansnog sveta borba za vlast i moć.
Priroda u antici ima božanski status, u sholastici ona postaje izvor greha, a u renesansi izvor moći koju čovek treba da upozna i potčini! Upoznavanje prirode postaje bitan zadatak za čovečanstvo i iz te potrebe razvija se moderna nauka. Ta nauka se prvo javila kao filozofija prirode, a iz nje su se razvile prirodne nauke koje danas predstavljaju temelj za razvoj modernog doba i tehnologije.
Iako je Antika odigrala bitnu ulogu u formiranju čoveka novog doba, ona nije povratila svoju potpunu snagu. Čovek se naglašeno okreće sebi, postaje mnogo egoističniji, želi sve sebi da prilagodi. Svrha je izgubljena, sada postoji samo cilj koji je uvek vezan za korist. Renesansa je izvršila prevrat pre mnogo vekova, ali je ostavila trajne posledice na kasniji razvoj čovečanstva.
(17) Vidi: Niče, Fridrih, Knjiga o filozofu, Grafos, Beograd, 1987.

2. Frensis Bekon: koncepcija “dvojne istine”
Frensis Bekon (1561-1626) je začetnik engleske empirističke filozofije koja se razvijala zajedno s građanskim društvom. Poznat je po tome što je uveo klasifikaciju nauka. Po njemu postoje tri duhovne aktivnosti: pamćenje, mašta i razum. Nauku je podelio na istoriju, poeziju i filozofiju. Pamćenju odgovara istorija, mašti poezija, a razumu filozofija.
Bio je kritičar sholastičke filozofije. Sholastici i formalnoj logici suprotstavio je novu metodu saznanja koja polazi od eksperimenta. “Pravo znanje ne može, po Bekonu, da počiva ni samo na čulnom iskustvu, ni na čistom razumu, već na metodski vođenoj eksperimentalnoj praksi.”(18) Bekon odbacuje Aristotelovu silogističku logiku, a po ugledu na njega piše delo Novi organon, koji treba da služi kao vodič za novi metod. Ranije su metafizička razmatranja koristila metod dedukcije (zaključivanje od opšteg ka posebnom), ali, Bekon je smatrao da naš duh nije ispunjen idejama koje nam istinito predstavljaju stvarnost, nego idolima, zabludama kojima nekritički verujemo. Zbog toga dedukcija nije najbolja metoda nauke, jer izvođenje iz pogrešnih principa dovodi do pogrešnih zaključaka. Naš razum i njegova tumačenja prirode treba korigovati, a to možemo postići novom metodom, koja predstavlja postupno izvođenje teorija iz posmatranja i eksperimenata. Po njemu, filozofi treba da se odreknu spekulativnog načina saznavanja i počnu da se bave konkretnim pojmovima iz prirode.
“Istinski znati, znači znati na osnovu uzroka!”(19) Preuzeo je od Aristotela učenje o uzročnosti ali je za njega najviši cilj otkrivanje forme. Tek kad čovek otkrije formu može da shvati i prirodu. “Znanje je moć!”(20) Iz ovog stava se vidi da osnovni cilj Bekonove filozofije postaje nova metoda mišljenja koje treba da pomogne razvoju proizvodne moći čoveka i njegove težnje da ovlada prirodom.
Frensis Bekon je, kao pravi predstavnik svog vremena, filozofiju stavio u drugi plan. Ona je i dalje prisutna i važna, ali nauka ima vidljiv primat u odnosu na nju. I pored svega načinio je kompromis sa sholastičkom tradicijom, smatra-jući da paralelno postoje istine otkrovenja i istine filozofije.
(18) Korać, Veljko, Životić, Miladin, Pavlović, Branko, Istorija filozofije, str. 124, Zavod za izdavanje udžbenika socijalističke republike Srbije, Beograd, 1970.
(19) Vidi: isto, str. 126.
(20) Savić, Mile, Cvetković, Vladimir N., Cekić, Nenad, Filozofija  za srednju školu, str. 147, Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, Beograd, 2003.

3. Rene Dekart: novi početak
Dekart nije bio samo veliki filozof, već isto tako veliki matematičar i fizičar. On je jedan od utemeljivača modernih prirodnih nauka. Pripadao je sloju sitnog plemstva i u školi je bio podučavan u duhu sholastike.
U racionalizmu, pravcu čiji je Dekart začetnik, čovek sam po sebi mora da se uveri da li je nešto istinito ili dobro. A do zaključka treba da dođe vlastitim razumom. Posedovanje razuma znači da je čovek biće koje je sposobno da otkriva istinu, sluša i daje razloge za tvrdnje o svetu i tako formira svoje mišljenje. On veruje da svako poseduje “prirodno svetlo razuma” pomoću kojeg može da dođe do sigurnih istina. Međutim, to ne znači da uvek i dolazi. Naprotiv, Dekart je bio nezadovoljan znanjima koja je primio kroz sholastičku filozofiju. Zbog toga je sva njemu poznata znanja podvrgnuo sistematskoj sumnji, da bi tako našao nešto u šta se ne može sumnjati. “Nagnan sam priznati da od svih onih stvari u koje nekad verovah kao u istinite, nema ni jedne u koju ne bi trebalo sumnjati, i to ne zbog nepromišljenosti ili površnosti nego na temelju valjanih i promišljenih razloga: stoga treba i takvima - ništa manje no onima što su očigledno lažni - uskratiti pristanak, želim li pronaći štogod sigurno.”(21) Kada se čovek oslobodi svih verovanja i sadržaja svesti koje dobija preko čula, on se ne oslobađa mišljenja jer je i sama sumnja jedan njegov oblik.
Krajni rezultat sumnje je neposredna svest, izvesnost o sopstvenom mišljenju i njegovom postojanju. “Cogito, ergo sum (mislim, dakle jesam (postojim))” (22) - ovo je potpuno jasna i razgovetna istina, ona pokazuje da neposredno iskustvo mišljenja o samom sebi predhodi svakom mogućem znanju. Za Dekarta, čovek je stvar koja misli (res cogitans), a mišljenje je ono prvo jer “jedino se ono ne može od mene otrgnuti”.(23) Metodski vođena sumnja imala je zadatak da otkrije temelj saznanja. Zbog toga su i nastala četiri osnovna pravila kojih se traba pridržavati ukoliko želimo da dođemo do prave istine, a ujedno i da napredujemo u nauci.
Dekart je razvio i posebnu modernu metafiziku. Smatrao je da je metafizika osnova saznanja (kao i Aristotel) i da iz nje sledi fizika, a zatim i sve ostale nauke. Po Dekartu, svet je podeljen na dve supstancije, misaonu i materijalnu. Fizički svet je trebalo da bude objašnjen jednostavnim i univerzalnim zakonima o kretanju tela, a ne bezbrojnim i različitim unutrašnjim formama kako je to radio Aristotel. Tela se prosto ponašaju prema zakonima prirode, a ne zato što time žele da postignu nekakvu svrhu. Zato ispitivanje Aristotelovih svrha treba isključiti iz nauke.
Rene Dekart kaže “Razum je najbolje raspoređena stvar među ljudima.”(24) Ovim stavom on pokazuje ono što su svi filozofi renesanse želeli: da sve ono što postoji objasne argumentima koje će svi ljudi moći da razumeju, a ne samo poseban krug ljudi kao do tada.
(21)	Dekart, Rene, Meditacije o prvoj filozofiji, str. 17, Plato, Beograd, 1998.
(22)	Savić, Mile, Cvetković, Vladimir N., Cekić, Nenad, Filozofija za srednju školu, str. 160, Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, Beograd, 2003.
(23)	Dekart, Rene, Meditacije o prvoj filozofiji, str. 21, Plato, Beograd, 1998.

LITERATURA
Platon, Država, Kultura, Beograd, 1966.
Aristotel, Nikomahova etika, Kultura, Beograd, 1970.
Dekart, Rene, Meditacije, Plato, Beograd 1998.
Niče, Fridrih, Knjiga o filozofu, Grafos, Beograd, 1987.
Biblija, u prevodu Vuka Stefanovića Karadžića i Đure Daničića:, Prosveta-Nolit, Beograd, 1985.
Perović, Milenko A., Istorija filozofije, Odsek za filozofiju filozofskog fakulteta u Novom Sadu, Novi Sad, 1997.
Korać, Veljko, Životić, Miladin, Pavlović, Branko, Istorija filozofije, Zavod za izdavanje udžbenika socijalističke republike Srbije, Beograd,1970.
Savić,Mile, Cvetković, Vladimir N., Cekić, Nenad, Filozofija za srednju školu, Zavod za izdavanje udžbenika i nastavna sredstva, Beograd, 2005.
Kolarić, Ivan, Filozofska hrestomatija, Učiteljski fakultet, Užice, 2000.

Jelena Cucić
Novi Bečej