Plakala je. Suze su se slivali niz njene male

rumene obraze, a plave okice su postale zamucene.

Reks je imao svega 4 godine kada je iznenada uginuo.

Sedmogodisnjoj Meri, taj nemacki ovcar je bio

najbolji prijatelj. Izgledao je opasno, ali je

zapravo bio prava maza. Roditelji su klecali pored

svoje neutesne cerke, koja nije mogla da prestane da

jeca. Dok su njih troje tugovali nad grobom njihovog

dojucerasnjeg ljubimca, netremice iza njih ih je

posmatrao Kevin. Kevin nikako nije mogao da se

navikne na svoju polusestru i ocuha koji su se

neocekivano pojavili u njegovom zivotu, narusivsi

harmoniju koju su imali dok su ziveli sami njegova

majka i on. Ali, nije ga sad to mucilo. Postavljao je

sebi pitanje, na koje nije imao odgovor. Reks je vec

treci ljubimac koji je uginuo u poslednjih nedelju

dana u njihovom kraju. Na njegovoj njusci bili su

sumnjivi tragovi, plavicasti, u vidu kojekakvih

fleka. Svi su sumnjali da neko truje pse u kraju, ali

niko nije imao dokaz za to. Uzgred, u to se ne uklapa

Reks. Reks nije napustao dvoriste, bio je pravi cuvar

svoje teritorije. Takodje je bio jako izbirljiv sto

se tice hrane, jedino je jeo ono sto mu je Meri

davala. Svoja zapazanja Kevin nije imao sa kim da

podeli. Ko bi ga slusao? Meri je premala da bi ista

razumela, sa ocuhom nikad ne prica, ne veruje mu, a i

nemaju dobar odnos. Jedino ko mu preostaje je majka,

ali vise ni sa njom ne prica posle skandala od pre

nekoliko meseci. Jednog dana Ket je bila pozvana u

skolu jer je u vanrednoj kontroli utvrdjeno da je

Kevinova vlas kose bila pozitivna na marihuanu. Kevin

je pokusao da objasni da to nista ne znaci, i da je

samo bio prisutan dok su drugi "cadili", ali Ket je u

tom trenutku u potpunosti izgubila poverenje u svog

sina. Odlutao je u svojim mislima, kada ga je

odjednom trgnuo Ricard i ostro mu rekao: "Polazi".

Ricard je bio malo mladji od Ket, ali su bili skladan

par. Bio je dobar otac, ali los ocuh. Za svoju cerku

je sve cinio, dok se prema Kevinu ponasao kao prema

nekom ne bas bliskom poznaniku. Njih dvojica su uvek

bili na distanci, Kevin je za to krivio Ricarda. Od

dana kako su se njih dvojica upoznali, Ricard se nije

ni potrudio da se priblizi Kevinu, a Ket kao da to

nije primecivala.
Taj dan je bio najtopliji u celoj godini. Kevin se

osecao kao sladoled ostavljen na suncu, kao da ce se

svakog momenta istopiti. Ali klima u porodicnom range

roveru ga je povratila u zivot. Mrzeo je da se vozi

sa porodicom u autu. Iako je imao dozvolu vec neko

vreme, Ricard mu nikad nije dozvolio da vozi auto, a

nije bilo ni govora o kupovini auta za njega, mada su

finansijski mogli da ga priuste. Suvozacevo mesto je

bilo rezervisano za Ket, sto je znacilo da on mora da

sedi pozadi sa Meri. Ona, kao i svaki drugi

sedmogodisnjak je nemirna, i voznja autom joj brzo

dosadi. Zato je Kevin bio taj koji bi morao da je

zabavlja kako se ona ne bi vrpoljila u toku voznje.

Osecao se kao dadilja ili animator, a ne kao njen 19

-ogodisnji polubrat. U toku voznje, u suprotnom smeru

je proslo nekoliko vozila hitne pomoci. Kao i uvek,

Ricard je imao komentar na sve, te je zakljucio da je

zbog velike vrucine veliki broj slucajeva. Kevina je

zabrinulo da li postoji neka veza izmedju onoga sto

se desilo psima u poslednje vreme sa ovoliko vozila

hitne pomoci. Nemoguce da su psi mogli tako lako da

uginu od vrucine, mislio je, jer iako nisu kao ljudi,

znaju da se staraju o sebi i da se sakriju hlad i

potraze osvezenje. "Sta si se zamislio Ajnstajne?",

glasio je sarkasticni komentar njegovog ocuha. Stigli

su na prilaz, ali u moru svojih misli Kevin to nije

ni primetio. Kuca se sad cinila nekako praznom bez

Reksa, nije se vise culo sljapkanje njegovih sapa,

njegov krevet je i dalje bio namesten kao da ga je i

dalje je cekao...
Tisinu u kuci je prekinuo zvuk televizora i Merinih

crtaca. Ricard je promenio kanal i okrenuo na vesti.

Taj potez je glasno negodovala njegova cerka. On ju

je pomilovao po dugoj plavoj kosi i obecao da ce da

vrati na crtace cim se vesti zavrse. Meri je to bilo

dovoljno, i sa osmehom se scucurila u ocev zagrljaj.

Celu situaciju je ispratio Kevin, prisecajuci se kako

je i njemu Ricard menjao kanal, ali nikad nije vracao

na ono sto je on prethodno gledao. Nije to hteo

naglas da kaze, trpeo je, kao i obicno. Nakupilo se

mnogo takvih situacija u njemu, ali nikad nije

reagovao, samo je zeleo da ode odatle sto pre je

moguce. Na vestima je reporterka rekla kako je

povecan broj ljudi primljenih u bolnicu zbog toplog i

teskog vremena, pogotovu kod starijih osoba. "STA SAM

VAM REKAO?!", ponosno je likovao Ricard. Prognoza je

najavila samo jedan hladniji dan, a to je bilo

sutradan. "ZNAM!", poviknu Ket, "iskoristicemo

sutrasnji hladniji dan za porodicni izlet na obliznju

planinu!". Ket je primetila da se Kevin izoluje i da

bi najbolje bilo da pokusa da mu se priblizi, jer

nisu vise bliski kao sto su nekad bili. Mozda je

napravio gresku, ali je i dalje njen sin, mislila je.

Kevinu se ideja i nije toliko svidela, radije bi

poslusao reporterku od malopre, i ostao kod kuce. Ceo

dan sa njih troje vani bi znacio da ne moze da

pobegne od njih.
Miran san je prekinuo poprilicno jak udarac u rebra.

Kevin se naglo probudio, a Meri je sa velikom osmehom

sedela pored njega na krevetu, pokusavajuci da ga

probudi. Sta klinci znaju sta je bol, pomisli Kevin.

Spakovao se i spustio se u dnevni boravak, gde su ga

vec cekali majka i ocuh. "Samo se ti cekas, uspavana

lepotice", podbode Ricard Kevina. "Kakva budaletina",

pomisli u sebi Kevin, ali opet, kao i prethodni dan,

kao i uvek, precutao je...
Put mu se cinio nikad duzi, ali i dalje je bilo jutro

pa nije bilo vruce, a Meri je bila pospana tako da

Kevin nije morao mnogo da je animira. "Stigli smo!",

rece Ket ozareno. Parking je vec nagovestavao da su i

drugi ljudi kao i Ket imali istu ideju da iskoriste

nesto hladniji dan. I, zaista, porodica je mogla da

se uveri da je planina prepuna ljudi. Medjutim, dok

su pesacili prema praznijem delu livade, sa povecim

hladom, primetili su da se nesto cudno desava. Tu su

bila kola hitne pomoci, kao i policija. Covek, sa

modricama na oba oka, krvavog nosa, i nekim cudnim

oziljkom na vratu, lezao je nepomicno. Kevin i

njegova porodica su naisli bas u trenutku kada je

jedan od policajaca stavljao beli carsav preko lesa.
Ket je sto je pre mogla okrenula glavu, i trudila se

da zaustavi nagon za povracanjem. Ricard je jako

stisnuo Meri uz svoja pleca i ubrzanim korakom

prosao. Samo je Kevin usporio, i nije mogao da skrene

pogled sa tog coveka. Nije mu delovao poznato, a i

kako bi, zivi u velikom gradu, mnogo je ljudi. Ali

postojalo je nesto u tom ili bolje reci na tom coveku

nesto sto ga je brinulo. "KEVINE!", prodrala se Ket,

i on je morao da podje. Na Ricardov predlog, otisli

su malo dalje od planiranog mesta za piknik, da ne bi

bili blizu lesa. Svako je dobio svoj sendvic, umotan

u finu alu-foliju, kako bi ostao svez. Majonez,

salama i 2 lista trapista, bas onako kako volim,

pomisli Kevin. To mu izmami osmeh na licu, cak iako

je majka i dalje ljuta na njega, spremila mu je

posebno ono sto on voli. Kako se spremao da zagrize

svoj sendvic, primetio je nesto zbog cega je

prebledeo. Nedaleko od njih, bauljao je covek, skroz

bled, zile su bile u potpunosti izrazene, vene su se

ocrtavale po njegovim rukama, i imao je jako slican

oziljak kao i mrtav covek, sem sto je njegov bio na

podlaktici. A zatim je pao. Kevin je jedini to

primetio, i rekao je Ket da je najpametnije da odu

odatle. Ket pogleda prema coveku koji je malopre pao,

ljudi su mu pritrcavali u pomoc, ali se on nije

podizao. Pucanj. Zatim i drugi. Pa treci. Cuje se

vrisak ljudi. Niko od njih 4 ne zna sta se desava.

Meri je utrcala u ocev zagrljaj. Ket prihvati

sinovljev predlog, spakovali su se i krenuli ka

kolima. Odjednom, covek koji je pao se pridigao, i

skocio na coveka srednjih godina koji je bio pored

njega. Nastala je opsta panika, i svi su krenuli da

trce, napravivsi pravu lavinu ljudi. Kevin, majka,

ocuh i polusestra u njegovom narucju su trcali ka

parkingu. Dok su trcali, Kevin je primetio les od

malopre. Bio je drugaciji, ovog puta imao je i 3

prostrelne rane, 2 na stomaku i jednu na celu. Nije

gledao gde ide, spotakao se i pao. Ljudi su krenuli

da trce preko njega, ljudski stampedo je prelazio

preko njega, kao nezaustavljivi cunami. Ket primeti

da nema Kevina, i krenula je da vice njegovo ime.

"NEMAMO VREMENA ZA TO!", poviknu Ricard dok je nosio

Meri. Kevin je uspeo da se pridigne i da dotrci do

parkinga, ali nije mogao da veruje sta se desava.

Njih 3 su sedeli u autu, i krenuli su, ne zaustavivsi

da Kevin udje. Ricard i Kevin su ukrstili poglede dok

je Range rover odmicao sa parkinga. Ocuh ga je

pogledao svojim krupnim tamnim ocima, bez ikakvih

emocija, i dodao gas sto je jace mogao. Range rover

je zabrundao i vrlo brzo nestao Kevinu sa vidika.
To je to, pomisli Kevin. Konacno sam sam. To mu je

prvo palo na pamet. Toliko toga je imao na umu, ali

osecao se nekako ograniceno. Nije znao gde ce i kako

ce. Porodica ga se na indirektan nacin odrekla, i on

je bio prepusten samom sebi. Ostao je skamenjen, nije

mogao da se pomeri dok su ljudi i dalje trcali pored

njega besciljno. Najgori momenat za napad panike.

Cudno, pomisli on, nikad ranije to nisam osetio. Ali,

prvi put, realnost ga pogadja. Ima 19 godina, nema

nekih preteranih vestina, ne zna da kuva, ne zna da

se snadje, iako u poslednje vreme nije osecao to, u

kuci je uvek bio obezbedjen. Sada, te bezbednosti

vise nije bilo. Bio je prepusten samom sebi. Opet se

cuo pucanj. Pa opet i drugi. Najzad i treci. Trgnuo

se bar malo, poceo je da razmislja. Jedino u sto je

bio siguran, jeste da ima iole vestinu rezonovanja.

Do sada je bio utvrdjen obrazac, 3 hitca i nastaje

prekid. Dva coveka su imale neke dodirne tacke,

ponajvise mu je za oko zapadao onaj slican oziljak,

samo na razlicitim mestima. Da li je to imalo ikakve

veze sa ovim sto se sad desava? Da li je i prvi covek

ustao i napao nekoga? To bi imalo smisla, ne bi ga

inace mrtvog pucali. Kevin se medjutim nije pomerao.

"Mali, da li si dobro?", viknu covek koji se odnekud

stvorio pored Kevina. Trebalo mu je par sekundi da

izusti samo "ok". Nos mu je krvario, ali Kevin to

nije osecao, i dalje je bio pod naletom panike. Zvuk

sirena je parao tisinu koja je odjednom nastala na

planini. Veliki broj policijskih automobila pristizao

je na mesto, a sa njima i kola hitne pomoci.

Forenzicari i policajci su okupirali mesto. Covek

koji je preplasio malopre Kevina, i dalje je bio

pored njega, plaseci se da ga ostavi samog. Jedan

inspektor im je prisao i predstavio se kao agent

Kolins. Aleks, rece covek koji je stajao pored

Kevina. Kolins je hteo da im postavi nekoliko

pitanja, ali Aleks nije bio od neke pomoci, jer nije

video sta se desilo. S druge strane, Kevin je imao

svoja zapazanja, ali nije smogao snage da ista kaze.

Inspektor je bio razocaran manjkom informacija, ali

je shvatio da ne mogu svi da isto funkcionisu u ovim

stresnim momentima. Bolnicarka je prisla Kevinu i

ponudila se da mu pomogne oko nosa. Imala je predivan

osmeh, velike naocare i tamne oci. Svidela se na prvi

pogled Kevinu. Bila je poprilicno pazljiva, to je

prijalo Kevinu. "Obojica su imala slican oziljak,

samo na drugim delovima tela", odjednom izusti Kevin.

"Molim? Jel mozes da ponovis?", rece bolnicarka

umirujucim glasom. Kevin duboko udahnu i ponovi.

"Interesantno", rece bolnicarka, "mislis da je to

jedan od uzroka ovoga sto se danas desilo?". Kevin

slegnu ramenima. "Eto! Junacki si podneo

ovo,cestitam!", rece bolnicarka, mahnu im i ode negde

u daljinu. "I, gde mogu da te odbacim?", konacno se

Aleks obrati Kevinu. "Nigde. Ja nemam gde, moji su me

ostavili da umrem ovde kao pseto.", rece Kevin, skroz

smireno, kao da je to sto mu se desilo najnormalnija

stvar. "Onda ides sa mnom", rece Aleks, "sigurno te

nece ovde ostaviti samog i bez ikoga". Aleks je bio

nabildovan, prosecne visine, i bio je nekih desetak

godina stariji od Kevina. Njegov osmeh je odavao

cudan osecaj sigurnosti i poverenja. Samim tim sto je

ostao uz Kevina sve vreme pokazuje da brine i za

druge. "Cudno, ni ne zna me, ali je vec pokazao vise

empatije za mene, nego onaj kreten za sve ove

godine", pomisli u sebi Kevin. Posle malo neckanja,

Kevin podje sa Aleksom. Bio je to mozda malo sulud

potez, tek je upoznao Aleksa, ni ne zna ko je on,

moze biti serijski ubica, pedofil, ludak, ali u ovom

momentu, nista od toga nije bilo bitno Kevinu. Nije

imao gde da ode, cak bi mu i smrt lakse pala nego da

bude sam na ulici sa cim god da se desava trenutno.

Pontiac je zujao ulicama, nikog nije bilo na

putevima, sto je bilo cudno za popodne. Aleks je

pokusao malo da opusti Kevina. Kevin je sve vreme

gledao kroz prozor, pokusavajuci da razazna

eventualno gde se nalaze. Isli su skroz drugim putem

od onog kojim su isli on i njegova porodica. Sunce je

polako zalazilo kada su dosli do blokova zgrada u

kojima je Aleks ocigledno ziveo. Aleksov stan je bio

poprilicno mali, ocigledno je ziveo sam. Ono sto je

iznenadilo Kevina je da je Aleks jako pedantan. Sve

je bilo pospremljeno, nema djubreta okolo, nema

nikakvog oporog mirisa. "Ne smeta ti da spavas

veceras na kaucu?", upita Aleks sa sirokim osmehom.

"Mogu i na podu ako hoces", uzvrati Kevin takodje sa

osmehom. Aleksa taj osmeh iznenadi, konacno se malo

razvedrio. Taj osmeh iznenadi i Kevina, ne seca se

kad se poslednji put nasmejao. Tad Kevin spazi nesto

sto ga uznemiri. Video je dvogled. U zgradi na destom

spratu su. "Sta ce mu dvogled?", pomisli Kevin. "Sta

si ti, neki jebeni perverznjak?!", upita odjednom

Kevin. Aleks se na tren zbuni, a Kevin nastavi, "Sta

si danas radio uopste sam tamo?! Lovio neku nevinu

zrtvu, i naisao na mene?! Jel si zato ostao sa mnom

sve vreme, da steknes moje poverenje?! Da ti se

bukvalno predam? Sta zelis od mene?! ODGOVORI MI!!",

insistirao je vrlo bucno Kevin. Aleks medjutim ostade

smiren. "Polako, sve cu ti objasniti. Ja sam u

slobodno vreme vodja izvidjaca. Sigurno si cuo za

njih. Svako leto se organizuje kamp na istoj onoj

planini na kojoj smo se danas zadesili i ti i ja. Ja

sam ove godine trebao da budem vodja kampa, i otisao

sam da izvidim gde je najbolje postaviti kamp. A sto

se tice dvogleda, to je uobicajena oprema jednog

izvidjaca. Vidim da si pametan, i da fino povezujes

stvari, cak i nerealne, pecnu on Kevina, tako da cu

da ti objasnim i zasto sam ostao sa tobom. Imao sam

brata tvojih godina, medjutim, jedan dan, samo je

nestao. Otac i majka su propali mentalno, ja nisam

mogao to da gledam i odselio sam se. Nedostaje mi moj

brat, a tebi je trebala pomoc. Nadam se da ako ja

pomognem tebi, mogu da nekako svom bratu omogucim da

i on ima negde srece." Posle ovoga, Kevin se osecao

glupo zbog svoje reakcije. Izvinio se, a Aleks je

prihvatio izvinjenje sa osmehom. Upalili su vesti, da

vide hoce li biti nekog izvestaja o onome sto se

danas desilo. I bilo je gore od toga, javljeno je da

ljudi izbegavaju bolnice, jer su prepune, i da se

cudne stvari tamo desavaju. Bilo je zabrinjavajuce,

ali takodje i cudno, Aleks i Kevin su bez ikakvih

problema dosli u predgradje, u kojem je sve mirno kao

da se nikad nista nije ni desilo. Imao je dosta

srece, pomisli Kevin. Naleteo je na izvidjaca, sto

znaci da je on svakako sposoban.
U gluvo doba noci, cula se lupnjava na vratima. Kevin

je poskocio, dok je Aleks dotrcao do vrata. Bili su

policajci, predvodjeni Kolinsom. "Morate sa nama u

stanicu, vec kasnimo", rece Kolins. "Zasto?", upita

Aleks, ali je Kevin vec znao odgovor, i bilo mu je

cudno sto su ih uopste pustili da odu kuci. "Moramo

da napravimo karantin svih osoba koje su danas bile

na planini, da ono sto se danas desilo sprecimo da se

ponovi", odgovori Kolins. I Kevin bi u pravu.

Medjutim, jedna stvar je kopkala Kevina, zasto tek

sad dolaze po njih? Ako sumnjaju da neko to moze da

prenese, do sada je zarazena osoba mogla da prenese

najmanje jos nekome, i da nastane opsta pandemija.

Kako se uopste prenosi?- pitao se Kevin. Da li je

odgovor u onom misterioznom oziljku, ili nesto drugo,

nije bio siguran, ali je znao da odgovor od policije

nece dobiti. Da li su namerno pustili da se ljudi i

potencijalni nosioci rastrikaju na sve strane, to je

nekako delovalo kao teorija zavere, i bilo je malo

verovatno. Najrealnija mogucnost je da nisu uspeli na

vreme da regulisu sve i da sprece ljude da beze

glavom bez obzira.
Dok je razmisljao, palo mu je nesto na pamet. Ako svi

idu u isti karantin, sresce se sa porodicom koja ga

je ostavila bez trenutka razmisljanja. To nije hteo

da se desi. Usput su svuda bili poredjani kordoni

vojkse. Situacija je ozbiljna, pomisli Kevin. Stigli

su do omanje zgrade, koja i nije izgledala kao mesto

za karantin. Uveli su ih u omanju sobu. Tamo su bili

Kolins, jos 2 agenta i ona ista bolnicarka. Detaljno

je pregledala obojicu. Posle pregleda, Kolins sede

prekoputa Aleksa i Kevina. "Dobro Kevine, hajmo sad

opet... Sta se danas desilo?", poce Kolins. Kevin

objasni sta je danas video i primetio. Kolins ga je

netremice gledao, i nije mu se ubacivao u rec.

Naposletku Kevin upita: "Jel se prenosi preko onog

oziljka?", Kolins malo ustuknu, ali mu odgovori

drsko:"Mi ovde ne razmenjujemo informacije klinac".

"I jos jedno pitanje, gde ti je ocuh?", iznenadi

Kevina sa ovim pitanjem. "Ne znam", odgovori Kevin

poprilicno zbunjeno. Hteo je da ga pita zasto ga to

interesuje, kada je odjednom u sobu za ispitivanje

upao policajac i zurno rece: "Kolins, imamo

problem!". Kolins brzo ustade i zahvali im se:"Hvala

vam na vasem vremenu, mozete da idete". Mogu da idu?

Sta se desava? Sta je bilo sa karantinom? Da li je

uopste postojao? Zasto im je trebao njegov ocuh? Koji

problem se pojavio? Toliko novih pitanja se stvorilo,

Kevin nije znao odakle da pocne. Logika ga je

navodila na neke sulude ideje koje nije hteo da

prizna. Auto koji ih je vracao kuci je imao ukljucen

radio. Na radio vezi su se pozivala pojacanja za

bolnicu Sveti Konstantin. Situacija postaje sve gora,

pomisli Kevin. Da li je onda taj oziljak glavni nacin

prenosa, da li je moguce da je jedna osoba izazvala

takav haos da budu potrebna pojacanja u bolnici? Sta

li ce uopste uraditi sa tim ljudima u bolnici? Kako

eliminisu one koji nisu pretnja? Aleks je primetio da

je Kevin odlutao. "Hoces da podelis svoje

razmisljanje sa mnom?" upita Kevina. "Kad stignemo

kuci", glasio je odgovor. Svitalo je kad su dosli kod

Aleksa. Napetu tisinu razbio je Aleks. "Moramo da

odemo odavde", bio je odlucan. Kevin je odlucio da

poslusa njegovo izlaganje. "Mislim da nam je obojici

jasno da se na ovome nece zavrsiti, i sta god da je,

nije malo. Ako je jedna bolnica trazila pojacanje,

uskoro ce se i u drugim isto to desiti. Nemoguce je

suzbiti sve u jednu bolnicu. A ako se ovako nastavi,

siguran sam da ce se ceo grad pretvoriti u leglo

anarhije. Policija ce biti zaokupljena bolnicama i

drugim ustanovama gde je moguce da se pojave ovakvi

slucajevi. To je idealan scenario za sve one koji

zele da zive van granica zakona. A ako se to desi,

svi cemo najebati kolektivno. Grad vise nije bezbedno

mesto za nas. Mislim da moramo da se sklonimo negde

daleko odavde. Na vikendicu na primer, tu mozemo da

se pritajimo, manje je ljudi, i imacemo sansu da

posmatramo stvari sa bezbedne distance. Sta kazes na

to?", oci su mu sijale dok je pricao o svom planu.

Kevin ga je pomno slusao, i bio je zadivljen

razmisljanjem svog novog prijatelja. Samo, postojao

je problem, Kevin nije znao nijednu vikendicu u koju

bi mogli da odu. "Znam jednu", rece Aleks, kao da je

procitao Kevinove misli.
"Ne mozemo samo tek tako da udjemo u tudju kucu!",

protestovao je Kevin. "Opusti se", rece Aleks,

"poznajem vlasnike, bili su nam prve komsije dugo,

uzgred, gledaju na mene kao na svog." Kevin i dalje

nije bio uveren da je to bila najbolja ideja, ali je

imalo smisla sto pre pobeci iz grada.
Kuca je bila omanja, ali na finom polozaju. Blizu

jezera, sa nekoliko kuca u blizini. "Hajde da

sumiramo sta za sad znamo", rece Aleks. "Nekako je

prenosivo, ne znamo kako, ali ti i ja nismo zarazeni,

tako da vazduhom verovatno nije. Da li je dodirom? Ti

si video oziljke, kako izgledaju?", upita Aleks.

"Oziljci su suvise duboki da bi bili proste

ogrebotine, ali verovatno je neki fizicki faktor.

UJED. To je jedino sto ima smisla. Ona 2 tipa su pala

mrtva, a zatim se obojica izdigla, pre nego sto su 3

puta upucani, 2 puta u stomak i jednom u celo",

zavrsi svoje sumiranje Kevin. "Imam ideju! Sta ako

nije potrebno 3 hitca? U teoriji, specijalci koriste

tehniku 2 puta u telo i jednom u glavu, ali samo je

jedan hitac ubistven. Onaj u glavu. Druga dva su tu

samo da bi onesposobili metu. Sta god da su ova

dvojica postala, i dalje su u neku ruku bili ljudi,

zar ne? Cini mi se da se glavna promena desava u

nervnom sistemu, jer to je pokretac svakog ljudskog

bica. Sto znaci, da onog momenta kad mu onesposobis

nervni sistem, ubio si ga", nezaustavljivo je iznosio

svoje misljenje Aleks. "Odlican pocetak, sad znamo

njihovu slabu tacku. Ali ostaje pitanje, kako se

ponasaju. Da li su brzi, agilniji od nas? Sta ih

privlaci? Sta ih razdrazuje?", nova pitanja gomilala

su se za Kevina. "Zato imamo ovaj dvogled, da sa

bezbedne udaljenosti mozemo da proucavamo sve sto si

dosad naveo", odlucno rece Aleks, "a takodje ovde se

najbolje snalazim, ja sam izvidjac, secas se?".
Spavali su na smenu. Iako su bili na bezbednoj

udaljenosti, oprez im je bio prioritet. Pokusali su

da prikupe sto vise informacija. Par dana je bilo

monotono, nije se desavalo nista neuobicajeno. Svi

ljudi iz okoline su normalno ziveli svoje zivote kao

da se nista nije desilo u gradu. Ali kao sto je Aleks

predvideo, u gradu se pripremao gradjanski rat

demonstranata i policije. Demonstranti su zahtevali

odgovore sta se desava, i zasto pucaju na civile.

Ljudi jos nisu shvatili da ne pucaju u obicne civile,

mislio je Kevin. Bio je njegov red za smenu. Oko 2

ujutru, pod lampom ulicne svetiljke primetio je tamnu

siluetu koja se krece ulicom. Nije hodala normalno,

hramljala je na jednu nogu i vukla u levu stranu.

Bilo je to  500 metara udaljenosti sa koje je Kevin

posmatrao. Odjednom, silueta se pokrenu i pogleda ga

pravo u oci. Kevin se trgnu, bila je to zena oronulih

zuba, mutnih ociju, i kretala se besciljno. "Siguran

sam da se slucajno okrenula", pomisli Kevin. Njegov

inicijalni sok prekinu zvuk alarma automobila.

Silueta je udarila u auto sto je aktiviralo alarm.

Zadrzala se kod tog automobila, gledajuci ga. Dve

bitne stvari je naucio Kevin, zvuk ih privlaci i u

mraku ne vide. Upalilo se svetlo iz kuce pored

automobila. Stariji covek je izasao i ugledao

siluetu. Izgledao je zbunjeno. Kevin je hteo da vice

da se skloni u kucu ali tek sto je udahnuo vazduh u

pluca, Aleks mu je s ledja prekrio usta. "Tiho! Ne

znamo da li je to jedina spodoba ovde, i svakako ne

zelimo da saznamo na tezi nacin.", Aleks je bio skroz

smiren. "Ali umrece ako ne ucinimo nista!", pobunio

se Kevin. "Mi smo trenutno izvidjaci, ne spasioci.

Moramo da naucimo kako se ova stvorenja ponasaju. To

je kljuc naseg prezivljavanja i opstanka sad. Ne

vredi rizikovati sopstveni zivot da bismo,

naglasavam, *POKUSALI*, da spasimo tudji". Na to

Kevin ostade nem, sto znaci da je prihvatio sta ga je

Aleks upravo naucio. Jedino sto im je sad preostalo

je da posmatraju dalji razvoj situacije. Stariji

covek je i dalje stajao na svom tremu, pokusavajuci

da se obrati onoj zeni. Silueta je polako isla ka

starom coveku. Nije rekla nista, nije ubrzavala,

nastavila je prema starijem gospodinu. Hod joj se

nije menjao. Priblizila mu se, i zatim se obrusila na

njega. Njemu spasa nije bilo, zagrizla ga je za vrat,

krv je strcnula. Nije se zaustavljala, krv je isla na

sve strane. Starija gospodja se pojavila na vratima i

videla svog muza kako lezi nepomicno na podu. Silueta

se pridigla i naskocila na nesrecnu staricu. Kevin

vise nije mogao da gleda, osecao je da ce da povrati.

Aleksa je brinulo nesto drugo, sta ce biti sa ostalim

komsijama, da li ce primetiti nesto, da li ce zvati u

pomoc? Komsiluk je ostao miran, verovatno su se svi

probudili i videli masakr koji se desio. Silueta je

ostala na tremu, izgubljeno gledajuci u daljinu.

Nakon desetak minuta, cula se sirena policijskog

automobila. Silueta je pratila udaljeni zvuk sirene.

Aleks je pratio sta ce biti sa starijim parom koji je

do tad nepomicno lezao na tremu, u lokvama krvi.

Polako su poceli da se pridizu. "To je to, oziljci su

ugrizi i to ih tera da se pretvore", zakljuci Aleks.

"Ali od koga je prvi tip zaradio svoj oziljak?",

javio se Kevin koji se oporavljao od scene koju je

gledao. "Ne znam, ali imam osecaj da tvoj ocuh ima

veze sa tim, ne bi te zbog nekog drugog razloga

dovlacili u policiju", dodade Aleks. Aleks je

potvrdio Kevinovu sumnju, ali nije znao sta da kaze

na to. On cak nije ni znao cime mu se ocuh bavi. A

njegovo ponasanje u skorije vreme nije odavalo ikakve

znake da nesto krije. Ali, jednom ce morati opet da

se suoci sa njima i da sazna istinu.
Policija je dosla na mesto masakra. Silueta i stari

bracni par vise nisu bili tamo. Ostali su samo

tragovi dogadjaja od malopre. Aleksu se nije svidjala

ideja dolaska policije. Ako je Kevinova pretpostavka

da ne vide u mraku tacna, rotacija sa par vozila ce

biti dovoljna da privuce ono troje, a moguce i vise

njih. "Navuci zavese i donesi fotelju da stavimo kod

vrata", doviknu Aleks Kevinu. Ako budu morali da se

bore za sopstvene zivote nece dobro proci. Vatreno

oruzje nisu imali, a nisu ni znali da ga koriste.

Udarac u glavu verovatno ne bi bio efektan kao metak

u celo. A nisu imali  neki jako ostar ili tvrd

predmet koji bi mogao da napravi veliku stetu. Jedina

prednost za koju je Aleks siguran za sad, brzi su od

tih spodoba. Kevin je uradio sta mu je Aleks rekao.

Zatim je seo na sredinu dnevnog boravka i osluskivao.

Pokusao je da se fokusira na okolinu. Tisina koja je

okupirala prostoriju unosila je nervozu Kevinu.

Neprestano se okretao oko sebe, bez razloga, nije

postojao nacin da te spodobe udje necujno ili

neopazeno. U toj tisini, osecao je lupanje svog srca,

po citavom telu. Cak su mu i vrhovi prstiju

pulsirali. Disanje je postalo plice i znanto brze.

Osecao je istinski strah, videvsi na sta su sposobne

one grdosije. Vratio mu se nagon za povracanjem,

osecao je to u grlu. Jedna pogresna pretpostvka mogla

bi da ga kosta zivota. Nije se osecao spremnim za

borbu za zivot. Svaka pretpostavka, cak i one za koje

su sigurni sada mu se cinila klimavom. Preispitivao

je svaku odluku. Sustanje lisca ga skroz prestrasi.

Sta je to bilo? Da li je vetar samo oduvao par

listova? Da li se to neko sunjao? Da li je to samo

bezopasna zivotinja? Sustanje nije prestajalo

nekoliko sekundi, Kevinu se cinilo kao da ce da

zaplace od straha. Tup udarac prekide sustanje. Nesto

je udarilo o trem. Kevin se skamenio. Osetio je kako

mu postaje sve toplije i toplije, strah ga je skroz

obuzeo. Ponovio se tup udarac. Cinilo se kao da je

nastao na istom mestu kao i malopre. Aleks je cuo

udarce, trudio se da sidje do dnevnog boravka sto

pre, a da bude sto necujniji. Stepenice su skripale,

ma koliko god se on trudio da ostane necujan. Nadao

se u sebi da zvuk nije dovoljno glasan da ko god je

vani cuje skripanje. Postao je nervozan, nije znao ko

je napolju i nije hteo ni da otkrije. Cuje se opet

skripanje, ali ovog puta, iz vana. Neko se popeo na

prvi stepenik trema. Zaculo se opet skripanje. Drugi

stepenik. Skripanje se cinilo toliko glasnim, kao da

im neko vristi u uvo. Neko je udario u vrata. Ali

brava se nije pomerila. Bolje je reci, neko se

zakucao u vrata. Fotelja se blago pomerila unazad od

tog udarca. Kevin se suzdrzavao da ne vristi. Toliko

je grizao donju usnu da je skoro prokrvarila. Ali

bolje i malo krvi, nego da vristi i izazove

nepotrebnu paznju. Da li je Kevinova pretpostavka da

ne vide u mraku pogresna? Ali ako ne vide u mraku,

zasto je neko prvo udario u trem pa tek onda krenuo

uz stepenice? Srce je htelo da iskoci iz Kevinovih

grudi, tih par sekundi dok je neko udarao u vrata

cinilo se kao vecnost. Snop svetlosti odjednom obasja

trem. "Sta?!", pomisli u sebi Kevin. Ali taj snop

svetlosti nije zbunio Aleksa vec ga je prepao.

"Izvinite gospodine, mogu li Vas upitati sta radite",

obrati se policajac sa baterijskom lampom coveku sa

trema. Covek se okrenu, a trem poce da skripi.

Policajac ustuknu kad vide osobu sa trema. Mutne oci,

izgubljen pogled, potpuno krvav i bez pola vrata,

stajao je stariji gospodin, zrtva prethodnog masakra.

Skroz zbunjen i uplasen, policajac je na radiju

pokusao da pozove pomoc. Drhtavim prstima pokusao je

da napipa radio koji mu je bio vezan za pojas, ali

nije mu polazilo za rukom. Spodoba mu se polako

priblizavala. "Gde je zaboga?!", promrmlja uplaseni

policajac. Konacno ga je nasao. "T-t-treba m-m-mi

pooodrska", podrhtavao je glas uplasenog policajca.
Hodao je unazad, dok je lisce sustalo pod njegovim

nogama. Zavukao je ruku u futrolu od pistolja.

Spodoba je isla prema njemu. Uperio je pistolj u

spodobu dok je i dalje hodao unazad, hteo je da

stvori bezbednu udaljenost. "Ooo, ne!", povika Aleks.

"Kevine, budi spreman da trcis koliko god te noge

nosile, jel ti jasno?!", bio je zustar Aleks. "Ali

zasto, zar ovde nismo bezbedniji nego napolju?', bio

je zbunjen Kevin. Ali, Aleks je video nesto sto ni

Kevin, a ni policajac napolju nisu videli. Dok je

hodao unazad, lisce je sustalo pod nogama policajca,

ali to sustanje ga je zavararlo, i nije shvatio da mu

se druga senka priblizavala iza ledja. Zazmurio je na

levo oko, nisanio je u spodobu. Taman kada je bio

spreman da opali iz pistolja, druga senka se obrusi

na njega sa ledja. Osetio je jak, dubok ugriz na svom

vratu. Bol je bio nepodnosljiv, osecao je pulsiranje

u desnoj ruci. Poceo je manijakalno da puca, vise iz

straha nego sa ciljem da nesto uradi. Jedan metak

udari u drvo, drugi polomi prozor kuce u kojoj su

bili Kevin i Aleks. Aleks se obrusi na Kevina, nije

bio pogodjen, pokusao je da ga zadrzi na podu, kako

nijedan zalutali metak njih ne bi pogodio. Pucnji su

nastavili da odjekuju. Nijedan metak nije pogodio

metu. Pucnjava je prestala, a zvuk oruzja, zamenili

su urlici policajca na kog se obrusila i druga

spodoba. Krv je bila na sve strane. Policajac je bio

nemocan. "SAD SAD SAD SAD SAD!!", vikao je Aleks dok

je vukao Kevina za kragnu da se pridigne. Pomerili su

fotelju i izleteli kroz vrata. Auto je bio samo

nekoliko metara udaljen od kuce. Kevin je ugledao

prizor nemocnog policajca, bilo mu je muka, ali morao

je da nastavi da trci prema autu. Tih nekoliko metara

su se ucinili nikad duzi. Imao je osecaj kao da trci

u mestu. Lupanje srca mu je odzvanjalo u usima.

Trebalo mu je desetak sekundi da dodje do automobila.

Tih deset sekundi cinilo mu se kao deset minuta.

Zgrabio je rucicu vrata i povukao sto je jace mogao.

Aleks je vec sedeo za volanom, rukle su mu se tresle,

ali je pokusavao da ne izgleda uplaseno. Dao je gas

do daske, i uz skripaj guma, auto je pojurio.
Vozili su se bez prestanka citav sat. "Gde uopste

idemo?", upita Kevin, konacno dosavsi do daha. "Ne

znam", odgovori Aleks, "samo znam da tamo vise nismo

bili bezbedni.  Video si kako je od jedne spodobe,

nastalo tri, sad vec i cetiri. A onaj glupi pandur je

ispraznio ceo sarzer u prazno. Ti meci su sigurno

privukli nekoliko njih koji su lutali okolo". "Ali

sta ce biti sa ljudima koji su ostali tamo? Ugrozeni

su!", primeti Kevin. "To nije nasa briga nazalost",

odgovori Aleks, "nas cilj je da prezivimo. Mi nismo

poslati da branimo te ljude. Mi nismo nikakva

specijalna jedinica. Mi smo dvojica nasumicnih ljudi

koji su bili dovoljno srecni i pametni da izbegnu ovo

sto se trenutno desava." Bilo je logike u tome

primeti Kevin, ali se i dalje osecao krivim sto nije

mogao da pomogne drugim ljudima.
Pocelo je da  svice. "Odlicno", pomisli Kevin.

Vidljivost je bila veca, sad su mogli malo da

predahnu. Kevin je spavao dok je Aleks motrio na

okolinu. Izabrao je dobro mesto za to. Bila je

cistina, tako da bi svaku anomaliju primetio na

vreme. Sta im je bio sledeci potez? Gde bi mogli da

idu? Kakvo je stanje u gradu? Kako Kevin podnosi sve

ovo? Baterija na telefonu mu se odavno ispraznila.

Internet verovatno vise ne radi, teseci se. Ali imao

je mapu u fioci auta. Otvorivsi fioku ispred, stari

mehanizam zaskripa i trgnu Kevina iz sna. Kevin

poskoci od straha ali ga Aleks smiri. "Sta nam je

plan?", pita Kevin i dalje pospan. "U blizini je golf

klub, sudeci po mapi", rece Aleks, "nadajmo se da su

snobovi koji idu tamo odavno otisli svojim privatnim

jahtama i avionima daleko od ovog ludila." "Sta cemo

korisno naci u golf klubu?", bio je skeptican Kevin.

"Nadajmo se par baterija, mozda nesto hrane iz

njihove kuhinje, palice za golf. I ako budemo srecne

ruke, benzinska stanica je u blizini", pomalo

nesigurno rece Aleks.
Golf klub je izgledao napusteno. Roletne su

prekrivale prozore koji su bili umesto zidova.

Parking je bio prazan a mrlje od ulja necijeg

automobila su izbledele. Zacudo, vrata kluba su bila

otkljucana. Nisu mogli tek tako da udju. Nisu znali sta ih ceka iza tih vrata. Aleks se doseti necega. "Privlaci iz zvuk, jel tako?". "Ako nisam pogresio, da.", usledio je odgovor. "Ako proizvedemo dovoljno glasan zvuk da ih privucemo ovde, a nedovoljno glasan da ih prizovemo jos iz daljine, mogli bismo da imamo prednost", primeti Aleks. Uzeo je jedan poveci kamen iz baste, i polomi jedan od velikih prozora. Staklo se razbacalo na sve strane. Proizvelo je jaci zvuk nego sto su ocekivali. Sad je na red bilo cekanje. Pokusavali su da cuju korake, ili bar neko pomeranje u mracnoj predvorju golf kluba. Tisina je preovladala. To je bio dobar znak, ali su i dalje bili napeti. A onda, tisinu presece jedan piskav, uplasen glas. "K-k-koje t-t-tamo?! Zvacu policiju!", culo se unutar predvorja. Aleks i Kevin su ostali u cudu. Usli su polako unutru i za pultom videli, niskog bubuljicavog momka Kevinovih godina. Momak masne, kovrdzave kose krio se iza pulta i tresao se. Bio je prestrasen. "Sta radis ovde?", upita Aleks momka. "Dosao sam na posao, kao i svakog dana", odgovori ovaj, "zovem se Dzimi, i radim ovde nekoliko meseci." "Dobro Dzimi, ja sam Aleks a ovo je Kevin", pokusa Aleks da ga opusti, "da li ima jos nekoga ovde?". "Ne sam sam ovde, vec nekoliko dana niko ne dolazi." Pitam se zasto, sarkasticno pomisli u sebi Kevin. "Dosli smo da pozajmimo par stvari", nastavi Aleks. "Nazalost, to je nemoguce. Sef ce se ljutiti ako vam ista dam bez njegove dozvole.", rece Dzimi. "Dobro, jel mozemo onda da pricamo sa tvojim sefom?", nastavi da pregovara Aleks. "Bojim se da to nije moguce, ne javlja se vec nekoliko dana.", odvrati Dzimi. Momak se i dalje tresao, verovatno i dalje prestrasen. "Dobro, da li bi nam onda bar pokazao okolo?", uctivo upita Aleks. "Vrlo rado, vi ste prvi gosti posle ko zna koliko", rece Dzimi sa blagim osmehom na licu. Poveo ih je kroz dugacak hodnik. Usput su videli par salona, restoran, kupatilo. Naposletku ih je odveo do ogromne baste sa terenima za golf. Odmah do same kuce golf kluba bila je ogromna supa. "Tu parkiramo golf automobile i cuvamo svu opremu potrebnu za golf.", rece ponosno Dzimi. "A golf palice? Jel su i one tamo?", upita Aleks. "Naravno. Kako mislite da igrate golf bez palica?!", nasmeja se Dzimi pa nastavi, "Pratite me, pokazacu vam." Tad Kevin primeti nesto sto im je do tada promaklo. Razgoracio je oci kada je ugledao nesto jako slicno oziljku na zglobu Dzimijeve leve ruke. Stegao je Aleksu ruku snazno, i kroz zube prosiktao:"Pogledaj mu levu ruku!" Aleks se trgnu, i on je video da Dzimi ima cudan oziljak. "Um, Dzimi, sta ti se desilo sa rukom?", upita mirno Aleks. Dzimi nesigurno pogleda u svoju levu ruku, "A, t-to nije nista. Malo sam se ogrebao juce dok sam cistio." Slagao je, i Aleks je to znao. "Nemoj da me lazes. Odgovori mi odakle ti to!", insistirao je Aleks. Sada mu je bilo jasno zasto se Dzimi sve vreme trese. Groznica ga je tresla. Ali da li je groznica posledica ovog oziljka? Dzimi poce da place. "Bio sam u gradu", poce on jecajuci, "s-s-ve je bilo u redu kad sam naleto na to..", briznu u plac. "Okej, kada se to desilo?, pokusa da ga smiri Aleks. "J-j-juce.", odgovori on jecajuci. To saznanje jako zbuni Aleksa. Svaki slucaj oziljka koji su do sada znali ubijao je ljude i pretvarao ih u one spodobe u kratkom vremenskom periodu. Kako je Dzimi onda toliko ziv? "Da li te je "to" ujelo?", upita Aleks. "Ne, ali me je poprilicno ogrebalo", odgovori Dzimi svojim piskavim glasom. Mozda je to odgovor na malopredjasnje pitanje koje je sam sebi postavio. Ako su ujedeni, umiru i zatim se vracaju kao te spodobe. Ali sta se desi kada su samo ogrebani? Da li to izaziva groznicu ali te ne ubije? Aleksovo razmisljanje prekinu Dzimi koji se odjednom srucio na pod. Aleks skoci da pomogne Dzimiju, koji nije davao znake zivota. Pokusao je da ga reanimira, ali bezuspesno. "Brzo, donesi mi uze!", povika Aleks Kevinu. Kevin bez razmisljanja utrca u supu da nadje uze. Znao je da nema mnogo vremena, jer ce vrlo verovatno Dzimi da se vrati preobracen. Supa je bila ogromna, 10 vozila se nalazilo tu, a nijedno uze nije video. Bilo je mracno, pa je samo jedan snop svetlosti osvetljavao put Kevinu. Kevin zatim zacu cudne zvuke koji dopiru iza jednog od golf vozila. Kevin obazrivo pridje vozilu, kad se odjednom pored njega pojavi spodoba! Kevin vrisnu i pade na ledja. Bio je jako uplasen, osecao je kako su ga noge izdale. Krenuo je da puzi unazad na ledjima, a spodoba ga je polako pratila. Isao je na pogresnu stranu, samo sa jedne strane su bila vrata od supe, i on je isao dalje od njih. Pokusavao je da ostane pribran, ali srce mu je lupalo, zvuk koji je ispustala spodoba mu je odzvanjao u glavi. "Mrak!", pomisli Kevin, to mu je bila jedina nada. Rizikovao je, trebalo mu je dve sekunde da se pridigne na noge, dovoljno da mu se spodoba priblizi sasvim dovoljno da moze da ga uhvati, ali nekako se izmakao i poceo da trci sto je brze mogao u ugao supe gde je vladao potpun mrak. Postojala je sansa da se i u tom uglu krije neka spodoba, ali Kevin nije imao vremena da razmisli i o tome. Zasao je u mracni deo, i spodoba nastavi da ide pravo, prateci snop svetlosti. Kevin ga posmatra iz mraka, i odjednom spodoba pade dole a krv krenu da obliva pescani pod supe. Aleks je bio tu, drzeci krvavu golf palicu. Cuo je Kevinov vrisak i potrcao mu u pomoc. "Pa, bar znamo da su udarci u glavu sve sto je potrebno", rece zadihano Aleks. Kevin se izvuce iz mraka i krene da povraca. Osecao je kao da dusa zeli da napusti telo, sve ga je peklo. Primiri se malo i snazno zagrli Aleksa. "Hvala ti!", rece on i pocne da place. "Siguran sam da bi ti uradio isto za mene", rece Aleks. Emotivan momenat prekinuse koraci po pescanom podu supe. Dzimi, skroz bled, mutnog pogleda, vukao je svoja dugacka stopala po pesku. Aleks je bio spreman na taj scenario, a cinilo se i Kevin, jer se ovog puta nije uplasio. "Imas tu cast.", rece Aleks, pruzajuci Kevinu golf palicu. "Kakva cast..", rece ironicno Kevin. Ali odbio je da uzme palicu u ruke. Aleks odluci da sam zavrsi sa tim. Priblizi se Dzimiju, i udari ga snazno palicom po glavi. Dzimi se sruci dole, ali je i dalje pruzao ruke, pokusavajuci da dohvati Aleksa. Drugi udarac je bio znatno jaci, i na mestu ubi Dzimija, ili sta je ostalo od njega. Kevin je to posmatrao sa bezbedne udaljenosti. Primeti nesto sto ga zacudi. Spodoba koja ga je jurila imala je ugravirane inicijale na velikom satu na levoj ruci. Inicijali su se poklapali sa onim u imenu golf kluba "D D". "Mali smrad je pokusao da nas namami ovde. Zato je i prihvatio da nas povede kroz klub. Ocigledno je planirao veliku zavrsnicu sa ovom supom...", iznese svoje misljenje Aleks. "Mislim da je ovaj ovde bio vlasnik", rece  Kevin. "Kako znas?", zacudjeno pita Aleks. "Ima iste inicijale kao i ime golf kluba, 'D D'", rece Kevin ponosan na svoje opazanje. Nesto zbuni Aleksa. "Umm, mali se zvao Dzimi Danfi. Isto slovo prezimena. Mozda su otac i sin? Mali nas je vrlo moguce slagao za sefa.", rece Aleks vec zabrinuto. "Ako su otac i sin, mozda je ovo porodicni posao. Ne zelim da upoznam ostatak familije", rece Aleks. Kevin poce da bude nervozan, prividjali su mu se zvuci koraka. Istrcao je iz supe, da udahne svezeg vazduha. Aleks istrca za njim noseci dve golf palice. "Drzi ovo. Sad moras da je imas sa sobom. Ne znamo na koga mozemo da naletimo. Ali moramo da budemo brzi. Idemo do kuhinje da uzmemo nesto smrznute hrane i nadam se konzervirane hrane. A zatim bezimo!" Kevin klimnu glavom. Nista nije bilo sumnjivo dok su isli prema kuhinji. Kuhinja je bila prazna. Ali nije bilo prasine. Da je Dzimijeva prica bila istinita, i kuhinja bi trebalo da bude zapustena i puna prasine. Priblizili su se velikim metalnim vratima. Bila su izuzetno hladna. Iza ovih vrata je verovatno zamrzivac, pomisli Kevin. Zajednickim snagama su otvorili teska vrata. Prizor koji ih je docekao ih je na tren prepao. Obojica ustuknu unazad. Na podu lezala je spodoba, duge ali retke plave kose. Sporo se pomerala, mnogo sporije nego ostale spodobe na koje su do tad naisli. Pokusala je da se pridigne ali joj nije islo. Svo meso koje je bilo u celofanima bilo je izgrizeno. "Sranje! Od ovog mesa nemamo nista.", iznervirano rece Aleks. Na policama je ipak bilo i konzervirane hrane, koju ova spodoba nije mogla da kontaminira. Ali spodoba se isprecila na putu do tih konzervi. "Kevine, ovo ti je prava sansa da osetis kako je to. Vidis da je spora.", ohrabrivao ga je Aleks. "Ne mogu ja to", odbijao je Kevin. "Mozes i moras. Dosta prduckanja duge. Dosta plakanja. Moras da naucis da budes snazniji, jer je to svrha prezivljavanja!" Kevinu se nije svidjao Aleksov pristup, ali bio je u pravu. Udahnuo je duboko, zazmurio i brojao do 3. "Moram to da uradim, moram to  da uradim", ponavljao je u sebi. Zamahnuo je sto je jace mogao palicom, ali se zaustavio pre nego sto je udario spodobu. "Probaj opet", postavi se kao ocinska figura Aleks. Zamahnuo je opet i udario je po glavi. Spodoba je na mestu ostala mrtva. Ali Kevin se oseti mocno, i udari je jos 5 puta. "Dosta!", poviknu zbunjeno Aleks. Kevin se zgadio samom sebi. Zasto je to uradio? Sav stres nakupljen, ispraznio je udarcima na bespomocnu spodobu. Uzeli su sve kartone sa polica, punih konzervirane hrane. Dok su nosili hranu, Aleks se osvrnu na tablicu sa imenom mrtve spodobe. 'Marta Danfi'. Palice su ostavili tamo. Otisli su do supe i uzeli druge palice, bez tragova krvi na njima.
Nasli su hranu, to im je bilo bitno. Sledeca destinacija je bilo nalazanje one benzinske pumpe.