Мишљење и језик

МИШЉЕЊЕ И ЈЕЗИК

Каква је веза између мишљења и језика, тј. између речи и мисли?
Можемо ли мислити, а да при томе не употребљавамо језик? Можемо, у литератури се обично наводе примери брзих одлука, које људи доносе у акцији и чији извор је перцепција (у спорту, на пример) или техничких интуиција, које је лакше схватити него описати.
Међутим, наше мишљење углавном је везано за језик (покушајте да мислите о било чему, а да при томе избаците све речи из главе).
Веза између мишљења и језика при томе није спољашња веза, не „облачимо“ ми своје мисли у речи, наше мисли се формирају у језику. Изведите један експеримент: размишљајте на страном језику који учите и приметићете да размишљајући правите исте грешке које најчешће правите и кад говорите тај језик.
О вези речи и мисли постоје две различите теорије. Једна је Сапир-Ворфова (E. Sapir, 1884-1939, B. L. Whorf, 1897-1941), по којој наш језик одређује наш поглед на свет, или бар омогућава да га формирамо на специфичан начин: нпр. Ескими имају на десетине назива за различите врсте снега, Арапи исто толико за песак у пустињи или камиле. Дете, када учи језик своје заједнице, уједно учи да мисли на начин својствен тој заједници и кроз језик усваја њој својствена искуства. Оно што нема свој назив у језику не постоји ни у искуству и нисмо у стању да га препознамо као део стварности. Аутор друге је чувени лингвиста Ноам Чомски (N. Chomsky, 1928), по коме је наш ум (а то значи и сви процеси мишљења) у потпуности одређен урођеном „дубинском” граматиком, истоветном код сваког човека, а емпиријски језици (језици које људи говоре, попут српског или норвешког) разликују се само „површински”. По Чомском, постојање ове граматичке структуре омогућује деци да без икаквог упознавања с граматиком лако и спонтано науче било који језик, и да на основу примера које чују у околини производе нове реченице, које никад раније нису чули.

Шта је језик?
Реч "језик" има више различитих значења, може да значи мишићави орган у устима, било који емпиријски језик (српски, хинду, мандарински) или језик као систем или медиј симболичког узражавања. У овај последњи појам осим природних језика којима се служе људи улази и "језик" који у својој комуникацији користе животиње, језик математике, филма, комјутерски језици итд.). У овом тексту појам "језик" корсти се у значењу човеку својствене способности општења путем артикулисаног система вербалних (и писаних) знакова који омогућују обликовање мисаоних садржаја и њихово преношење у виду сувислих порука. У тим смислу језик је предуслов сваког друштвеног и душевног живота и човеково суштинско обележје.
Швајцарски лингвиста, Фердинанд де Сосир (Ferdinand de Saussure, 1857-1913) језик одређује као систем граматичких и значењских правила који виртуално постоји код свакога у свести, односно, у целој заједници индивидуа. Наиме, језик у потпуности не постоји ни у једној индивидуи, он постоји у колективу. Де Сосир осим тога прави и разлику између језика (langue) и говора/ писма (parole): језик је потецијал за говор, док је говор реализација тог потенцијала. Језик у себи садржи бесконачне могућности комбиновања у говору. Сетите се само лектира које сте читали, уджбеника из којих учите и т.д., све су то реализације потенцијала да се нешто језички изрази.
Деца пре него што проговоре имају потенцијал да говоре било који језик, способна су да изговарају све гласове. Та способност касније се губи, па нам обично кад говоримо страни језик који смо научили као одрасли остаје оно што се зове акценат – нисмо у стању да гласове којих у нашем матерњем језику нема или које другачије изговарамо изговоримо онако како то раде говорници којима је тај језик матерњи.

Реч, предмет мисли и објекат на који се мисао односи
Језик се састоји од реченица, реченице од речи, речи од гласова. Најмања дистинктивна јединица језика је слог. Али приликом анализе односа језика и мишљења као јединицу узимамо реч.
Речи су знаци, тј. материјални објекти који не стоје сами за себе, већ упућују на нешто изван себе. А то друго су с једне стране мисли, а с друге ствари (објекти, ентитети) у спољашњем свету. Унутрашња веза између речи и мисли, тј. онога на шта се реч односи, остварује се кроз значење речи.
Како се значење везује за знак можемо шематски приказати помоћу тзв. семантичког троугла.

Углове троугла представљају знак (реч), мисао (појам) о објекту у свету на који се знак односи (ствар, предмет) и сам објекат. Какав је однос између парова повезаних страницама троугла? Размотримо однос између ствари, предмета у свету, и речи које их означавају. Да би неко знао реч којом се у одређеном језику назива мачка, мора то да научи. Не постоји природна веза између речи „мачка“ и мале домаће животиње која преде и лови мишеве. Доказ за то је да се на различитим језицима та животиња различито зове и кад учимо страни језик морамо у првом реду да научимо речи којима се означавају предмети. Однос између речи и појма базира се на разумевању значења. Можемо да познајемо неку реч, да знамо да је правилно изговоримо или напишемо, али ако не умемо правилно да је користимо значи да не познајемо њено значење (немамо појам). На пример, реч додекаедар већини ученика је позната, чак знају и да се ради о геометријском телу, али не знају какво је то геометријско тело, дакле, немају јасан и разговетан појам о њему. И на крају, какав је однос између предмета и појма који се тај предмет односи? О томе ће бити више речи кад се будемо бавили појмом, овде укратко можемо да кажемо да појмови настају на основу искуствених садржаја (предмети су нам дати у искуству), тако што наше мишљење обрађује те садржаје: упоређује их, препознаје заједничке карактеристике и оне по којима се они међусобно разликују, анализира, синтетизује, апстрахује и генерализује садржаје искуства и тако ствара појмова.

Да ли су реч и мисао, тј. језик и мишљење идентични?
Нису. Један од одговора зашто је тако дали смо већ у приказу семантичког троугла. На различитим језицима иста мисао изражава се различитим речима. Основни облици мисли којима ћемо се бавити проучавајући логику су појам ("мачка"), суд ("Све мачке воле сланину.") и закључак ("Ако све мачке воле сланину, а Феликс је мачка, онда Феликс воли сланину."). Исте ове мисли о мачки на неком другом језику биће изражене потпуно другачијим речима. Кад размишљамо о овом питању, добро је сетити се превођеља с једног природног језика на други: да ли преводимо појединачне речи, реч по реч, или преводимо смисао текста?
Осим тога, у сваком природном језику постоје исте речи које означавају различите ствари (хомоними:  лук, коса) и различите речи за исту ствар (синоними: ученик и ђак).

Врсте знакова
Рекли смо да су речи знаци, али осим речи, постоје и друге врсте знакова? Амерички филозоф Чарлс Сандерс Перс (C. S. Peirce, 1839-1914) све знаке поделио је у три групе:
1.	Слике: између слике као знака и оног на шта се слика односи (то називамо "означено") постоји материјлна сличност. Слика физички замењује оно што представља. На пример, цртеж старе особе, особе са штапом, труднице или особе с дететом поред седишта у аутобусу представљају слике. Та врста знакова користи се за важне ствари које би свако требало да може да протумачи, без обзира на то што не разуме језик или не уме да чита писмо конкретног језика. Примери за то су мушка и женска особа на вратима wc-а, виљушка и нож на знаку поред ауто-пута, цигарета прецртана црвеном линијом и т.д.
2.	Сигнали: између сигнала и оног на шта он упућује постоји природна, узрочно последична веза, сигнал је последица неког узрока. Дим упућује на то да у близини гори ватра, мирис хране не може да настане без хране, црни облаци су сигнал да ће бити невремена и сл. Сигнале разумеју и њима се служе и животиње. Данас су многи од сигнала које човек користи вештачки: одређени звук на нашем телефону је сигнал да нам је стигла порука, школско звоно је сигнал да час почиње/ завршава итд.
3.	Симболи: између симбола и оног на шта он указује веза је вештачка, конвенционална, што значи да значење симбола мора да се научи. Речи су најважнији симболи, међутим, нису само оне симболи. Постоје религијски, уметнички и друге врсте симбола. Могућност разумевања и слободне интерпретације симбола једна је од најважнијих човекових особина. На њој почива уметност, наука, филозофија, мит, религија, једном речју, целокупно духово стваралаштво, као и разумевање друштвених институција (нпр. симболи брака, пунолетства, краљевске власти).

ФУНКЦИЈЕ ЈЕЗИКА И ГОВОРА
Кад говоримо о функцијама језика, говоримо о томе чему језик служи. Језик има много функција и оне су углавном испреплетене. У једном изразу обично ћемо наћи више функција. Овде ћемо навести само основне функције, држећи се поделе руског лингвисте Романа Јакобсона (R. O. Jakobson, 1896-1982).

1.	Кад се језик односи на ПРЕДМЕТ, односно кад говоримо о било каквом предмету (израз за то је референт - оно на шта се реферише, на шта се мисли), он врши РЕФЕРЕНЦИЈАЛНУ или КОМУНИКАЦИОНУ функцију. У ту функцију спадају описи, објашњења, размењивање информација. Већину својих знања о свету стичемо путем размене информација с другим људима (родитељи, пријатељи, наставници, медији), тако да је то уједно и САЗНАЈНА функција језика.
2.	Ако је функција језика да изрази ОДНОС ГОВОРНИКА ПРЕМА ОНОМЕ ШТА ГОВОРИ, ради се о ЕМОЦИОНАЛНОЈ или ЕКСПРЕСИВНОЈ функцији језика (нпр. тепање, викање на саговорника, узвици попут „ох”, „јој”, псовке, деминутиви, аугментативи и сл).
3.	КОНАТИВНУ (прескриптивну, апелациону) функцију језик врши када је усмерен на ОНОГА КОМЕ СЕ ГОВОРИ (вокатив, императив, молбе, привлачење пажње, позивање на акцију).
4.	Уколико језик служи да се УСПОСТАВИ ДРУШТВЕНИ КОНТЕКСТ и повеже људе он врши ФАТИЧКУ функцију. Филозоф Лудвиг Витгенштајн ту функцију називао је празним ходом језика, зато што језик у том случају служи само за то да се контакт успостави, да проверимо да ли комуникација уопште постоји, да се она одржи или прекине. Кад вршимо ту функцију углавном употребљавамо фразе и клишее (поздрављање приликом сусрета или растанка, начини обраћања на почетку и на крају писма, ћаскање) који не садрже никакве информације или садрже минимум информација.
5.	МЕТАЈЕЗИЧКУ функцију језик врши кад се језиком говори о језику (овај текст има метајезичку функцију).
6.	ПОЕТСКУ функцију кад је усмерен на поруку, али је за разлику од рефернцијалне акценат на форми, а не на садржају поруке. У поетскј функцији речи имају вредност саме по себи, а не само због онога што означавају, оне се на неки начин одвајају од предмета који означавају (стилске фигуре као асонанца, алитерација, ономатопеја).
7.	МАГИЈСКУ или РИТУАЛНУ функцију језик врши када се речи не упућују саговорнику, већ неком трећем лицу, које може бити божанство или безлична виша сила (молитве, клетве, заклетве) или кад језик нешто „ствара у свету (крштење, давање имена, проглашавање: „Проглашавам вас мужем и женом“). Реч овде више није знак предмета, већ његов део (име Вук које се даје слабашној деци).

Вежбе:
1.	Која функција језика се остварује у следећем дијалогу, узетом из романа Владимира Војновича Живот и необични доживљаји војника Ивана Чонкина ?
-	Данас ће, судећи по свему бити ведро.
-	Биће ведро, ако не буде кише – рекао је Љоша.
-	Кад нема облака, нема ни кише – приметио је Чонкин. – А може да буде и тако да има облака, а свеједно нема кише.
-	Може и тако да буде – сложио се Љоша.
На томе су се и растали.

2.	Прокоментаришите следећи дијалог два лика из романа Марка Твена Доживљаји Хаклбери Фина. Које језичке функције у анведеном случају нису „прорадиле“?
-	... А ако ти приђе човек и упита „Parlez-vous français?” – шта ћш помислити?
-	Ништа нећу помислити, узећу и треснући га по глави.

3.	Често чујемо да људи започињу разговор речима као што су„Чуј/те!“ или обраћањем саговорнику тако да изговоре његово име, иако у близини нема никог другог, тако да такво ословљавање није неопходно. Зашто људи то раде?

4.	Зашто људи осим личног имена често имају и друга имена, као што су надимци и псеудоними? Зашто човек кад се замонаши мора да се одрекне световног имена и прими ново, духовно име. Које функције ејзика ту препознајете?

5.	У једном филму јунак пита служавку: –  Да ли је госпођа Мајонз код куће?
И добија одговор: – Ваша мајка је у салону.
Зашто господин који пита своју мајку зове „госпођа Мајонз“ и зашто служавка у свом одговору бира да је зове другачије? Које функције језика ту налазите?
6.	Које функције језик врши у следећим реченицама:
-	„Инвентар“ (Цедуља на вратима радње);
-	Суботица (Натпис на железничкој станици);
-	„Добро јутро комшија, јесте ли поранили?“
-	„Истостранични правоугаоник назива се квадрат.“
-	„Отворите прозор, овде не може да се дише!“
-	„Све срећне породице личе јадна на другу, свака несрећна породица несрећна је на свој начин.“

7.	Одредите функције језика у следећем тексту:
„Кад говоримо о језику, тај појам има више значења:
-       орган у устима;
-       било који природни језик (на пример, српски или француски језик);
-       језик као систем или медијум симболичког изражавања и саопштавања. Ово одређење језика у себе укључује како природне језике, тако и језик филма, музике, математике, као и различите вештачке језике.“

8.	За високог и крупног мушкарца у српском језику постоје различити изрази: горостас, див, комад, грмаљ, мрга, сумо, баџа, трокрилац, итд. Ако би вам неко дао задатак да изаберете име за нову радњу у којој ће се продавати мушка одећа великих бројева, како бисте је назвали. Зашто?