МОДЕРНЕ ПОЛИТИЧКЕ ТЕОРИЈЕ

МОДЕРНЕ ПОЛИТИЧКЕ ТЕОРИЈЕ
Макијавели: Политика као постизање циља
Нека се владалац, дакле, труди само да побеђује и да држи власт, средства којима ће се служити увек ће се сматрати часнима и биће хваљена, јер се светина задобија увек спољном страном ствари и успешним исходом подухвата, а у свету постоји само гомила, док мањина излази из сенке једино онда када већина не зна на кога да се ослони. Један од савремених владалаца, кога не би било упутно именовати, искључиви је заговорник мира и поштовања дате речи, а, у ствари, је велики противник и једнога и другога, јер да их се придржавао, сто пута би већ био изгубио и углед и државу.
Николо Макијавели, Владалац, стр. 64.

Хобс: О природном стању и настанку државе
Људи су по природи једнаки
Природа је људе учинила једнаким у погледу телесних и духовних способности, тако да, иако понекад може да се наиђе на човека који је телесно очигледно јачи или је живљег духа од других, ипак, кад се све заједно узме у рачун, разлика између човека и човека није тако велика да би један човек на основу те разлике могао да за себе захтева ма какву корист на коју неко други исто тако не би могао претендовати исто тако као и онај први. Јер што се телесне снаге тиче, и најслабији има довољно снаге да убије најјачег, било помоћу потаних махинација, било помоћу удруживања с другима који се налазе у истој опасности као и он.
Од једнакости долази неповерње
Од те једнакости у способностима настаје једнакост у нади да ћемо постићи своје циљеве. И стога, ако два човека желе исту ствар, коју опет не могу и уживати обојица, онда они постају непријатељи, и на путу ка своме циљу, који је углавном њихово самоодржање, а некад само и задовољство, настоје да један другога униште или потчине. И отуда, тамо где нападач нема ни од чега другог да страхује до само од моћи једног јединог другог човека, ако појединац сади, сеје или гради какво згодно пребивалиште, такав појединац лако може да очекује да други наиђу, припремљени тако што су ујединили своје снаге, да му то све отму и лише га не само плодова његовог труда, него и живота или слободе. А нападач ће се, опет, налазити у истој таквој опасности од других нападача.
Од неповерења до рата
А да се обезбеди о тога зазирања од других, човек нема никакв други тако разуман начин као – да он удати први. То ће рећи, силом или лукавством савлађивати личности свих људи које може, све дотел док више не буде видео никакву моћ која би била довољно велика да га угрози.
Изван уређених држава постоји увек рат сваког против сваког
Очигледно је да људи, док живе без једне заједничке власти која их све држи у страху, живе у оном стању које се назива рат, и то такав рат у коме је сваки човек против сваког човека. Јер рат се не састоји само у биткама или радњама борбе него и у извесном протеку времена, у коме је довољно позната воља за борбом. …
Све што проистиче из ратног времена, кад је сваки човек непријатељ сваком човеку, проистиче и из времена у коме људи живе без икакве друге сигурности до оне коју им пружа њихова сопствена снага и њихова довитљивост. У таквом стању нема места никаквој радиности, јер су плодови њени неизвесни, па следствено томе нема ни културе на земљи; нема морепловства ни коришћења робе која би преко мора могла да се увезе; нема великих грађевина; нема средства за покретање и премештање предмета које изискује велику снагу; нема знања о изгледу земље, нема рачунања времена; нема уметности; нема књижевности; нема друштва. И, што је најгоре од свега, постоји непрекидни страх и опасност од насилне смрти. А живот човеков је усамљенички, сиромашан, опасан, скотски и кратак. …
[настанак државе]
Једини начин да се успостави таква заједничка власт која може бити способна да људе брани од завојевача споља и од повреда које једни другима наносе и да их обезбеди тако да својом марљивошћу и плодовима земље могу да се исхране и да задовољно живе јесте да све своје моћи и сву своју снагу повере једном човеку или једном скупу људи који ће моћи све њихове воље путем већине гласова да сведе на једну вољу. А то ће рећи да одреде једног човека или један скуп људи који ће бити носиоци њихове личности… на тај начин као кад би сваки рекао сваком другом: Овлашћујем овог човека или овај скуп људи да мноме влада и на њега преносим своје право да то сам чиним, под условом да и ти своје право на њега пренесеш и да на исти начин одобриш све његове радње. Кад се тако учини, онда се мноштво људи, на тај начин сједињено у једну личност, назива држава,  латински цивитас. То је постанак оног великог Левијатана или боље, да се изразимо са више поштовања, оног смртног бога коме дугујемо, под бесмртним Богом, свој мир и своју одбрану. …
Носилац те личности назива се суверен, и каже се да њему припада суверена власт, а сви остали су његови поданици.
Томас Хобс, Левијатан, стр. 105-108. и 151-152.

Лок: О природном стању и настанку државе
Да бисмо правилно разумели политичку власт и извели њено порекло из њеног извора, морамо да размотримо у каквом су стању сви људи по природи  – а то а то је стање савршене слободе да одређују своје радње и располажу својим поседима и личностима како сматрају да је прикладно у границама природног закона, а да не питају за допуштење неког другог човека или да зависе од његове воље.
Исто тако је стање једнакости у којем су сва власт и јурисдикција узајамни, пошто нико нема више власти од другога; како ништа није очигледније него да је свим створењима исте врсте и рода рођење донело исте природне предности и коришћење истих способности, онда сви људи на исти начин треба да буду међусобно једнаки без подређивања и покорности, сем ако не би господар и власник свих нас неком изричитом изјавом своје воље поставио једног изнад другог и предао му очигледном и јасном наредбом несумњиво право на господство и сувереност.
[настанак државе]
Ако је човек у природном стању тако слободан као што је било речено, уколико је апсолутни господар своје личности и поседа, једнак највећима, а поданик никоме, зашто би онда оставио своју слободу, због чега би предао своје господарење и подредио себе господству и контроли неке друге власти? На ово се очигледно одговара да иако у природном стању има такво право, ипак је његово уживање веома несигурно и стално изложено нападу других. Пошто су сви исто краљеви као и он, а сваки човек њему једнак, и како се већи део не придржава строго правичности и правде, онда је и очување својине коју има у оваквом стању веома непоуздано и несигурно. Због тога је вољан да напусти стање које је, ма колико да је слободно, пуно страхота и непрестаних опасности; и није без разлога што тежи и што је вољан да ступи у друштво са другима који су уједињени или имају намеру да се уједине ради узајамног очувања својих живота, слобода и имања, које називам општим именом својина.
Стога велики и главни циљ удруживања људи у државе и њиховог стављања под владу јесте очување њихове својине. Али за остварење овог циља у природном стању многе ствари недостају.
Прво, недостаје установљен, устаљен, познат закон, примљен и одобрен општом сагласношћу, који је мера правичног и неправичног и опште мерило које би решавало све спорове између њих. ...
Друго, у природном стању недостаје познат и непристрасан судија са влашћу да решава размирице према установљеном закону. ...
Треће, у природном стању често не постоји власт да подржи и потпомогне пресуду када је правична и да јој омогући дужно извршење.
Џон Лок, Две расправе о влади, стр. 237 и 298-299.
О толеранцији
Ниједан човек не треба да крши право другога због његовог погрешног мишљења и неправилног начина богослужења, а његова изгубљеност не треба да буде препрека пословима другог човека; на тај начин брига за спас једнога човека припада њему самоме. ...
Није разноликост мишљења (која се не може избећи), већ одбијање толеранције према онима са различитим мишљењем (које је могло да се допусти) створило збрку и ратове у хришћанском свету због вере.
Џон Лок, Писмо о толеранцији, ( у: Џон Лок, Две расправе о влади, стр. 390. и 397.)
О друштвеном уговору
"Наћи један облик удруживања који би бранио и штитио свом заједничком снагом личност и добра сваког члана друштва, и кроз који би свако, удружен са свима, ипак слушао само себе, и тако остао исто тако слободан као и пре." Такав је основни проблем чије решење пружа друштвени уговор. ...
Ма са које стране да се вратимо на то начело, увек долазимо до истог закључка, а то је - да друштвени уговор ствара међу грађанима такву једнакост да сви они имају исте обавезе и да треба да сви уживају иста права. Тако, по самој природи овог уговора сваки акт суверенитета, то јест сваки правни акт опште воље, подједнако обавезује и даје подједнака права свим грађанима; тако да суверен познаје само народ узет у целини и не разликује никог међу онима који га сачињавају.
Жан Жак Русо, Друштвени уговор, стр. 35 и 48.

О пореклу и основама неједнакости међу људима
Први који је оградио земљиште и рекао: „Ово је моје“, наишавши на простодушне људе који су му поверовали, уствари је оснивач образованог друштва. Колико би само злочина, убистава и ратова спречио, од колике беде и страхота би поштедео људски род онај који је могао да почупа коље и затрпа јарак довикујући ближњима: „Не верујте варалици! Пропашћете ако сметнете с ума да плодови припадају сваком и да земља није ничија!“
Жан Жак Русо, О пореклу и основама неједнакости међу људима, стр. 139.
Пример дивљака, које скоро све налазимо под оваквим околностима, служим ми, такорећи, као доказ да је људски род био створен да увек тако живи, да је то стање права младост света и да је сваки потоњи напредак привидно представљен као корак ка усавршавању појединца, док је уствари водио расулу врсте.
Све док је људима била довољна пољска колиба, док су шили кожну одећу трном и рибљом кости, док су се украшавали перјем и шкољкама, бојили тело разним бојама, усавршавали и украшавали лукове и стреле, док су оштрим каменом дубили чунове за риболов или покоје неотесано оруђе за свирку, све док су радили оно што сваки појединац може сам постићи и док су обављали вештине за које  нису биле потребне многе руке – живели су слободно, здраво, срећно и били су одбри колико им је њихова природа то дозвољавала и могли су и даље да уживају у благодети слободног односа. Али чим је човеку постала потребна помоћ неког другог, чим је један увидео да је корисно да има намирница за двојицу, једнакост ишчезе, својина би уведена, рад поста неопходан, а простране шуме претворише се у насмејана поља, која је требало натапати људским знојем и где ускоро никоше ропство и беда, растући упоредо с усевима.
Жан Жак Русо, О пореклу и основама неједнакости међу људима, стр. 144-145.