Pobude za filozofsko istraživanje

Pobude za filozofsko istraživanje

Literatura: Aristotel, Metafizika; Fink, Uvod u filozofiju; Jaspers, Uvod u filozofiju.

U pokušajima da se pronikne u razlog i temelj bavljenja filozofijom nije pronađen jedinstven odgovor, što je i razumljivo s obzirom na njenu raznoobraznu prirodu. Treba imati u vidu da izbor ovakvih odgovora određuje istorijska promena u njenom samorazumevanju, ali i da su oni aktuelni u svakom vremenu.
1.	Čuđenje — “Jer ljudi, kako sada, tako i pre, počinju da filozofiiraju iz začuđenosti..” (Aristotel).
 “Ono što u čuđenju provaljuje i što se stvara jeste jedna — po smislu nepoznata — nepoznatost poznatog, jedna dotad neprisna neprisnost prisnoga. U čuđenju se, dakle, dešava jedan svojstveni preokret: ono samorazumljivo postaje na neki način opet nerazumljivo, tako što ne prelazi u svoju suprotnost, nego što postaje upitno upravo kao samorazumljivost…Čuđenje izbacuje čoveka iz obuhvaćenosti svakodnevnom, zajednički deljenom, tradicionalnom i pohabanom prisnošću i predstavlja mu ovu obuhvaćenost...Time što je onaj koji se čudi napustio svoje počivajuće, mirno razumevanje sveta, pokreće se opet njegovo razumevanje bivstvujućeg…Začuđenost se bitno razlikuje po dubini. Najpovršnija začuđenost jeste začuđenost nad neobičnostima, nad naročitim, upadljivim stvarima ili zbivanjima, nad neobjašnjivim i tajnovitim. Međutim, najdublja začuđenost jeste začuđenost nad najsamorazumljivijim; jer u ovome se događa najveći preobražaj onih koji su začuđeni” (Fink).
Čuđenje se smatra osnovnim motivom jer manifestuje izvornu zainteresovanost prema stvarnosti (najbliža mu je dečija radoznalost ili senzibilitet duševno poremećenih, koji svet ne poznaju ili ne prepoznaju kao samorazumljiv). Empirijska pitanja, odnosno ona potekla iz zdravog razuma, uobličavaju se prema specifičnosti predmeta i smiruju u konkretnom odgovoru; filozofska izražavaju egzistencijalnu zatečenost i odnose se bitno na stvarnost (“Zašto uopšte nešto a ne ništa?”).
2.	 Sumnja — Filozofija otpočinje sumnjom u čula (Heraklit, Zenonovi dokazi protiv kretanja, Sokratova i Dekartova radikalna sumnja).
Sumnja predstavlja ujedno i destrukciju zdravorazumskog stava (Bekonova kritika idola). Ovaj motiv je plastično ocrtan kada Hegel dijagnostikuje nezdravost zdravog razuma (koji nesvesno robuje granicama epohalnog mišljenja, ne poznaje sopstvene pretpostavke, nekritički veruje u Ovde i Sada čulne izvesnosti), ili kada Platon i Aristotel smatraju da tek u napuštanju čulnog privida i zdravorazumskih interesa leži mogućnost stvarnog saznanja.
Prva žrtva zdravog razuma (demokratije mišljenja koja proizvodi “opšta mesta”) bio je Sokrat; demokratičnost se u dugom istorijskom iskustvu filozofije uglavnom nije pokazala kao uslov za slobodu misli, .
3.	Granične egzistencijalne situacije — kao što su smrt, rođenje, krivica, odgovornost pred izborom, neizvesnost, strepnja…
Filozofija reflektuje ekscentričnost čovekove pozicije, gde smisao egzistencije nije dat u okviru vrste, biološki, već kao zadatak postavljen svakom ponaosob. Ovaj motiv je određujući pretežno za etičku problematiku (najviše dobro, poreklo moralne svesti, samosavlađivanje, blaženstvo, kontemplativni život i sl.).

CITATI: POBUDE ZA BAVLJENJE FILOZOFIJOM

ČUĐENJE   (Karl Jaspers)
Platon nam je rekao da je izvor filozofije čuđenje. Naše oko nam je „omogućilo da steknemo pogled na zvezde, Sunce i nebeski svod.” Taj pogled nam je „dao nagon za istraživanjem svemira. Iz toga se rodila filozofija, najveće blago koje su smrtnicima podarili bogovi.” A Aristotel: „Jer čuđenje je ono što je ljude nagnalo na filozofiranje; najpre su se čudili onome što im se činilo iznenadjujuće, zatim su postepeno išli dalje i pitali se o preobražavanjima Meseca, Sunca, zvezda i o nastanku svemira.”
Čuditi se znači težiti ka saznanju. U čuđenju postajem svestan neznanja. Tražim znanje, ali znanja radi, ne „iz bilo koje proste potrebe.”

SUMNJA  (Kit Roz – izlaganje Dekartove radikalne, tj. metodične sumnje)
Razmotrimo scenario koji Dekart opisuje u Prvoj meditaciji u kojem smo žrtve veoma moćnog demona obmane: „Pretpostaviću stoga ne najboljeg Boga, izvora istine, nego nekakvog zloduha koji je i u najvećoj meri moćan i lukav, koji je uložio sve svoje umeće u to da mene prevari: misliću da nebo, vazduh, zemlja, boje, likovi, zvukovi i sve ostale spoljašnje stvari nisu ništa drugo nego obmane... ustrajaću tvrdoglavo u tom meditiranju, pa tako, ako već u mojoj moći ne bude saznati nešto istinito, bar ću očvrsla uma sačuvati sebi ono što imam, ne prihvatajući lažne stvari te mi neće ništa moći nametnuti ni taj obmanjivač, pa ma koliko bio moćan i lukav.”
„...Pretpostavljam, dakle, da su sve stvari koje vidim lažne. Verujem da nije istina nijedna od stvari koje mi pokazuje moje varljivo pamćenje. Pretpostavljam da nemam čula. Verujem da telo, lik, protežnost, kretanje i mesto nisu ništa drugo do uobraženja mog duha. Šta je to onda što se može misliti kao istinito? Možda samo to da ništa u svetu nije izvesno.
Primetivši da u stavu: mislim dakle jesam, nema ničeg što mi garantuje da govorim istinu, osim toga što vrlo jasno vidim da treba postojati da bi se mislilo; smatrao sam da mogu da usvojim kao opšte pravilo da su sve stvari koje shvatamo vrlo jasno i vrlo razgovetno istinite: ali samo da je nešto teže da se dobro uoči koje su to stvari koje poimamo razgovetno.”
(komentar Karla Jaspersa): Ako je metodična, sumnja postaje izvor kritičkog ispitivanja svakog saznanja. Otuda: bez radikalne sumjnje nema ni istinskog filozofiranja. Ali odlučujuće je – gde i na koji način pomoću same sumnje osvojiti tle izvesnosti.

GRANIČNE SITUACIJE   (Karl Jaspers)
Ima situacija koje su u svojoj suštini nepromenljive: moram da umrem, moram da patim, moram da se borim, podređen sam slučaju, neizbežno se zaplićem u krivicu. Te osnovne situacije našeg postojanja nazivamo graničnim situacijama. To znači da su to situacije preko kojih ne možemo preći, koje ne možemo izmeniti. To što postajemo svesni tih graničnih situacija, posle čuđenja i sumnje, predstavlja dublji izvor filozofije. U samom postojanju, mi ih često izbegnemo na taj način što zatvorimo oči i živimo kao da one ne postoje.

TEŽNJA ZA ZNANJEM (Aristotel)

Svaki čovek po svojoj prirodi teži znanju.