Platon, Timaj

Platon Timaj, Mladost Beograd, 1981.

O duši (str. 114.)

... bog (je) najpre sva ta počela doveo u red, a zatim od njih sastavio ovaj svemir  - jedinstveno živo biće koje u sebi sadrži sva živa bića, smrtna i besmrtna.
	On je sam bio tvorac onog božanskog, a stvaranje svega smrtnog poverio je svojim potomcima. A ovi, podražavajući ga, uzeše besmrtno počelo duše, pa ga zatim obuhvatiše smrtnim telom i dadoše mu za nosilo – telo u celini, ugradivši najzad u njega i drugu vrstu duše, onu smrtnu, koja u sebi nosi strašne i neizbežne strasti: pre svega nasladu, taj tako snažan mamac zla, zatim bol koji beži od dobra, pa još i neustrašivost i strah – dva nerazumna savetnika, neutaživu žudnju i varljivu nadu. Sve su to smešali sa nerazumnim čulnim opažanjem i težnjom za svakojakim opasnim poduhvatima, i tako nužno sastavili smrtni deo duše.
	Pošto su se zbog toga plasili da su oskrnavili ono božansko više nego što je po svemu bilo nužno, smestili su smrtni deo u drugo boravište tela, odvojeno od besmrtnog, i sagradili prelaz i granicu između glave i grudnog koša, postavivši u sredinu vrat, da bi ta dva dela bila odvojena. A u grudni koš, odnosno u takozvani trup, stavili su smrtni deo duše. Ali pošto ova prirodno ima svoj bolji i svoj gori deo, podelili su opet duplju trupa onako kako se pri gradnji kuće muške odaje odvajaju od ženskih, postavivši dijafragmu kao pregradu u sredinu. Onaj deo duše koji je muževan, srčan i stremi pobedama, smestili su između dijafragme i vrata, da bi osluškivao razum i zajedno sa njim silom obuzdavao strasti kad god ove odbiju da se dobrovoljno potčine naređenju i poruci “akropolja”.
	(str. 117-)
	Sve ovo o duši: koliko u njoj ima smrtnog, a koliko božanskog, na kojem mestu i za šta su oni vezani i zbog čega su smrtno i božansko odvojeni jedno od drugog; sve to što smo rekli moglo bi biti istinito, uz pristanak boga i jedino bismo tad u to bili čvrsto uvereni. Ali da je ono što smo rekli verovatno usudićemo se da kažemo već i sad, ...
	(str. 136.)
	... svaki od ova tri dela (duše) ukoliko boravi u neradu i, ako se s obzirom na kretanje koje mu je svojstveno, nalazi u stanju mirovanja, nužno postaje vrlo slab, dok, naprotiv, onaj u kome se upražnajva vežbanje postaje sve krepkiji. Zato se treba starati o tome da njihova kretanja budu međusobno usrazmerena.
	Za svaki od ovih delova duše postoji samo jedan način nege: dati svakom od njih odgovarajuću hranu i kretanje. Kretanja koja su srodna onom božanskom u nama su mišljenje svemira i njegovi kružni tokovi. Njih svako treba da sledi i da, proučavanjem harmonija i kružnih tokova svemira, ispravlja one kružne tokove u svojoj glavi koji su se pri rođenju poremetili, izjednačivši tako deo duše koji misli s onim što je predmet mišljenja u skladu sa svojom iskonskom prirodom.
	(str. 137 – 139.)
	A kako su nastala druga živa bića, valja pomenuti tek ukratko. (.. .) Oni koji su rođeni kao muškarci, ali behu strašljivci i život provedoše čineći nepravdu, pretvoriše se, drugim rođenjem, u žene.  U to vreme i zbog toga bogovi sazdaše žudnju za ljubavnim spajanjem, sastavivši i oživevši u nama muškarcima jedno, a u ženama drugo živo biće.
	(...) Otuda je priroda takozvanih stidnih delova kod muškaraca nepokorna i samostalna, kao živo biće koje se ne potčinjava razumu, već nastoji da sve podredi pomamnim požudama. A kada iz istoga razloga u ženama rodnica ili materica, kako je nazivaju, unutrašnje živo biće koje žudi za rađanjem dece, uprkos povoljnom vremenskom razdoblju, duže ostane bez ploda, tada, uznemirivši se strašno, počinje da se kreće i lutajući svuda, čitavim telom, zapušuje disajne puteve i tako, pošto je disanje sprečeno, dovodi telo u krajnju opasnost.
	A ptičji soj, kome umesto dlake raste perje, postao je preobražajem od ljudi koji nisu zli, već lakomsileni, a nebeske pojave doduše posmatraju, ali u svojoj bezazlenosti veruju da su o tim stvarima najčvršći oni dokazi koji se donose na osnovu gledanja.
	Rod kopnenih životinja i divljih zveri nastao je od ljudi koji se uopšte ne bave filozofijom, niti poklanjaju ma i najmanju pažnju ičemu što je nebeske prirode. Oni uopšte ne upotrebljavaju kružne tokove u glavi, nego se prepuštaju vođenju onog dela duše koji se nalazi u grudima. Zbog takvog načina života oni su prednje udove i glave privukli zemlji i zbog srodnosti s njom, uprli ih u nju.
	Njihov rod je iz tih razloga počeo da se rađa sa četiri noge ili više; jer bog je onima koji su uglavnom lišeni razuma morao da podmetne veći broj oslonaca, pošto ih je zemlja više privlačila.
	Četvrti rod koji živi u vodi nastao je od onih najneumnijih i potpuno tupih. Oni koji su ih preobrazili nisu ih udostojili čak ni čistog disanja, pošto im je sva duša bila nečista zbog raznih prestupa.
	Od tada i na taj način, kao i sada, živa bića se preobražavaju jedna u druge, menjajući se prema tome da li stiču ili gube um i bezumnost.