Aristotel i Seneka o srdžbi

Прочитајте следећа два одломка из Аристотеловог дела "Никомахова етика" и Сенекиног "О гневу" и одговорите на постављена питања.
Питања:
1.      Објасните значење термина „плах“, „плаховит“.
2.      О којој врлини говори Аристотел у наведеном тексту? Нађите у његовом тексту изразе којима он означава средину и две крајности те врлине.
3.      Шта за Сенеку значи бити у ропству неке страсти?
4.      Образложите како Аристотел, а како Сенека разумева однос између разума и страсти (афеката).

„V – 1. Благост представља средину у односу на срџбу. Будући да овде за средину, па, чини ми се, и за оба екстрема не постоји назив, ми изразу благост дајемо значење средине, мада овај израз, у ствари, нагиње екстрему недовољности, за шта не постоји посебан назив. – 2. Екстрем претеривања у (односу на срџбу) могао би се, међутим, назвати напраситошћу. Афекат је при томе (такође) срџба, али су узроци који је изазивају многобројни и различити. – 3. Ко се љути за шта треба, и на кога треба и како треба, и када треба, и онолико колико треба, тога хвале. Према томе, тај човек ће бити благ, под претпоставком да је благост став који се хвали у области афекта срџбе. (Благост, наиме, значи тежњу да се сачува унутрашњи мир, да се не пода страстима, већ да се у љутњи равна по здравом разуму – како у погледу тога због чега тако и у погледу тога колико времена има смисла љутити се. – 4. Благ човек грeши, изгледа, више у правцу екстрема недовољности, јер није осветољубив, него пре попустљив. – 5. Заостајање за правом мером у љутњи, било да је у питању недостатак темперамента или неки други разлог, изазива, напротив, неодобравање и осуду. (Људе, наиме, који нису у стању да се наљуте за шта би требало да се наљуте, сматрају за глупе, а исто тако и оне који се не љуте како треба, ни када треба, ни због чега треба.) – 6. Добија се, наиме, утисак да такав човек уопште нема осећања, да му ништа не може причинит бол и да је зато што није у стању да се наљути лишен и нагона за самоодбрану. А то је знак ропске природе – кад неко подноси увреде без љутње и мирно гледа како како му вређају ближње. (...) – 8. Плаховити (напрасити) људи брзо се наљуте, и то неоправдано, и на оне који то не заслужују, наљуте се и више него што треба, али брзо и престану да се љуте – и то је најбоље код њих. Њима се то догађа зато што нису у стању да савладају своју љутњу, већ је због своје наглости искале на лицу места где се затекну и онда се смире. – 9. Претерано напрасити су, међутим, свађалице (прзнице); они се на свакога и због свачега љуте – отуда им и име. – 10. Огорчено гневни су пак они с којима је тешко помирити се и који се дуго љуте: јер задржавају љутњу у себи. Али кад се освете, љутња престане, јер кажњавање виновника смирује гнев и осећање бола замењује осећањем задовољства. Ако не дође до освете, то их и даље тишти, јер, како не испољавају своје расположење, не може нико на њих ни да утиче, а да се у таквом човеку бес скува, треба времена. Зато су такви људи највећи терет и за своје најбоље пријатеље. – 11. За оне пак људе који се наљуте неоправдано или се љуте јаче и дуже него што треба и који неће да се смире без задовољења или освете, кажу да су тешки. – 12. Благости се јаче супротставља претеривање (него заостајање за мером), јер је чешћа појава (зато што је у човечјој природи да се свети). За заједнички живот ови тешки људи су неподношљиви.“
Аристотел, Никомахова етика, 1125b – 1126a.

„Х. 1) Зато разум никад неће узети у помоћ слепе и силовите нагоне код којих ни сам неће имати никаквог утицаја, а које би могао да савлада само на тај начин ако би им супротставио нешто једнако или слично, као што је страх гневу, гнев мекуштву, пожуда страху. 2) Нека то зло буде далеко од врлине, и не присиљавајмо разум да се икада покорава пороцима! Никада душа ту не може да има прави одмор, јер онај ко налази заштиту у сопственим злим делима, који може да буде храбар само ако је гневан, вредан само ако осећа страсну жељу, миран ако се плаши, мора да буде потресан и бацан тамо и овамо; такав мора да живи под тиранијом и да падне у ропство неке страсти. Зар није срамно пустити да пороци заштићују врлине? 3) Затим, разум престаје да има икакву моћ ако ништа не може да постигне без страсти и почиње да јој буде раван или сличан. Има ли ту неке разлике, када је страст без разума исто тако непромишљена као што је разум без страсти бесплодан? Обоје су једнаки ако једно без другог не могу да постоје. Али ко би се усудио да страст изједначи с разумом? – 4) Ипак је страст корисна, каже, ако је умерена.  – Нарочито ако је корисна по природи. Али ако она не подноси владу разума, овом ће умереношћу постићи макар само то да уколико успе да буде мања, утолико ће мање шкодити: дакле, умерена страст није ништа друго него умерено зло.
XI. 1) Али  гнев је потребан, каже, против непријатеља. – Нипошто: баш ту не сме да буде стихијских подстицаја, већ треба бити уздржан и послушан. Има ли ичега што више ослабљује варваре, који су надмоћнији, нарочито у телесној снази и отпорности према умору, ако то није гнев, који је највећи непријатељ самоме себи. Гладијаторе њихова вештина заштићује, а гнев их обезоружава. (...)
XVIII. 1) Разум даје времена и једној и другој страни; затим он захтева одлагање и за себе самог да би имао времена за претресање истине: гнев жури. Разум хоће да просуди оно што је право: гнев хоће да изгледа право све оно што је он одлучио.“
Сенека, О гневу, Прва књига
„XV. 1) Да знаш. каже, да гнев у себи има и нечег витешког, видећеш слободне народе који су веома напрасити, као Германи и Скити. – Ово долази отуда што су нарави које су по природи снажне и чврсте, пре него што се умекшају дисциплином, плаховите и жестоке. (...) 2) тако духови који су по природи снажни показују склоност ка плаховитости, јер оно што је ватрено и жестоко нема у себи ничег слабачког и болећивог, али ипак њихова снага је несавршена, као код свега онога што се развија без оплемењивања, већ само посредством природе, те ако овкаве нарави не буду брзо укроћене, ове склоности ка храбрости обично се изврћу у дрскост и безумну смелост. (...) 4) Затим, сви ти народи, слободни због своје дивљине, као лавови и вуци, као што не могу да робују, тако не могу ни да заповедају; они немају снагу људског духа, већ снагу звери, и то неукротиве; може да управља само онај који може да подноси управу.“
Сенека, О гневу, Друга књига