Novi vek, Citati

(1) Пошто сам тада желео да се једино истраживањем истине бавим, мислио сам да ми треба да на сасвим супротан начин поступим, и да, као апсолутно лажно, одбацим све у шта бих и најмање могао посумњати, да бих на тај начин видео да ли би после тога у мојим убеђењима остало ишта што би било потпуно несумњиво. Тако, због тога што нас наша чула понекад варају, претпоставио сам да нема ниједне ствари која је онаква каквом је наша чула намећу да је себи представимо; а пошто има људи који греше чак и у најпростијим стварима геометрије, те и ту праве паралогизме, а сматрајући да сам и ја склон погрешкама као и сваки други, одбацио сам као лажне све разлоге које сам некада узимао као доказе; и најзад, узимајући у обзир да нам се све сасвим исте мисли, које имамо када смо будни, могу јавити и у сну, а да тада ниједна једина од њих није истинита, одлучио сам да се правим као да све оно што је ушло у мој дух није истинитије од илузија мојих снова. Али, одмах иза тога запазио сам да, док сам тако навалице мислио да је све лажно, нужно је требало да ја, који сам то мислио будем нешто; и примећујући да је истина: мислим, дакле јесам, тако често и тако сигурна, да ни најпретераније претпоставке скептика нису у стању да је пољуљају, закључио сам да је могу без и најмање скрупуле усвојити за први принцип филозофије коју сам тражио.
Затим, пажљиво испитујући оно што сам био, и видећи да сам могао да се правим као да немам никаква тела, и да нема никаква ни света, ни места на којем бих био, али да се ипак не бих могао да правим као да уопште нисам, и да, напротив, баш из тога што сам мислио да сумњам у истинитост других ствари, сасвим очевидно и сасвим извесно је излазило да ја јесам; а из тога што кад бих престао да мислим, па макар све што сам замишљао и било истинито, не бих ипак имао никаква разлога да верујем да ја јесам, сазнао сам да сам супстанција чија сва суштина и природа јесте једино у мишљењу, и којој, да би била, није потребно никакво место, нити пак да зависи од ма какве материјалне ствари, тако да то ја, тј. душа по којој сам оно што јесам, потпуно се разликује од тела, и чак да је њу лакше сазнати него тело, и кад њега уопште не би било, душа не би престала да буде све оно што јесте.
Рене Декарт, Расправа о методи, стр. 28.

(2)Треба испитивати не сврховите разлоге створених ствари, него дјелотворне
Тако, најпослије, разлоге природних ствари нећемо никада узимати из сврхе, коју је имао пред собом бог или природа при њихову стварању, јер не смијемо бити толико преузетни, да бисмо себе сматрали дионицима његових накана. Но, ако њега самога будемо сматрали дјелотворним узроком свега, видјет ћемо, какве нам закључке с обзиром на његове учинке, који се показују нашим осјетилима, пружа природно свјетло, које нам је он дао, из оних атрибута, које је хтио да донекле познајемо. Ипак, како је већ речено, морамо имати на уму, да том природном свијетлу треба вјеровати само дотле, док нам сам бог не објави нешто њему противно.
Рене Декарт, Основи филозофије, I део, поглавље XXVIII, стр. 76.

(3) Знање је моћ
Људско знање и моћ поклапају се у томе, што непознавање узрока онемогућује успех. Природа се наиме побеђује само покоравајући јој се, а шта је код размишљања узрок, то је код деловања правило.
Френсис Бекон, Нови Органон, стр. 37.

(4) Две врсте истина (иу Лајбниц, Монадологија)
 29. Али сазнање нужних и вечних истина јесте оно што нас од простих животиња разликује и што чини да имамо Ум и науке, уздижући нас до сазнања нас самих и Бога, и то је оно што се зове у нама разумна душа или Дух. …
33. Има две врсте истина, истине Умовања и Чињенице. Истине умовања нужне су и противстав им је немогућ, а истине чињенице су контингентне и противстав им је могућ. Кад је нека истина нужна разлог јој се може анализом наћи, њеним разлучивањем на простије идеје и истине, све док се не дође до првобитних.