ТЕОРИЈЕ ИСТИНЕ

ТЕОРИЈЕ ИСТИНЕ

Прихватити некo уверење, тј. тврдити нешто значи сматрати да је то уверење истинито и обратно, одбацити или негирати неку тврдњу значи сматрати је неистинитом.
Основни проблем је питање ПРИРОДЕ ИСТИНЕ.  Не поставња се питање „Да ли је истина да постоје ванземањци?“, него „Шта значи рећи да је истина да постоје ванземаљци?“ На прво питање одговара астрономија, на друго филозофија.

	„Истиносна вредност“ је термин који се користи као општи појам за „истинитост или неистинитост/ лажност“. Кад се питамо која је истиносна вресност неке тврдње, питамо се да ли је та тврдња истинита или лажна.
	Обично се прихвата да постоје два услова за одређивање истиносне вредности тврдњи:
1)	Свака тврдња је или истинита или лажна;
2)	Ниједна тврдња није и истинита и лажна.

ЗДРАВОРАЗУМСКО СТАНОВИШТЕ у појму истине не види проблем. Уобичајено је да сматрамо да су истините тврдње које одговарају стварности, а неистините оне које не одговарају стварности. Тврдња „Зид је бео“ биће истинита кад је зид стварно бео, а неистинита кад он није бео.
	Међутим, сви смо имали искуство да се понекад не можемо сложити с другим људима (родитељима или пријатељима, на пример) о томе да ли је нешто што тврдимо истина. Одакле потичу ти проблеми, ако је све тако једноставно?

Постоји више ТЕОРИЈА ИСТИНЕ, од којих ћемо овде поменути само три.

ТЕОРИЈА ИСТИНЕ КАО КОРЕСПОНДЕНЦИЈЕ (АДЕКВАТНОСТИ, КЛАСИЧНА ТЕОРИЈА ИСТИНЕ)
	Ова теорија потиче од грчког филозофа Аристотела (384 – 322. година п.н.е.). Слична је здраворазумском схватању истине. Теорија претпоставња да је истинита она тврдња која правилно описује свет. Дакле, истина би била одређени однос између тврдње, тј. наших речи и неких чињеница у свету.
Аристотел каже „Лаж је рећи за оно што јесте да није и за оно што није да јесте; истина је рећи за оно што јесте да јесте, а за оно што није – да није.“ При томе Аристотел претпоставња да постоји стварност независна од нас и да поређењем с том стварношћу можемо да проверимо истинитост својих тврдњи: „Ниси ти блед зато што ја истинито тврдим да си ти блед, већ је моја тврдња да си ти блед истинита зато што си ти стварно блед.“
	Средњовековни филозофи прихватали су ову теорију истине и кажу: veritas est adaequatio intellectus et rei. Све до 19. века та теорија била је општприхваћена.

Проблем с овом теоријом је што она не даје критеријум за разликовање истине од неистине. Поставња се питање шта у овом одређењу истине значи „одговарати стварности“, на који начин речи могу да одговарају стварности, тј. где видимо ту везу између тврдње и стварности. Неки мислиоци, на пример Лудвиг Витгенштајн (1889 – 1951.), кажу да истинита тврдња „одсликава“ чињенице, као што фотографија одсликава оно што је на њој приказано. Неки други тврдили су да се ради о структуралној сличности итд. Све у свему, није постојао јасан критеријум за разликовање истине и неистине, тј. и даље остаје отворено питање с почетка: ако се двоје људи не могу сложити око тога шта је истина, с којом стварношћу свако од њих упоређује своје тврдње.
Као критеријуми предлагани су: очигледност (било чулна очигледност, било слагање уверења с разумом) или опште слагање већине. Један део мислилаца определио се за то да свака област сазнања има свој посебни критеријум у односу на који ће се орјентисати.

ТЕОРИЈА ИСТИНЕ КАО КОХЕРЕНЦИЈЕ
„Кохерентност“ значи повезаност, складност, унутрашња непротивречност. Ова теорија настала је у 19. веку.
Њене присталице сматрају да истинитост неке тврдње не потиче од њеног односа према стварности; они одређују критеријум који једна тврдња треба да задовољи да би била истинита и тај критеријум је међусобно слагање с другим тврдњама у једном систему.
На пример, ако пијани возач каже: „Испред нас на аутопуту играју роза слонови“, ми покушавамо да одредимо да ли он говори истину или не. Прво ћемо његову тврдњу упоредити с веровањима која већ имамо и која сматрамо истинитима, као што су:
-	Слонови су сиви;
-	У овом крају нема слонова;
-	У близини нема ни зоолошког врта, ни циркуса;
-	Познато је да људи под дејством одређених супстанци могу да доживе халуцинације.
-	Нико други не тврди да види роза слонове.
Дакле, одбацујемо његову тврдњу као неосновану.

Дакле, да ли је нека нова тврдња истинита или не проверавамо тако што је упоређујемо с осталим твдњама у систему веровања који већ имамо. Ако се она слаже с већ постојећим истинама у нашем систему прихватићемо је, а ако се не слаже, тј. противречи некој од постојећих истина, мораћемо да одлучимо која од две противречне тврдње се боље уклапа у систем.
Проблем с овом теоријом је што она нарушава закон непротивречности (услов број 2) из уводног дела текста), тј. дозвољава да две контрадикторне тврдње у исто време буду истините. Наиме, ако је критеријум непротиврчност система, можемо да направимо два непротивречна система у којима ће једна тврдња и њена контрадикција бити истините, свака у свом систему. На пример, тврдња „Бог постоји“ биће истинита за религиозну особу, а неистинита за атеисту. Дакле, сад нам недостаје критеријум за одлучивање који систем веровања је истинит. Одговори на то питање били су различити код различитих мислилаца: једни су сматрали да уверења заснована на опажању увек морамо да прихватимо и да њима ниједно друго уверење не сме да противречи. Други да је оно што морамо прихватити аксиоми с којима се сви слажу, а трећи да треба одбацити она уверења која је најзгодније или „најекономичније“ одбацити.

ПРАГМАТИЧКА ТЕОРИЈА ИСТИНЕ
	„Прагма“ на грчком значи пракса. Присталице прагматичке теорије истине предлажу да једну тврдњу сматрамо истинитом ако се она покаже као корисна у пракси. Дакле, практична корист је критеријум истинитости. На пример, тврдња „Ове чизме не пропуштају воду“ је истинита уколико, кад обујем чизме по киши, останем сувих ногу. Моје веровање у истинитост/ корисност те тврдње пракса је потврдила. Наравно да истинитост општих научних теорија нећемо моћи да проверимо на исти начин као у овом једноставном примеру. Међутим, прагматисти су сматрали да ћемо из општих научних теорија изводити посебне и појединачне тврдње, чију ће истинитост бити могуће проверити у пракси.
Ни ова теорија, наравно, није без проблема. Као и теорија истине као кохеренције и она нарушава закон непротивречности. Наиме, за неког је корисно да верује да постоји добри бог, који посматра сваки корак у животу сваког од нас, док би неког другог истс идеја бацила у очај, те за овог другог није корисно да верује у ту тврдњу. Нека веровања су веома корисна, али су евидентно неистинита: на пример, корисно је да нека особа верује да живи у свету у коме је окружена искључиво људима који је воле и брину о њој, али за колико особа бисте рекли да у то верује с правом.
Осим тога, нису све присталице ове теорије на исти начин схватале појам „корист“: једни су веровали да је то лична корист, други да је то корист за ширу друштвену заједницу и т.д.