Aristotel, Nikomahova etika

Аристотел, Никомахова етика
V – 1. Сада је на реду да рашчистимо шта је то врлина. Пошто су душевна збивања условљена трима елементима: страстима (пролазним афектима – πάθη /pathé/), склоностима (диспозицијама – δύναμεις/ dinameis – оним што може да се мења/) и особинама одређеним ставовима, врлина би морала спадати у једну од те три класе. – 2. Страстима (афектима) називам пожуду, љутњу, страх, пркос, завист, радост, љубав, мржњу, чежњу, љубомору, сажаљење, укратко сва она стања која су праћена осећањем задовољства или незадовољства. Склоностима (диспозицијама) називам оно на основу чега се каже да смо подложни (појединим) афектима, тј. оно на основу чега смо, рецимо, у стању да се наљутимо, ожалостимо или сажаљевамо, а особинама (односно одређеним ставовима) називам оно на основу чега се ми односимо правилно или неправилно према афектима – на пример према љутњи: ако у том стању реагујемо сувише снажно или сувише немарно, наш је став рђав, а исправан ако се држимо средине – и тако даље према осталим афектима. 3. Афекти (страсти), међутим, нсумњиво нису ни врлине ни пороци, јер нас не зову добрима или рђавима на основу наших афеката, него на основу наших врлина и порока, зато што нас због наших афеката нити хвале, нити куде. Не хвале, наиме, некога зато што се уплашио или што се наљутио, нити се неко куди просто зато што је љут, /1106а/ него зато што је љут на такав и такав начин. Нас хвале и куде, дакле, због наших врлина и порока. – 4. Поред тога, ми се наљутимо или уплашимо без свесног опредељења (ненамерно), а врлине су на неки начин свесна опредељења или бар нису без свесног избора. Стога се о страстима акже да нас „покрећу“, а код врлина и порока пре је реч о „постављености“ односно настројености у неком правцу. – 5. Из тог разлога врлине нису ни склоности (диспозиције): јер нас не називају ни добрима ни рђавима зато што смо уопште у стању да преживљавамо извесне афекте, нити нас зато хвале или куде. Поред тога, ми склоности имамао по природи, али нисмо по природи добри или рђави. – 6. Пошто, дакле, врлине нису ни страсти ни склоности, преостаје само да су утврђене особине.
VI – 1. Тиме је речено шта је врлина као појмовна врста. Нужно је међутим рећи не само то да је врлина одређени став, него и какав је то став. – 2. Онда треба истаћи да свака врлина (врсноћа), без обзира коме или чему припада, чини врсним свога носиоца, а исто тако и његову делатност. На пример, врсноћа ока чини добрим и само око и његову функцију, јер чини да добро видимо. (стр. 37-38)
***
II – 1. Постоји три фактора у души од којих зависи акција и сазнање истине: чулно опажање, мишљење и воља (хтење). – 2. Од ова три чиниоца, чулно опажање није принцип ниједне моралне делатности. То се види већ и по томе што животиње имају чулно опажање, али не учествују у моралном делању. Оно што је код моћи мишљења потврда и порицање (афирмација и негација), то је у хтењу тежња и избегавање (то јест, то је однос интелекта и воље). Према томе, пошто је морална (етичка) врлина способност моралног опредељивања, а морално опредељење, тј. воља (хтење) засновано на одлучивању (расуђивању), расуђивање мора бити истинито а хтење правилно  да би дали добар морални избор, а оно што разум потврди, воља мора да следи.
– 3. Ова моћ мишљења и ова (њоме откривена) истина су, дакле, практичне природе. Оно што се у чисто теоријском мишљењу, које нема за циљ ни рад ни стварање, добије као добро или рђаво, то су истинито и лажно. Јер то је функција сваког мишљења (као интелектуалне моћи), док је функција мишљења заснованог на практичном циљу – истина која се поклапа с морално исправним хтењем.
– 4. Полазна тачка (принцип) акције је одлука: од ње почиње покретн – али не због ње (тј. она није финални узрок). (стр. 141-2)

Питања:
1. Пронађите синониме за оно што Аристотел назива страстима или афектима. склоностима и ставовима. Које термине ми данас користимо за те појмове?
2. Које речи које у свом корену имају πάθη /pathé/ су вам познате?
3. Пронађите у тексту Аристотелове аргумете зашто афекти нису врлине нити пороци и пример којим он ту тврдњу илуструје. Испишите све разлоге које он наводи.
4. Пронађите у тексту Аристотелов аргумет зашто чулно опажање није принцип моралне делатности.
5. Шта је по Аристотелу финални узрок моралног поступања?