Osnovna filozofska pitanja i područja istraživanja

Osnovna filozofska pitanja i područja istraživanja

Literatura: enciklopedijska (Edwards etc.)
Jedan od mogućih načina da se načini ovaj pregled jeste grubo parcelisanje filozofskog istraživanja na tri područja gde su teme: stvarnost kao takva, njeno saznavanje i vrednosti koje ih određuju. Njihove noseće discipline su:
1.	Metafizika — naziv upućuje na ispitivanje nepromenljivih elemenata i principa “iza” vidljive prirode koja je u pokretu, ali takvo zalaženje “iza” važi i u odnosu na svet matematičkih i veštačkih oblika postojanja. Osnovno pitanje metafizike tiče se bića (bivstva) bivstvujućeg kao uslova da nešto uopšte jeste.
Kod Platona je ovo istraživanje pod imenom dijalektike dovelo do oštre podele na vidljivu stvarnost i njenu nevidljivu osnovu, na sferu promenljivog, prividnog i večnog, suštinskog. Aristotel sistematizuje disciplinu i dvojako je definiše: kao teologiku (nauku o božanskom), ispitivanje prvih načela i prvih uzroka svega postojećeg, traženje najmanjeg broja opštih principa iz kojih se mogu izvesti principi koji važe u matematičkoj i čulnoj sferi stvarnosti; kao prvu filozofiju (u odnosu na ostale teorijske nauke i fundament predmetnim oblastima posebnih nauka), ispitivanje bivstva, odnosno bivstvujućeg kao bivstvujućeg, koje je još kod Parmenida izgubilo sve kvalitativne oznake i vezu sa fizičkim elementima tako da ne pripada nijednom rodu bića ali obuhvata svako.
Razvoj metafizike uslovio je njenu dalju podelu (Kristijan Volf) na opštu, tj. ontologiju, i posebna područja racionalne teologije, kosmologije i psihologije. Kantova razorna kritika označila je kraj tradicionalne metafizike i njeno transformisanje u pravcu savremene filozofske antropologije ili opstanak u vidu ontoloških pretpostavki na koje se oslanjaju ostale filozofske discipline.
Pravci: shodno razlici u broju prvih načela govorimo o monizmu, dualizmu i pluralizmu, a shodno karakteru ovih načela o materijalizmu i idealizmu.
2.	Gnoseologija (teorija saznanja, ‘gnōsis’–/sa/znanje) — nastaje u samim počecima filozofije, kada se pouzdani izvori i metode metafizičkog saznanja nameću kao problem.
Antička gnoseologija je uglavnom bila koncentrisana na kritiku čula i retoričke prakse (sukob retorike i dijalektike, sofista i Sokrata), a centralnu ulogu ova disciplina je imala u filozofiji skeptika. Novovekovno razdoblje joj takođe daje prednost u odnosu na metafiziku, interesujući se za mogućnosti, obim, granice i izvore istinitog saznanja nakon dugog razdoblja dominacije religijskog otkrovenja. Sa Lokom ona postaje osnovna filozofska disciplina jer odgovori na njena pitanja određuju i mogućnosti svih ostalih  fil. istraživanja; s obzirom da je kritičko preispitivanje saznanja bitno doprinelo razvoju modernih nauka, to je dovelo i do novog shvatanja uloge filozofije. Danas se gnoseološka problematika razrađuje u nizu posebnih oblasti kao što su: logika, metodologija, epistemologija, filozofija nauke, teorija istine, teorija značenja, filozofija jezika itd.
Osnovna rešenja po pitanju izvora istinitog saznanja odredila su nekoliko tradicionalnih pravaca: senzualizam, empirizam (prednost data čulima), racionalizam (razumu ili umu), intuicionizam (nediskurzivnim moćima), iracionalizam (volji, mističkim izvorima). Kada su u pitanju mogućnosti i granice saznanja, razlikujemo dogmatizam i njemu suprotan kriticizam (kao i varijante skepticizam i agnosticizam).
3.	Aksiologija (teorija vrednosti, ‘axios’–vredan, dostojan) — predmet joj je ljudski praxis i stvaralaštvo, ono što je za razliku od prirode dostupno vrednovanju. Osnovni problemi su joj: nastanak vrednosti, autorstvo normi, progres u smeni vrednosti, odnos vrednosti i stvarnosti, najviša vrednost itd. Utemeljivač aksiologije Maks Šeler uvodi razlikovanje vrsta i nivoa vrednosti: hedonske (zadovoljstvo-bol vezani za čulne osećaje), vitalne (život i zdravlje u vrednosnom paru plemenito-prosto), duhovne (logičke, kao istinito-lažno; društveno-moralne, kao dobro-zlo; estetske kao lepo, uzvišeno, komično, tragično) i religijske (sveto-nesveto). Savremeni pristup ovim pitanjima je uglavnom logički i dopušta jedino analizu vrednosnih iskaza.
4.	Etika (gr.ethos, lat. mos, moris – običaj, narav, ćud) je najvažnija praktička disciplina i njen zadatak je određenje dobra kao osnovne vrednosti posredstvom koje se vrši kritička procena ili izbor postupaka. Ovakvo razmatranje uključuje obično u formi etičke argumentacije problem slobodne volje i univerzalnog važenja normi procene. Tradicionalna, normativna etika — bilo da dobro definiše kao vrstu stvari i stanja (hedonizam, utilitarizam) ili da ga izjednačava sa pojmovima vrline i dužnosti (deontološka etika) — nastojala je da pruži preporuke u moralnim dilemama. Danas aktuelna metaetika razmatra samo jezičku upotrebu prideva “dobro” u smislu značenja i obrazlaganja logičkih aspekata moralnog govora, bez ikakvih vrednosnih preporuka.
5.	Estetika (aisthesis – čulo, osećaj) — kao nauku o lepom u prirodi i umetnosti utemeljuje je Aleksandar Baumgarten u 18. veku. Neki estetičari uključuju i ružno među est. kategorije, a neki (kao Hegel) isključuju prirodno lepo. Iako se često bliži filozofiji umetnosti, ona pokušava da odgovori i na ontološka pitanja o umetnosti (biće um. dela, šta sačinjava estetski akt, šta je priroda stvaralaštva). Estetska sfera duhovnosti se neretko vrednuje niže od ostalih (Platon) zbog njenog iluzionističkog i zavodljivog karaktera (gradi se navodno na nedostatku života), ideologičnosti, ili se ona shvata kao vid saznanja stvarnosti niži po karakteru usled konfuznosti čula.
6.	Antropologija (anthropos – čovek) ima svoje početke kod Protagore i sofista. Prema Kantu, u svim temeljnim pitanjima tokom čitave istorije filozofije implicitno je prisutno antropološko polazište. U 18. veku prosvetitelji anticipiraju nauku o ljudskoj prirodi, a Fojerbah smatra da je u njoj ključ za novu filozofiju oslobođenu teološkog nasleđa. Međutim, zvaničnim osnivačem smatra se Maks Šeler (u delu Položaj čoveka u kosmosu on odvaja filozofsku od naučne i kulturne antrologije, koje karakteriše empirijski pristup u proučavanju čoveka).
Neki značajniji uvidi iz fil. tradicije: za Paskala, čovek je samoprotivrečno biće, kao i za modernog egzistencijalistu Kjerkegora, koji ga definiše kao biće paradoksa; za Kanta, on je um koji mora da prekorači moći saznanja usled svoje metafizičke prirode; za Herdera – biće nedostatka suprotstavljeno prirodi, upućeno na kreativnu upotrebu sopstvenih oruđa i tehnike; za Hegela i nastavljače, čovek je protumačen iz vizure teorije otuđenja (nasleđene od hrišćanske teologije) kao samorazvojno biće u neprekidnom procesu zadobijanja i negiranja sopstvene suštine.
7.	Istorija filozofije — prvim istoričarem smatra se Aristotel.
 Hegel postavlja njene principe kako bi joj dao status prave fil. discipline (čak filozofije filozofije!) za razliku od spoljašnjeg i anegdotskog pristupa doksografije: a) Filozofija je “svoje vreme shvaćeno u mislima”, pa se filozofije različitih epoha ne mogu ni opovrgavati ni obnavljati naknadno. Pošto je filozofija sastavni deo opšte istorije čovečanstva, treba odrediti njen odnos prema  okolnostima nastanka, ali i drugim oblastima duhovnog stvaranja; b) Istorija filozofije predstavlja zaokruženu celinu sa unutrašnjom razvojnom logikom i ovaj odnos dela i celine treba rekonstruisati kao nužno i dosledno napredovanje u samoosvešćivanju duha; c) Za filozofiju je dijalog sa tradicijom presudnji nego što je to slučaj u drugim oblastima duhove delatnosti jer se jedino posredstvom ove istorijske samorefleksije filozofije može odgovoriti na pitanje “šta je filozofija”.
Savremeni istoričar filozofije Nikolaj Hartman vidi u istorijskom putu filozofije samo okretanje oko nekoliko večitih filozofskih problema – pitanje je zašto se oni aktuelizuju u određenom vremenu.