Аристотел, Метафизика 1000а

Још једна тешкоћа, која није мања од било које друге, а која се занемаривала и сада и раније, је та да ли су начела уништивих стварности и начела неуништивих стварности иста, или да ли су друга. Наиме, ако су начела иста, како онда да су извесна бића пропадљива, а друга непропадљива, и који је томе узрок? Херодотови ученици и сви такви теолози бринули су се само за оно што их је могло убедити, не мислећи на нас. Сматрајући одиста начела за богове и као рођена од богова, они кажу да су бића рођена смртна зато што нису окусила нектар и амброзију. Ови изрази очигледно су имали смисао који је за њих био задовољаваћи, али оно што су рекли о самој примени ових узрока превазилази домашај наших схватања. Уствари, ако богови узимају ове напитке ради задовољства, нектар и маброзија никако нисун узроци њиховог бића; ако то чине, напротив, у сврху свог псотојања, како би богови могли да буду вечити кад им је потребна храна? Али ови митолошки подаци не заслужују да буду предмет озбиљног испитивања. Осврнимо се радије на оне који расуђују путем доказивања и упитајмо их како је коначно могуће да извесне стварности, премда произлазе из истих праначела, имају вечиту природу, док су друге уништиве. Пошто нам ови филозофи не кажу који је томе узрок, и пошто је овакво стање ствари заиста неосновано, очигледно је да ни праначела ни узроци ових двеју врста стварности не могу да буду исти.

Аристотел, Метафизика 1000а