Ime i pojam filozofije

Ime i pojam filozofije

Literatura: Aristotel, Metafizika; Fink, Uvod u filozofiju.
Ime filozofije (grč. ‘phileo’+’sophia’ = ’volim mudrost’) — Glagol ‘filozofirati’ prvi je upotrebio Herodot u ”Istoriji” (knez u Sardu tako karakteriše Solonova putovanja preduzeta da bi se učilo iz posmatranja); kao imenica kod Heraklita („mnogoznalaštvo ne uči mudrosti)”; prvi samozvani filozof je Pitagora (analogija sa publikom na Olimpijskim igrama).
Pojava filozofije kod Grka — Anegdotski se vezuje za Talesovo prognoziranje pomračenja Sunca 28.05.585. pre n.e. kao rezultat posmatranja (theorein). Stvarni početak je neodredljiv i tumači se sticajem karakterističnih okolnosti: pojavom polisa kao specifične organizacije grčkog društva (u VII veku se napušta patrijarhalna zajednica i tradicionalna kultura organizovana na mitu, fenomen slobodnog građanina); dokolicom kao pretpostavkom za posvećivanje bezinteresnom znanju (Aristotelovo shvatanje); kulturom dijaloga i kritičkog odnosa prema društvenim ustanovama i religiji kao posledicom individualizovanja gr. čoveka (suđenja filozofima zbog ‘asebeie’, bezbožništva); racionalnim pristupom stvarnosti kao osobenošću grčkog duha.
 Određenje filozofije — Grci su je smatrali osnovnom, najopštijom i najuzvišenijom naukom, a taj status joj je istorijski osporavan kako od strane religije, tako i u najnovije vreme od strane posebnih nauka.
Aristotel u Metafizici nabraja ključne karakteristike filozofije kao teorijskog znanja  koje je zanimljivo uporediti sa današnjim:
1.	Ona je nauka jer raspolaže znanjem o svim stvarima (o opštem), bez upuštanja u pojedinačno.
2.	Ona upoznaje složene i teško dostupne stvari, udaljene od čulnog saznanja (koje je lako, jer je zajedničko svima).
3.	Ona je vladajuća nauka jer poznaje prve uzroke, pa je u stanju da u svakoj vrsti nauke poučava druge. Poučavanje se i definiše kao izlaganje uzroka (ovde je pretpostavljena subordinacija uzroka pod vrhovne principe stvarnosti, što filozofiji omogućava karakteristiku univerzalnog znanja i superiornost nad čulnim iskustvom koje je vezano za pojedinačno. “Najtačnija znanja su ona koja su najviše znanja o načelima, jer su ona koja polaze od apstraktnijih načela tačnija od onih koja polaze od složenijih načela”; aritmetika je tačnija od geometrije /upor. kasnije Dekartovo shvatanje/).
4.	Ona je znanje radi samog znanja, jer samo to čini nauku u pravom smislu. Priznajući teškoće i čudeći se pred prirodom, filozof  priznaje sopstveno neznanje; tako on teži samom znanju i istraživanju sebe radi. Filozofija je samosvrhovita, istinski slobodna od njoj stranih interesa.
5.	Ona se okreće krajnjoj svrsi svih stvari, a to je za svako biće njegovo dobro i, uopšte, najviše dobro u celoj prirodi /savremeno shvatanje nauke posebno odbacuje poslednje dve karakteristike i ne prihvata ovo identifikovanje bića i vrednosti, karakteristično za Grke/.
6.	Ona je božanska nauka i božanska povlastica, jer raspravlja o božanskim stvarima i teži da prevaziđe ograničenja ljudske prirode.
Aristotelov zaključak je da su sve druge nauke “potrebnije od nje, ali nijedna nije bolja od nje”.
Današnje određenje filozofije, naprotiv, mora da povede računa o pokušajima osamostaljenih nauka da joj ospore navedene karakteristike, pa i samu pretenziju na istinu. Mada je porodilo većinu vodećih nauka, filozofsko mišljenje se nije u njih pretopilo, a uspelo je pritom da sačuva svoj racionalni i teorijski karakter i neke od svojih izvornih ambicija:
1.	Filozofija je jedino područje gde nauke kao i ostale oblasti ljudskog duha stiču samosvest. Ona ima zadatak i da utemelji samu sebe. Za nju je presudna sopstvena razvojnost, istorijsko iskustvo mišljenja uopšte, dok je kod nauka ovaj interes sekundaran (njih određuje sadašnje stanje kao sinteza prethodnih znanja u jedinstvu važeće teorije, a prošlost se uglavnom tumači kao skup prevladanih zabluda; uvesti početnika u matematiku znači dogmatski mu posredovati znanje, anonimno, bez egzistencijalnog određenja mišljenja, pošto je subjekt naučnog saznanja zamenljiv a ideal napretka objektivistički). Filozofija sebe ne može da odredi van odnosa prema tradiciji, a ovo samoodređenje znači uvek nov početak u filozofiji (doksografija ne razume filozofiju jer u njoj vidi samo svađaonicu, nagomilana mnenja).
2.	Progres u naukama je omogućen bezupitnim tlom na kome one počivaju, uzimajući svoj predmet kao dat, gotov. Predmet filozofije je, međutim, pod znakom pitanja jer se na njega ne može nabasati u horizontu naprosto postojećeg. On tek nastaje dovođenjem u pitanje ovog samorazumljivog horizonta u kome nam se stvari nude. Isto važi i za metodu; ona se ne preuzima gotova, već se obrazuje u procesu nastajanja filozofije (“Filozofija nastaje, započinje, time što samu sebe anticipira, što stupa u genezu svoje biti, što samu sebe rađa” — Fink).
3.	Moć negativnog, rascep u pozitivitetu prirodnog opstanka, u naivnosti egzistiranja — „filozofija živi u neznanju i od njega, praktično neupotrebljiva (‘bios theoretikos’), melanholična spram dužnosti i strasti, nesigurna u opštenju sa stvarima sveta”. Jednom rečju, ovaj bezdan upitnosti ne predstavlja znanje sa kojim bi čovek mogao nešto korisno da otpočne. Na filozofiju se ne nagovara, ona je slobodna mogućnost svakog čoveka da pronikne u sebe.
4.	Ona je tako i izraz čežnje za apsolutnim i najvišim (kao najviše znanje o onome što je najviše), ali ne na dogmatsko-pozitivni način religije.
5.	“Ono što se događa u usamljenosti nekog čoveka koji se laća filozofije ne sabija se lako u reč. Prikrivenost u tajni dubine duše znači to da takve pobude ne nastaju samo na osnovu onog savremenog i aktuelnog sa kojima i svaki čovek pripada vladajućim moćima vremena, nego i na osnovu jednog temelja koji je nesavremen.” Tako ona u svojoj motivaciji nije prozirna, ni u svojoj egzistencijalnoj pobudi obavezno iskaziva.
6.	Po svojoj prirodi je ezoterična, neprivlačna i nekomunikativna za svetinu. Hegel — “Ona je samo time filozofija što je upravo protivstavljena razumu, a time još više zdravom ljudskom razumu, pod čim se podrazumeva prostorna i vremenska ograničenost jednog pokolenja ljudi; u odnosu na razum, svet filozofije je po sebi i za sebe obrnuti svet”