ekspoze 1

Hej,

mogu reći da sam se sad dovoljno naspavala i odmorila da ti napišem mail koji sam ti obećala. Kao što sam ti pomenula volela bih i tebe da upoznam više, iako imam neku generalnu ideju i utisak koji si mi ostavio. Čak i sve ovo što je bilo jeste bio moj utisak tebe i da, ne znam da li je to normalno ali jednostavno sam videla da se razlikuješ od mnogih ljudi koje znam - a  koji su mi bilo bliski prijatelji, ili pak moj dečko i negde sam bila u neverici da zaista postoje momci kao što si ti - tako da wo hoo, ima nade za ovaj svet!

Ne znam kako da ti se demaskiram u narativu, recimo što se moje ličnosti i karaktera tiče - ali za to kontam da si dobio neku ideju, nije teško da me čovek profajlira. No, ono što ti dugujem jeste plot moje veze jer si mi ti ispričao deo svoje. U nekoj od poruka napisala sam ti da sam s Milanom od 19 godine, prva godina faksa. Upoznali smo se isto po pitanju muzike, jer sam bila ozbiljna dubsteperka :D haha, i tako išli na rejvove, družili se, išli po festivalima. Bila na fazon trećem Outlooku, i vremenom se zaljubili i prijateljstvo je prešlo u vezu i iz godine u godinu to je tako sve bilo super, odrastali smo zajedno, putovali i sve je bilo bajno krasno ali da, i mene je uhvatila neka kriza u petoj godini, tačno kad sam završavala master 2015. Taj ceo period zbog tog mog enormnog stresa oko faksa i manjak neke njegove podrške u svemu tome pokrenuli su svađe, i neka tako sranja koja ni nisu preterano opipljiva ali je to više njegov odnos prema meni koji mi je smetao i to ne odsustvo pažnje, ili makar poštovanja prema onome kako sam se ja ponašala prema njemu i tako to. Jednostavno me je uzimao, a mislim da me i dalje uzima zdravo za gotovo što mi smeta i ne trudi se dovoljno. Ja iskreno mislim da svako treba da se isto trudi, jer ne može neko samo da daje a da nema tog reciprociteta u vezi. Najbanalnija stvar je da ja za 7 godina nisam bila zvanično pozvana ni na jedan ručak kod njegove porodice (jer kao njegovi nisu u tom fazonu kao moji, ali to je meni i dalje čudno jer je on skroz sinhronizovan sa mojom familijom i sestrama, a ja sa njegovom nisam)....

Novembra 2015. imala sam ja neki svoj okidač pod imenom Filip, znali smo se 4 dana, bili smo na nekom seminaru i s njim sam nešto mnogo kliknula. Mada, on se meni odmah dopao pa sam forsirala da budem u nekom njegovom okruženju ali nisam prešla nikakvu granicu - bilo je prostora za to, ali nisam mogla - razum me uvek nadvlada nažalost :( Decembra 2015 smo se baš svađali, svaki dan, baš je sve bilo besmisleno, ja sam bila nezadovoljna sa tom kolotečinom, ne pomeranjem bilo čega, isti loop 5 godina i da sam ja negde u svom tom vremenu izgubila iskonski deo sebe i svoj pravi identitet, nekako nisam više mogla da izolujem šta je to što ja volim, a šta je to što se od mene očekuje da volim i pratim i koja je to Ivana bila pre njega itd.

Onda sam otišla u Italiju kod sestre oko Nove godine kako bih joj pomogla oko njenog doktorata, dok sam bila u Italiji tu smo "raskinuli" na par dana dok se nisam vratila u Srbiju. U svakom slučaju, sigurna sam da se ne bismo pomirili tada ali meni je rođendan 4. januara pa je to bilo nešto "emotivnije" nego što bi obično bilo (mada, i to je bio bedak u fazonu ko raskida s bilo kim pred njihov rođendan? samo sebični ljudi, zar ne?) Elem, tu smo se kao pomirili i bilo je teško da se ja uhodam opet u sve to, i da ga volim istom merom, ali vratiš se u tu rutinu i kao jebiga, to je to, malo me hejtovala njegova mama ali i to je prošlo mada nisam bila srećna. I isto kao i ti nisam se vratila 100% i od tada radim sve što mi se radi, ono što ja želim i trudim se da držim do toga koliko god mogu, da izlazim bez njega, da ga ne zovem stalno sa sobom itd.

Prošlog leta moja tetka me je odvukla u Cavtat na letovanje, ne bi li me razmrdala i utuvila u glavu da jednostavno to više tako ne može i da treba da se odselim i da živim sama u Beogradu. To je više bilo da bih otišla od porodične kuće jer je tamo malo atmosfera čudna, jer sam jedina ostala bila u kući i onda su svi njihovi stresovi, problemi itd. išli preko mene, a moja mama me je baš držala nekako pod stalnim pritiskom i išla je na tu grižu savesti kako ne smem da ih ostavim. Sreća je bila da sam dobila posao od godinu dana, i da s platom mogu da iskeširam sama sebi život u BGu. Milanu sam rekla da ću ja da se odselim i da ako hoće možemo zajedno da živimo, a ako neće ono who cares, nemoj mi suditi, ali ja moram da promenim neke stvari kod sebe jer mi je to bilo potrebno, da se izmestim iz te kolotečine u Pančevu gde smo živeli, i da jednostavno krenemo da pravimo neki naš život što je valjda normalno i zdravo. Milan je razmislio ipristao i krenuli smo da živimo zajedno prošlog septembra.

E sad, od prošlog septembra do danas, i dalje se navikavamo na navike jednog i drugog. Ono što jeste činjenica jeste da je on razmažen i nekako nesposoban za everyday stvari u životu. Da nema online naručivanja hrane on bi verovatno umro od gladi, nema svest o tome da se veš pere i sudovi takođe i da nije poenta platiti usluge čistačice za sve što on i ja možemo zajedno da uradimo. Fakat je da se ja više cimam jer ne mogu da izdržim to, pa hendlam sve oko kuće da kažem ali to me smara i koliko god se svađali oko toga on i dalje ne menja svoje navike. A da stvar bude još gora, ja od ovog išijasa ništa ne mogu da radim, tj. ne bih trebala da radim ali jga, skupim snagu pa se drkam dok on bleji i viče kako radi dva posla i nema vremena i da mu nije do toga. I tako, neki dani su divni i spontani, neki dani su sranje pa se desi da ni ne pričamo po ceo dan jer mene on nešto povredi - ali eto, ja ne znam da li je to kao normalno ili ne? Mislim ja kontam da je zajebano, ali ja uvek imam utisak da ja njega više volim, odnosno više se brinem o njemu day-to-day nego on o meni - odnosno o nama, a valjda bi trebalo da bude jednako? A ja se tripujem kako sam nezavisna, i kako sve mogu sama i niko mi ne treba, pa se ni ne osvrćem na to ali neki put me uhvati i pomislim kao "jebem mu mater, pa napravi mi kafu ujutru makar kad ti pravim hranim svaki dan" ... Ali eto, da bih ja bila srećna s njima ja njemu moram da izričitom izgovorim šta on da uradi da bih ja bila srećna, a mene taaaaako smara da govorim posle svih ovih godina jer valjda treba to sve da zna ili bi trebao da ima tu želju ako me voli? I sad, haha, dok ovo pišem kapiram da me ni ne voli, nego ono i jedan i drugi smo u toj navici, i verovatno mu je stalo do mene, ali mi se čini da ljudi koji se vole neograničeno drugačije se ponašaju u tim nekim malim stvarima i to je to. Ali da, definitivno nisam najsrećnija osoba na svetu u toj vezi, na skali od 0 - 10, rekla bih 6 na 7 recimo.

S druge strane, ne bih da ga predstavim kao govno :) jer kao i Dragana ima svojih drugih kvaliteta jer da ih nema ne bih bila s njim i gurala celu priču, opraštala sranja i zaboravljala neke stvari. Ali eto, ovo ti je "ukratko"... Mislim, sad kapiram, možda ako mi pišemo o ovim stvarima pomognemo jedno drugom i kao poboljšaju nam se veze jer možemo da ih trešujemo :DDD

Eto, nemoj mi ni ti suditi, napisala sam ti baš iskreno - bukvalno nikom ovo ranije nisam rekla, pa možda ćeš se s nečim povezati možda nećeš, ali to je neka moja situacija :)

Poyy
Ivana

_________________________________________________________________________
hrvoje vrdoljak  <[email protected]>
Jul 28

to me
Hej hej,

evo i moja strana price, premda se ne razlikuje bas puno od tvoje :)

S Draganom sam 6 godina i sve je krenulo nekako super, lagano spontano… onako kako bi i trebalo. Odmah smo se zbližili i prilicno brzo poceli zivjeti zajedno.
Nakon nekih 6 mjeseci ona je morala van iz svog stana pa je bilo logicno da se preseli kod mene. I tu sad krecu neke situacije koje ja prije nisam primjetio, a pocele su me smetati.
Primjetio sam da je jako jako spora osoba ali i previse rezervirana i nekako drzi sve za sebe. Tu mi je bio prvi trigger da mozda to i nece biti tako super kako sam i mislio ali jebiga u medjuvremenu sam se zaljubio (u ostale dobre osobine koje ima) i nekako odlucio tolerirati i kao nece me to smetati. Naravno, bio sam u krivu. S vremenom me smetalo sve više i više, pokušao sam s njom razgovarati o tome ali nije bilo pomaka. Kao ona to razumije ali vidim da joj je tlaka sto joj to uopce govorim. A s druge strane, super smo se slagali u zajednickom zivotu… ono bas smo super cimeri. Svak bi odradio svoj posao doma, sve uvijek cisto i uredno, ona pedantna, ja jos gori.. tip top situacija. Ali uz sve to, meni je i dalje falila ta neka sigurnost, privrzenost i blizina koju sam ocekivao. Tako da eto, postali smo super cimeri, razumijemo se u ovim day-to-day stvarima, imamo slicne interese, zajednicku ekipu i sve je to neka idila, a iznutra prazno.
Imam osjecaj ko da se nikad nije u potpunosti prepustila i otvorila.
Ona mi naravno govori da je ona takva oduvijek i da je sve kul al ja nevjerujem u to.

I tako malo po malo, godine prolaze, ja se uvjeravam da ce sve bit ok i da nam je super. U medjuvremenu njen stari kupuje joj stan u zagrebu gdje se selimo. Tad smo bili super, imali smo neki zajednicki cilj i interes, uredjivanje stana i sredjivanje zivota. I onda je opet s vremenom sve to nekako splasnulo. Ja sam nastavio gurati, sredjivati stan i planirati sto cemo dalje, a ona je zapela negdje i nikako se pomaknut. Svaki moj pokusaj da vidimo di smo i sta cemo dalje je nju zivcirao i izbjegavala je takve razgovore. Tu sam poceo sumnjati u sve.

Ona je inace tako cudna osoba. Zbunjena riba, jbga. Ne voli nista planirati, jako je neodlucna i ne voli rijesavati probleme. A mene to ubija.
Mislim jbt, ako imamo problem onda sjednemo i pricamo, pa dodjemo do nekog rijesenja, a ne ignoriranje i guranje svega pod tepih.

To ignoriranje me ispizdilo. Hrpetina nekih malih, donekle nebitnih problema se skupila i ja sam poceo pucat po savovima.
Uz to sve, deslo se jos par situacija gdje sam imao osjecaj da je ona solo u nekom svom filmu i da ja nisam dio toga... ne znam kako da to objasnim. Ja sam se u vezi postavio da smo to MI, a za nju sam cijelo vrijeme osjecao da je solo u svom svijetu i da sam ja tu sastrane.
Pa jebote ako do sad nismo MI, onda valjda ni necemo biti... ne znam, glupo je to.

Tu sam ja izvrsio neki pressing jer me zanimalo di smo i sta cemo dalje, a nju je to smetalo pa se jos vise povukla i udaljila. To sve sam navlacio jos neko vrijeme i onda popizdio, spakirao stvari i odselio. Prekinuli smo i razjebali sve.

Ona se full raspala kad se to desilo, sto je meni bilo cudno, jer je kao bila cijelo vrijeme indiferentna, a sad se odjednom pokrenula.

Uglavnom... rastavili smo se na 8 mjeseci ali smo nekako cijelo vijeme ostali u kontaktu.
Ja sam otisao na hvar i nije me bilo 2 mjeseca. Kad sam se vratio u zg, poceo sam se vidjati s jednom drugom curom. Divna osoba, luda fashion dizajnerica, svemoguca osoba.... i reko ok, Morana je super, ali nije bilo sve bas tako jednostavno. Ona (dragana) je jos uvijek bila tu. Javljala se i kad je saznala da postoji druga cura aktivirala se i krenula mi pokazivati da joj je stalo i da se moze promjeniti i potruditi oko nas.
U pocetku sam bio ljut i odjebao ju, kao koji ti je kurac, sad si se pokrenula kad vidis da sam stvarno otisao. A opet s druge strane mi je odgovaralo da konacno vidim da se pokrenula.

I jbga, nisam mogalo lagati Morani i sjediti na dvije stolice. Kako je to s moranom kratko trajalo, rekao sam joj sve i prestali smo se vidjati. Ponovo sam poceo nalazit se s draganom i desilo se nesto super. Mi smo konacno, nakon 5 godina, sjeli, izvadili sve prbleme na stol i poceli  ih rijesavati... jedan po jedan. Bilo je tesko, ali islo je u pozitivnom smjeru.

Par mjeseci kasnije, vratio sam se doma, kod nje u stan. I dalje je bilo sve ok jos neko vijeme i onda su opet pocela sranja i isti problemi kao i prije.
Tako da sam ja sad uvjeren da ona jednostavno nije iskrena osoba i ne moze se prepustiti. Potrudila se, to stoji, ali da bi mi mogli funkcionirati ona bi se stalno morala truditi, sto cisto sumnjam da ona moze.

I tako... opet sam u situaciji da odjebem sve i odem, jer imam osjecaj da gubim vrjeme i ne dobivam ono sto trebam i zasluzujem. Znam da mogu svasta i zelim svasta, a imam osjecaj da me koci i usporava u svemu.

Naravno, situacija nakon prekida je drugacija, ja manje toleriram pizdarije, a ona se kao vise trudi.
Al ne znam, nisam se skroz vratio, bio sam i s dugom curom u medjuvremenu, nije mi to vise ona iskrena ljubav koju sam idealizirao (ocigledno krivo). A s druge strane, zao mi je bacit u vjetar sve te godine i sve sto smo prosli.
Bilo je puno lijepih stvari i nije sve tako crno.. znas o cemu pricam. Ne bi bio s njom da nema odredjene kvalitete koje mi odgovaraju. Isto kao i u tvojoj situaciji.

I sad se borim sam sa sobom sta da napravim.

Evo, cisti primjer je ova nasa situacija...
Da smo i ti i ja ok i zadovoljni sa svojim vezama, sigurno se ne bi toliko pustil blizu.
Mozda bi se i primjetili, ali bi na tome ostalo. Ovako ispada da se oboje drzimo da nesto, a zapravo pruzamo ruku i trazimo spas.

Ne mogu prihvatiti da me uzma tako zdravo za gotovo i da se sama nema potrebe potruditi, a tvrdi mi da ne moze bez mene i da sam joj bitan.
Ja joj doslovno moram reci sta mi treba i sto da napravi i onda ona to napravi (nekad).
Jbga, meni je to bezveze, nema nikakvu vrijednost ni tezinu. To sam mogao i sam onda.

A o sebicnosti i razmazenosti da ne pricam. Za sebe ce se potruditi, a sve ostalo joj je tesko.
Ja to ne razumijem i ne toleriram. Pogotovo sto sam joj i previse puta pokazao da cu napravit sve i nije mi tesko.
To je valjda taj drugaciji odgoj doma, ne znam... Njoj je sve uvijek bilo servirano, stari joj je sve sredio... Platio skolovanje i stan u zagrebu, kupio stan, slao pare... Ono jbt pa nije ti vise 15, brini se za sebe. Taj dio nikad nisam uspio probaviti.

Kad smo prekinuli pricao sam s njenom sestrom o svemu di me ona uvjeravala da se ne opterecujem da sam nesto sjebao jer je ona (dragana) oduvijek takva i sa svima njima u familiji. Suludo!
Njezini me vole i skroz smo si ok. A moji su je prihvatili super, od prvog dana su super prema njoj, premda je njoj trebalo barem 3 godine da se opusti i pocne ih sve prihvacati.
Cudno... :/

Eto, jebemu... mislio sam da necu znat sta da ti napisem nazad, a ovo sve je samo izletilo iz mene. I raspisao sam se i previse.
Nemoj mi suditi! 😂

Sjedim na cornom, tipkam na ipadu (sorry for typos) i pokusavam shvatiti di sam zapeo i da li mi to sve treba u zivotu...

Ovo je stvarno terapija. Lijecimo medjusobno svoje frustracije i probleme.
A sta ce sad od toga svega biti, tek cemo vidjeti.
Mislim da smo oboje zapeli s osobama koje nas ne mogu pratiti i ne zasluzuju nas na neki nacin. Pitanje je da li to tako mora biti ili moze bolje? (ja mislim da moze bolje)

Eto mislim da je ovo dovoljno da shvatis moju pricu i situaciju.
Ima jos puno toga o cemu bi mogli pricati, ali to bi radje uzivo nekad kad se vidimo (uskoro nadam se).

Uzivaj u bg...
Cuvam ti mjesto na cornom ;)