Hegel

Хегел
Природа духа може се спознати преко његове потпуне супротности. Као што је супстанција материје тежина, тако је супстанција, суштина духа, слобода. Свако интуитивно спознаје да дух осим других својстава има и слободу; али филозофија нас учи да сва својства духа постоје само преко слободе, да су сва његова својства само средства за слободу, да сва она траже и производе само слободу. Да је слобода једина истинитост духа, то је спознаја спекулативне филозофије. Материја је утолико тешка, уколико све тера према једном једином средишту: она је у бити сложена, заузима простор, тражи своје јединство и настоји да укине саму себе, тражи своју супротност. Кад би је постигла, она више не би била материја, него би пропала: она тежи за идеалитетом, јер је тек у јединству идеална. Дух је, напртов, оно што средиште има у себи, он нема јединства изван себе, него га је нашао; он је у себи самом и код себе самог. Материја своју супстанцију има изван себе, дух је оно што је само код себе. Управо то и јесте слобода, јер ако зависим од нечег другог, онда се односим према нечему другом, што нисам ја, онда без њега не могу, што значи да нисам слободан. Слободан сам ако сам код себе самог. То „бити код себе самог духа“ је самосвест, свест о самом себи. Оно што треба разликовати у свести је, прво, да ја знам, а друго шта знам. У самосвести се та два момента поклапају, јер дух зна самог себе, он просуђује своју властиту природу, па је делатност која долази себи и тако саму себе производи и чини оним што је у себи.
1. Које су суштинске особине духа, а које материје? Издвојте из текста аргументе на које се Хегел ослања кад говори о тим особинама.
2. У Хегеловој аргументацији пронађите елементе дијалектике као методе сазнања.
3. Шта Хегел хоће да каже кад тврди да је дух „у себи самом и код себе самог“? Изразите то најкраће што можете другим речима.


Светска историја је напредовање свести о слободи
Према том апстрактном одређењу о светској историји може се рећи да је она приказ духа, односно како он стиче знање о ономе што је по себи и што као што клица у себи носи целу природу дрвета, укус и облик плода, исто тако већ и први трагови духа у себи виртуално садрже целу историју. Источњаци још не знају да је дух или човек као такав по себи слободан. Будући да то не знају, нису слободни. Они само знају да је један слободан, али таква слобода управо због тога је самовоља, дивљаштво, потмулост страсти, или пак благост, питомост, која је само природни случај или самовоља. Зато је тај један само деспот, не и слободан човек. Тек је Грцима синула свест о слободи и зато су и били слободни, али су они, као и Римљани, знали да су само неки слободни, а не човек као такав. То нису знали чак ни Платон и Аристотел. Зато су Грци имали не само робове, за које им је био везан живот и суштина њихове лепе слободе, него је и сама њихова слобода била делом само случајна, пролазан и ограничен цвет, а делом тврдо ропство оног човечног, хуманог. Тек су германске нације у хришћанству дошле до свести да је човек као човек слободан, да слобода духа чини његову специфичну природу.
1. Кад Хегел пише „по себи“, на шта мисли? Како бисмо још могли рећи да је „дух или човек као такав по себи слободан“?
2. Пронађите у тексту метафору дијалектике како је схвата Хегел (теза, антитеза, синтеза).
3. Повежите тврдње из трећег питања с основном тријадом Хегеловог система: логика (теза), филозофија природе (антитеза) и филозофија духа (синтеза).