УВОД
Реч морал потиче од латинске речи
mos
- обичај,
mores
- владање,
moraliс -
обича- јан. Грчка реч
ethikos
има исто значење обичаја, владања. Ове две речи се синонимноупотребљавају, с том разликом што се за целокупну науку која се бави проучавањем мо- рала употребљава реч
 Етика
.Морал може да се дефинише као скуп одређених неписаних норми, обичаја,прaвилa, смерница, допуштања, забрана, идеала и ставова којима се руководе поједин-ци, друштвене групе и заједнице у свом свакодневном раду, животу и мишљењу. Са ин-дивидуалног становишта, морал може да се објасни као „грижа савести“ за неправедноурађеним и негативним поступком, или „осећај задовољства“ за нечим добрим и кори-сним у раду и поступку. Морал је систем вредносних ставова и поступака у односу навластито чињење или не чињење у односу на другога.Морал је један од градивних елемената људске заједнице кроз историју. Он јеспецифична друштвена категорија јер нема своје институционалне механизме наметањаи заштите какве има политика, идеологија и религија. Због тога је он за социологију ин-тересантна појава јер се вековима одржава као унутрашња снага сваког појединца и за- једнице. Због тога се говори о људском моралу, професионалном моралу, породичномморалу, класном моралу, моралу локалне заједнице, моралу једне етничке групе, лекар-ској етици, васпитачевом моралу, политичком моралу и слично. (Шијаковић, 2008, стр.240)Многобројна су схватања и дефиниције морала које морал одређују нa основу
до-бра
и
зла
. Добро јесте основна компонента и најважнија категорија морала, што доводидо следеће дефиниције:
Морал као посебан облик друштвене свести обухвата скупправила и норми о понашању људи који регулишу њихове међусобне односе набази добра и зла
.
Дакле, морал је веома сложена друштвена појава; друштвено је усло-вљена и врши утицај на друштво.Стручњаци који проучавају морал углавном су сагласни да категорије добра и злаодређују специфичност морала као посебне врсте друштвених појава. Међутим, постоје разилажења око тога како треба схватати и дефинисати категорију добра, а пре свегазбог тога што су добро и зло релативне категорије – немају исто значење у различитимвременским раздобљима и различитим друштвима. Већина је сагласна да је врховна мо- рална вредност „морално добро“ које, иако има релативно значење, у одређеном смислуима и опште универзално значење. Типични пример универзалног добра је спречавањенекога да почини убиство, одн. починити убиство као пример универзалног зла.Морал одређује оно што је добро, а забрањује оно што је зло, одобрава оно што је достојно и човечно а забрањује оно што је недостојно и нечовечно. „Међутим, шта једобро и зло, шта је човечно, а шта нечовечно, не може се одредити унапред и једном засва друштва. Напротив схватања о добру и злу се разликују од једне заједнице до друге,у складу са основним саставом те заједнице.“ (Шијаковић, 2008, стр. 241)Друштво појединцу намеће одређени морал који он треба да усвоји као „свој лич-ни морал“ који се, мање или више, разликује од друштвеног. Појединац увиђа да неможе да опстати без морала и зато осећа да је нечовек када га крши. Тешко је одредитисадржај моралног доба које обавезује, одређује дужности.