Platon, Država (o pravednosti)

Платон, Држава, гл. II, 37-38 стр. (358 е – 359 а,б)
О природи и пореклу правичности
(Глаукон)
Кажу да је по природи добро чинити неправду, а зло трпети неправду; али, кажу даље, веће је зло трпети је, него што је добро чинити је. Све у свему, пошто се искусило и једно и друго, дошло се на крају до тога да они њуди који нису могли неправду од себе одбити, нити је другоме наносити, схвате да ће за све бити пoнајбоље ако се договоре да неправду убудуће не чине и не трпе. Из тога су онда произашли закони и уговори, па је оно што су ти закони и уговори прописивали названо правичним. Ово је, дакле, порекло и суштаство правичности: она држи средину између највећег добра, које се састоји у томе да се неправда некажњено чини и највећег зла, да се на неправду не може одговорити осветом. Будући у том средњем положају, људи се приклањају правди онда кад неправду не могу ни чинити, нитије подносити, а не зато што би она била неко добро по себи. Јер онај ко неправду може чинити и ко је оличење мушкости никада не би примао на себе уговорну обавезу да неправду неће ни чинити ни трпети је; примање такве обавезе било би за њега лудост.