Epikur

ЕПИКУР
Прво: Ништа не постаје ни из чега. јер иначе би све постајало из свега, а да му не би требало никаква семена. И кад би оно што нестаје пропадало ни у шта, онда би већ све ствари пропале, јер не би било онога у шта би се растурале.
Затим, све је увек било онакво какво је сада и увек ће тако бити. Јер ништа не постоји у шта би се оно променило. Јер осим свега нема ничега што би у њега могло продерети и изазвати промену.
***
Затим, све се састоји од тела и празног. Јер да тела псотоје, то у сваком појединачном случају сведочи чулно опажање, из којег се, као што сам раније рекао, размишљањем мора закључити на непознато. Јер кад с друге стране не би било онога што обележавамо као „празно“, „простор“, „недодирљиву природу“, онда не би било ничега где би тела била и у чему би се кретала онако како видимо да се крећу. Осим овога двога (тј. тела и простора) ништа се не може ни само замислити, ни појмовно, ни аналогно појмовном; јер ово двоје (тела и простор) узимају се као целокупне природе, а не као њихова стања и особине.
Затим: од тела нека су спојеви, а друга онаква из којих су направљени спојеви. Ова су (атоми) нераздељива и непромењива, ако иначе све не треба да се растури у оно чега нема, него у растурањима спојева остаје постојано, јер је по својој природи пуно и без могућности да се некуд или некако растури. Тако саставни праделови морају бити нераздељиве телесне суштине.
Епикур, Посланица Херодоту