hjaelp1

Obeležja države su: Prostorno-vremensko, Socijološko-političko i Organizaciono-tehničko
Suverenost je najviša državna vlast koja po pravilu pripada najvišim državnim organima, ona je granični pojam države i prava, njihov vrhovni i poslednji pojam.
Glavne vrste državne vlasti: Zakonodavstvo (zakonodavna vlast), Uprava (Izvršna vlast), Sudstvo (sudska vlast)
Osnovni oblici političkih režima u državi: Monarhija, Demokratija (od najjačeg: plebiscit, narodna inicijativa, referndum, narodna sankcija - veto), Autokratija (formalna, stvarna)
Jirgen Habermas: Strukturalne promene javne sfere, Kantovac.
Habermas naglašava ulogu kapitalističkih načina proizvodnje, kao i trgovinu informacijama i robom u toku evolucije.
Književna javna sfera, njeni reprezentativni oblici bili su književni žurnali, periodika.
Javna sfera, po definiciji uključujuća, imala je svoje preduslove: obrazovanje i kvalifikaciju u vlasnika.
Samo razvojem moderne države i ekonomije javno i privatno zauzimaju svoj prepoznatljiv zasebni oblik.
Definišu se i odvajaju zakonom i institucijama.
Javna sfera je apstraktni prostor za dijalog, živa debata. Njeno postojanje je isključivo u razgovoru i racionalno-kritičkoj raspravi.
Buržoaska javna sfera je na kraju nestala pod uticajem ekonomskih i strukturalnih promena, što je dovelo do, kako Habermas navodi, ponovne feudalizacije društva (združavanje javnog i privatnog, čime se vraćaju elementi reprezentativne javnosti).
Glavnu odliku javne sfere racionalno-kritičku raspravu zamenilo je slobodno vreme (dokolica), i pojedinci su prestali da budu javni nosioci vlasti.
Javno mnenje je sada manipulativno, i sve ređe kritičko.
Javno i privatno zamenjuje masivno društveno koje u određenoj meri podseća na feudalne države srednjeg veka.
U kasnijim poglavljima, u odbrani spostvenih metoda, Habermas otkriva svoj stav da samo promenjiva struktura i njeno izučavanje mogu da doprinesu razumevanju javne sfere.
Moderni politički sistem tvrdi da funkcioniše kao demokratija u kojoj je moć legititimizovana debatama, ali to nije tačno. Uloga javne debate danas ne predstavlja diseminaciju relevatnih informacija, već slu ži formiranju javnog mišljenja.
Fernbek i Tomson: "Izvesnije je da virtuelna javna sfera, ima katarzičku ulogu, dopu štajući javnosti da se oseća uključenom, a ne da zapravo učestvuje”.
Rajngold pridaje veliku pažnju aktivnom učešću, ali ipak navodi da komunikacijski mediji nisu dovoljan podstrek vladavini prava i “zdravom” društvu.
Kastels prepoznaje značaj mreža ističući da snaga ne potiče u insiticuijama već da je “locirana u mrežama koje su
strukture društva”.
Granoveter posmatra uticaj jakih i slabih veza koje pomažu ljudima u ostvarivanju određenih ciljeva. Lakše se dolazi do stvaranja slabih veza širom sveta zahvaljujući internetu.
Zaključak jeste da se moć, za koju potporu daju veze, premešta na društvene mreže. Postoje podaci da zahvaljujući Internetu postoji kritična masa koja daje neki novi život javnoj sferi.
Nevladine organizacije predstavljaju organizovana udruženja građana koje imaju za cilj delovanje u različitim oblastima nezavisno od volje ili potpore vlasti.
Može se definisati kao sfera institucija, organizacija i pojedinaca u kojoj ljudi učestvuju volonterski zarad unapređenja zajedničkih interesa.
Osnovna podela na one koje se organiziju za: uzajamnu pomoć ili opšti interes.
Određene vrste organizacije: organizacija koju vlada stvara kao nevladinu organizaciju (npr. USAID), Međunarodne (poput Amnesty International i Reporters Without Borders), Poslovno orijentisane (na primer lobističke grupe) i Ekološke.
Različiti tipovi podrške medijima ovih organizacija: indirektna (kroz obrazovanje, kampanje itd.) i direktna (kroz jačanje medijskih institucija).
Glavni ciljevi:Potpora objektivnom informisanju, Pospešivanje razvoja razli čitih medija i Ojačanje lokalnih medija kroz pružanje informacija od značaja za određeni geografski prostor.
U pojedinim društvima, suparnički odnos između medija i vlasti predstavlja vitalni element funkcionalne i zdrave demokratije. U društvima koja su u neposrednoj prošlosti imala konflikte, ovaj odnos nije uvek poželjan, već je uloga medijima u širenju informacija i medijaciji između vlasti i civilnog društva.
Medijski sektor koji podržava demokratiju treba da ima veliku ure đivačku nezavisnost, finansijsku transparentnost i izveštavanje različitih mišljenja sa ciljem služenja javnom interesu.
Javni interes se definiše kao reprezentacija različitih mišljenja kako kroz veći broj medija, tako i raznovrsnost mišljanja unutar jednog medija.

Mediji predstavljaju skup instrumenata koji ima ulogu posrednika u komunikaciji između ljudi.
Tehnološki instrumenti (radio, televizija) su skup tehničkih instrumenata (mikrofon itd.).
Podela medija (Fisk): prezentacioni (lice u lice), reprezentacioni (bazirani na konvencijama i principima) i mehanički (doslovno sprovođenje komunikacije).
Mediji predstavljaju produžetke ljudskog tela i ljudskih čula u procesu razmena informacija! Mekluan ovom tvrdnjom ukazuje da svi oblici medija omogućavaju produžetak ljudskog bića i ljudskih kapaciteta. Mediji se ne mogu posmatrati nezavisno od društveno-kulturološke sredine u kojima deluju.
Medij je poruka! Svaki oblik medija ugrađuje sebe u poruku koju prenosi, odnosno sami mediji imaju veliki uticaj na način na koji se poruka tumači. Sadržaj (ili poruka) svakog medija je uvek drugi medij. Za Mekluana najbolji primer je svetlost. Zaključak je da se mediji moraju posmatrati u funkciji opšteg ljudskog stvaralaštva određene društvene epohe ali i akumuliranog stvaralaštva prethodnih epoha.
Vrući mediji su uglavnom, ali ne svi, vizuelni: radio, film, predavanje, fotografija.
Hladni mediji od nas očekuju veći stepen participacije. Oni često uključuju više čula: televizija, strip.
Masovni mediji su sve medijske tehnologije koje se koriste kao posrednici u masovnoj komunikaciji upućenoj masovnoj publici.
Studije medija su kulturalna disciplina koja se bavi proučavanjem sadržaja, istorije i kulturalnim efektima medija, posebno masovnih medija.
Proučavanje medija je uspostavljeno početkom 20. veka, u periodu kada je bilo evidentno formiranje masovnog društva u uslovima razvoja masovne proizvodnje.
Komunikacija se odvija pomoću komunikacionih kanala (medija).
Semiologija se bavi proučavanjem znakova i znakovnih sistema, dok se semiotika bavi znakovima u procesu, odnosno proizvodnjom značenja u okviru određenog sistema znakova.
Osnovne oblasti: semantika (odnos između znakova i onog na šta referišu), sintaktika (odnos između znakova uopšte) i pragmatika (efekti koji znaci imaju na ljude koji ih koriste).
Osnovna polazišta semiološke analize: značenje je raliciono (Fokus uvek mora biti na sistemu koji povezuje znakove u kompletan medijski tekst), relacije između znakova su opozicione (Zaključak je da ništa nema zna čenje samo po sebi).
Pod znakom se podrazumeva nešto što zastupa nešto drugo.
Znak je reprezentacija nekog objekta koja ukazuje na vezu tog objekta i ideje koju on nosi.
Označitelj je materijalni nosilac znaka. Označeno je koncept koji označitelj predstavlja.
Bitno je naglasiti da je odnos označenog i ozna čitelja najčešće proizvoljan, zasnovan na navici, običaju ili utvrđenoj konvenciji.
Postoje tri vrste znakova: SIMBOL (na osnovu konvencija, dogovora), IKONIČKI ZNAK (na osnovu vizuelne sličnosti sa objektom koji označava), INDEKSNI ZNAK (na osnovu uzročne povezanosti sa pojavom koju prikazuje).
Da bi se upotrebom znaka ostvarila kvalitetna komunikacija, neophodno je da znak ima isto značenje i za pošiljaoca i primaoca.
Pod kodom se podrazumeva sistem komunikacijskih konvencija, utvrđenih pravila, na osnovu kojih se određeni znaci povezuju u funkcionalan komunikacijski sistem.
Poruka je objektivan kompleks označitelja načinjenih na bazi jednog ili više kodova koji prenose određeno značenje, i tumačenih i interpretiranih na bazi istih ili drugih kodova. (Umberto Eko)
Kodovi su određeni okruženjemi medijima.
Bazični kodovi produkuju denotativno (bukvalno, univerzalno), dok podkodovi produkuju konotativno (promenljivo i asocijativno) značenje.
Ikonički kod (na procesu vizuelne percepcije i prepoznavanja oblika koji mogu
da denotiraju sami sebe: Ikonologički, Estetički i Erotski podkod), Lingvistički kod (odnosi se na jezik koji se upotrebljava) i Zvučni kod (uklju čuje sve zvukove muzičkog spektra).
Enkodiranje je proces oblikovanja informativnih sadržaja u poruku. Vrlo važan činilac enkodiranja je povratna informacija primaoca poruke. Dekodiranje prestavlja proces prijema, interpretacije, razumevanja, prihvatanja ili odbijanja poruke poslate od izvora informacije. Što je poruka više u skladu sa pravilima sistema značenja na kom se zasniva enkodiranje i dekodiranje, ona je verovatnija i očiglednija i samim tim lakša za razumevanje.
Šum je činilac komunikacionog procesa koji ometa otvoren i nesmetan protok informacija od izvora do primaoca, a može se pojaviti u obliku psiholoških, semantičkih ili mehaničkih smetnji: Nepodesan jezik, Preopterećenost informacijama, Nedovoljno informacija i Različiti pogledi.
Funkcije poruka: Referencijalna (ukazuje na nešto), Emotivna(teži da stimuliše emocije), Imperativna (ima za cilj da naredi nešto), Faktička ili kontaktna (ima za cilj uspostavljanje psihološkog kontakta sa primaocem), Metajezička(govori o drugoj poruci ili o sebi) i Estetska(iako izvodi druge uloge, ima za cilj da bude razmatrana kao takva).

Moral - od latinske reči mos, moris - način života ili postupanje. Etika - iz grčke reči ethos - običaj, upotreba ili karakter.
O etici se misli kao o racionalnom procesu primene postojećih principa prilikom sudara dva moralna ograničenja. Često podrazumeva ravnotežu suprostavljenih ispravnih odgovora, na mestima gde ne postoji tačan odgovor.
Moral je skup pravila koje čovek prihvata i kojima pokušava da se pokori, Etika se bavi moralnom komponentom ljudskog života i obično se naziva filozofija morala. Često se opisuje kao skup principa ili kao kodeks moralnog ponašanja.
Aristotel - sredina između dva ekstrema. Judeo-hrišćanski - Učini ono... Kategorički - Nikada ne treba postupati... Utilitarna - Dobro je ono što je dobro...
Pragmatična (želja da se više sazna i neke stvari razotkriju), Egalitarna (etičke norme i principi zavise od socijalne pozicije pojedinca), Deontološka (obaveza i dužnost da se ponaša etički), Teleološka (dobro i poželjno predstavljaju vrhunac nečega što se želi ostvariti), Situaciona (etičnost ponašanja u skladu sa okolnostima), Relativistička (ispravno i dobro za jednog ne mora da bude i za drugog)!
Aspekti proučavanja etike: normativna (zadatak da se obezbedi funkcionisanje i regulisanje prakse), deskriptivna (posmatranjem i opisivanjem medijske prakse), strateška (izjednačava se sa profesionalnim etičkim kodovima).
Etički principi uopšte i medija: kredibilitet (vrednosno informisanje), integritet (razlikovanje dobrog od lošeg), civilizovanost (prvi princip moralnosti).
Postoji više oblika narušavanja profesionalne novinarske etike u pogledu: Istine, Obmane, Manipulacije, Prava na privatnost.
Kako biti etičan? Izbegavati i ne prihvatati podmićivanje, Čuvati se zamki koјe nose veze sa političkim strukturama, Voditi računa da se ne dođe do poslovnog sukoba interesa, Postaviti lični kodeks ponašanja, Razdvoјiti društveno povezivanje od prikazivanja problema!
Moralno rasuđivanje obuhvata tri kategorije: (1) definiciju situacije, (2) analizu situacije i (3) odluku ili etički sud.
1. Da se uoči etičko pitanje i da se navedu ili ispitaju činjenice, principi i vrednosti koji će biti važni u procesu donošenja odluke.
2.koriste se sve dostupne informacije, kao i mašta, da bi se analizirala situacija i vrednovale etičke alternative.
3. Donesiti odluku i odbraniti preporuke. Odluka treba da sadrži pozivanje na jednu ili više teorija.
Analizirati pitanje iz perspektive posledica (teleologija), etike zasnovane na dužnostima (deontologija) i Aristotelove zlatne sredine.

Govor i pismo nastajali su sukcesivno.
Glasovna, znakovna (logogrami, klinasto), pojmovna (slikovna) i slogovna pisma.
Prva poštanska služba datira iz Kine 900. godine p.n.e.
Prva knjiga povezana je oko 100. godine n.e.
Od 1839. drvorezi i litografija zahvaljujući dagerotipiji poičinju da ukrašavaju novine i časopise.
Prvi univerziteti osnovani su u Bolonji (1119. g.), Sijeni (1203. g.) i Vićenci (1204.).
Prava inovacija u kulturi, pod uticajem štampe, bila je protestantska reformacija početkom XVI veka.
Novine se štampaju i izdaju sa ciljem pružanja informacija od javnog značaja, reklamiranja i davanja mišljenja.
Prva izdanja štampanih novina vezuju se za Nemačku, Italiju i Holandiju u XVII veku.
Prvim novinama sličnim današnjim, istraživači smatraju “Pekinšku gazetu” koja je prvi put publikovana 618. godine n.e.
Najtira žnije novine u svetu štampaju se u Japanu “Yomiuri Shinbun”, nastale su 1874. godine. Štampaju se u dnevnom i večernjem izdanju u tiražu od oko 14 miliona primeraka.
Novine srbske su publikovane prvi put 17. januara 1834. godine u Kragujevcu.
Pojava štampe u Kneževini Srbiji u tesnoj je vezi sa izdvajanjem građanstva kao samostalne društvene klase.
Davidović nije zamišljao svoje novine samo kao prosto sredstvo obaveštavanja, već i kao sredstvo iznošenja sopstvenog mišljenja i stavova.
Politiku je pokrenuo Vladislav Ribnjikar.
Novinarstvo ili žurnalistika deo su komunikacionih nauka, profesija i veština sakupljanja, pripreme, uređivanja i distribucije vesti široj publici.
Prva knjiga za slepe objavljena je 1786. godine.

Koncept društva spektakla razvio je Gi Debor sa istomišljenicima u Situacionističkoj internacionali.
Spektakl je nadvijajući koncept nad medijima i potrošačkim dru štvom, uključujući promociju, potražnju i produkciju dobara, kao i efekte svih medija zajedno.
1. Sve što je nekada bilo neposredno doživljavano, udaljeno je u predstavu.
Spektakl = društveni odnos među ljudima, medijatizovan slikama čime se spektakl ukotvljuje u društvo i opravdava njegov način funkcionisanja.
2. Kapitalizam se čini robom, što je najgori proizvod spektakla. Specijalizacija slika sveta dostiže vrhunac u svetu nezavisnih slika koje obmanjuju čak i same sebe.
3. Jedinstvo koje spektakl postiže nije ništa drugo do zvanični jezik opšteg odvajanja.
4. Spektakl nije samo skup slika; to je društveni odnos među ljudima posredovan slikama.
5. Spektakl je pogled na svet koji se materijalizovao.
9. U potpuno izokrenutom svetu, istinito je momenat lažnog.
12. Sam spektakl predstavlja sebe kao široku i nedostupnu stvarnost koja nikada ne može biti dovedena u pitanje. “Ono što se vidi je dobro, ono što je dobro vidi se.”
14. Za spektakl ciljevi su ništa, razvoj je sve. Spektakl ne teži ničemu drugom do sebi samom.
16. Spektakl nije ništa drugo nego ekonomija koja se razvija zbog sebe same.
17. Ljudsko ostvarenje više se ne izjednačava sa onim što neko jeste, već sa onim što ima. Individualnoj stvarnosti je dopušteno da se pojavi samo ako zapravo nije stvarna.
20. Spektakl je materijalna rekonstrukcija religiozne iluzije. To je vrhunac čovekovog unutrašnjeg odvajanja od samog sebe.
26. Opšte odvajanje radnika od proizvoda rada teži da eliminiše svaku zaokruženu svest o ostvarenoj aktivnosti i svaku direktnu, ličnu komunikaciju između proizvođača.
30. Što se više poistovećuje sa vladajućom predstavom o potrebi, sve manje se razume vlastiti život i vlastite želje.
33. Što više njihov život više postaje njihovo delo, to su oni više isključeni iz svog života.
34. Spektakl je kapital akumuliran do stepena u kojem postaje slika.
Kategorizacije spektakla: Medijski (oblici u koje događaji jednog doba procesiraju činioci koji poseduju moć u konstruisanju političke i dru štvene realnosti), Politički (glavni društveni konflikti), Terora (proizvodi strah,
demorališući mete, u isto vreme služeći kao sredstvo manipulacije grupa, militarizovanjem društva), Katastrofe, Zabavni (definisanje jedne kulturne epohe), Interaktivni (stvara iluziju interakcije i kreativnosti)!
Iako mediji imaju želju da budu nacionalni, medijski spektakli žele da budu globalni.
Medijske korporacije žele da privole učesnike putem velikih priča kako bi ostali uz neki medij, kako bi svu svoju pažnju usresredili na velike događaje u nekom vremenu.
Medijski spektakli su sve više komercijalizovani, vulgarni, glamurozni i važna uporišta političke borbe.
Medijskih događaji služe samo preno šenju obrednog sadržaja, dok medijski spektakli difuzni, varijabilni, nepredvidivi i takmičarski.
U našem dobu, sport artikuliše spektakle rase i nacionalizma, moći zvezda i poznatih, prestupe i skandale izdužući svoje ikone u status bogova, a nekada spuštajući ih u dubine skandala i sramote.
Megaspektakli stvaraju situaciju u kojima određeni spektakli postaju ključni događaji svog doba.
Denijel Dajan i Elihu Kac , navode da onaj događaj koji se uživo prenosi, udaljen od publike i koji je pravi, jer mu je centar društvo, a ne medijski fabrikovana realnost predstavlja medijski događaj.
Dajan i Kac navode medijski događaj, kao način da sistem eksploatiše živi televizijski prenos, ceremoniju i planirane događaje sa ciljem stvaranja društvenog sistema.
Obred (ritual) se prepoznaje kao individualna ili grupna praksa, koju čini grupa definisanih radnji koje se izvode sa ciljem stvaranja simbolične vrednosti.
Za Kouldrija medijski obredi su posebne vrste formalizovnih događaja organizovanih oko glavne medijske kategorije i okvira, čije se predstavljanje uokviruje, ili ukazuje na povezanost sa širim medijskim vrednostima, ali istovremeno ne uključuju proces stvaranja medijskog sadržaja.

Kod filma postoji bliska veza između onoga što reditelj želi da izrazi umetničkim sredstvima i tehnologije koja mu stoji na raspolaganju.
Jedan od najstarijih filmova jeste Scena iz bašte Raundhej iz 1888. godine.
Njihov prvi film Izlazak radnika iz fabrike Limijer, koji je trajao 46 sekundi, premijerno je prikazan u Francuskoj 22. marta 1895.
Za prosek nemog filma uzima se brzina od 16 fps.
Iluzija postojanja naivnog gledaoca koga su pokretne slike plašile, služile su dokazivanju realnog u filmu, jer je realnost voza koji dolazi ka nama ono što definiše realistički mit filma.
Magično pozorište Melijesa prikazivalo je filmove u kojima su se smenjivali razni montažni trikovi koji su kod publike izazivali oduševljenje.
Edvin Porter zaslužan je za parelnu montažu u filmu.
Film Velika pljačka voza (1903) upravo prikazuje primenu reza u određenim delovima dramske radnje i bez zatamnjenja, ili preklapanja prelazak na drugu scenu koja se već odigrava, a ne ona koja se postupno gradi.
Film je sinteza pet antičkih umetnosti: arhitekture, skulpture, slikarstva, muzike i poezije.
Naracija predstavlja rezultat pripovednog iskaza, ona se ostvaruje kroz aktivno učešće gledaoca.
Dijegetička teorija se bavi filmskom naracijom kao metajezikom i iskazom, odnosno naracijom, kao pripovedanjem, a mimetička naracijom kao podržavanjem, imitacijom, ispitujući narativne perspektive, tačke gledanja, statusa posmatrača.
Vreme diskursa je vreme koje je potrebno da se određeni događaj ispriča, dok se vreme priče odnosi na opis kompletne priče, zajedno sa svim njenim elementima.
(sortirani od nepostojanja vremena diskursa do nepostojanja vremena priče) Elipsa, Sažetak, Scena, Protezanje, Pauza.
Prvi primer propagande u evropskom filmu predstavljaju britanski snimci Burskog rata.
Publika u čestvuje u stvaranju žanra svojim očekivanjima nastalim u kontaktu sa sličnim sadržajima.
Fikcioni filmovi dele se po: mestu filmske radnje, vrsti filmske atmosfere i emocija, formatu ili tehnici filma.
Četiri žanra ranog filma: Narativ jednog snimka (1895-1905), Žanr nekontinuiteta (do 1904.), Žanr kontinuiteta (1904 - 1907), Žanr diskontinuiteta (od 1907)!
Svrha montaže je pripovedanje, građenje strukture filma.
Jedan od najpoznatijih eksperimenata u oblasti montaže jeste Kulješov efekat.
Sergej Ejzenštajn (Oklopnjača Potemkin, Aleksandar Nevski, Oktobar).
Montaža kao ideja nastala je od dijalektike (ispitivanje stvaranja značenja uz pomoć interakcije oprečnih suprotnosti).
Pet tipova montaže: metrička, ritmička, tonalna, nadtonalna, intelektualna!
Rićoto Kanudo i Lui Delak film su nazvali vizuelnim esperantom jer prevazilazi granice nacionalinih jezika.
Piter Voulen u filmu primećuje sve tri odlike znaka: ikoničku (oponaša zvuk i sliku), indeksnu (fotohemijski odnos sa stvarnošću), simboličku (u razvrstavanju govora i pisma).
Filmski segmenti: Scena, Sekvenca, Alternacijska sintagma, Frekvencijska sintagma, Opisujuća sintagma, Autonomni segment!
Zvuk je ili sinhron ili asihron.
Kontrapunktni zvuk je suprostavljen slici, a paralelni zvuk je povezan sa slikom.
Godine
1926, Studio Vorner Bros pravi kratke filmove sa zvucima orkestra u pozadini na Vitafonu. Veruje se da je prvi dugometražni zvučni, sinhroni film bio Pevač džeza iz 1927. Već od 1929. gotovo svi holivudski filmovi bili su zvučni.
Stil klasičnog Holivuda se ogleda u nevidljivoj montaži kontinuiteta. Oni ni zajedno ni pojedinačno ne treba da privlače pažnju gledaoca na sebe.
Vreme u filmovima teče u kontinuitetu, jer se nelinearnost povezuje s odlikom medija, što se smatralo lošim.
Nestanak klasičnog Holivuda usledilo je u periodu nastanka i velikog razvoja televzije, kao propadanja sistema studija.
Filmovi Novog Holivuda obilovali su svežinom, energijom, seksualnošću i strašću za umetničkom vrednošću filma.
Osamedesete godine XX veka karakterišu nastavci filmova, kao i nov udarac na filmsku industriju – pojava video rekordera.
Možda najpoznatiji film neorealizma je Kradljivci bicikla.
Godar je namerno mešao različite filmske konvencije kako bi svoju publiku naterao da preispita svoj odnos prema onome što su videli.
Malvijeva navodi da je narativ važniji od spektakla u holivudskim filmovima, dok u isto vreme u narativu vidi ograničenja za razvoj filma.
Elseser i Bakland film promatraju kao spektakl zasnovan na „vremensko-prostornoj udaljenosti“.

Ova slepoća je ključna, zaista determinišuća odlika za medij radija.
Radio je medij koji je čoveku vratio izgubljeno zajedništvo i osećaj pripadnosti.
FM stanice počele su da emituju sve više muzike, a AM stanice razgovor.
Apple 2008, najavljuje svoj iTunes servis koji postaje jedan od najvećih trgovaca muzikom na svetu.
U zavisnosti od zvučne slike koja se radiom šalje, možemo se u potpunosti smestiti unutar prostora zahvaljujući zvucima koje čujemo.
Reči na radiju, za razliku od pisanih, smenjuju druge reči i zbog toga radio jeste medij trenutka.
Istraživanja su pokazala da mnogo bolje pamtimo informaciju ukoliko je pročitamo tj. vidimo.
Današnju modernu radio stanicu čine: programski, inženjreski i administrativni deo.
Vrste radijskog programa: Najave, Govor, Radijski intervju, Radijske diskusije, Radijski dokumentarci, Radio drama, Živi komentari, Magazinski program, Vesti, Muzika!
Prva radio stanica na Balkanu počela je s radom u Beogradu u Rakovici 19. septembra 1924. godine. Istog dana s emitovanjem radio TSF počeo emitovanje u Francuskoj.
Istog dana kada je počeo sa radom Radio Beč, 1. oktobra 1924. oglasio se Radio Beograd.
Državne subvencije ovoj stanici, ukinute se 1926. godine, nakon čega je stanica prestala s radom.
Radio Beograd je s redovnim programom odpočeo svoj rad 24. marta 1929. godine iz zgrade Srpske akademije nauka i umetnosti.
Međunarodni radio Srbija, spada u najstarije kratkotalasne stanice na svedu, s emitovanjem programa počeo je 8. marta 1936.
5 glavnih elemenata komunikacijskog procesa: izvor infromacije, pošiljalac, kanal, primalac i cilj.
Transmisijski model, govori o razumevanju procesa kao jednosmernog toka prenosa informacija u kojima se pošiljalac i primalac poruke nalaze na suprotnim stranama komunikacijskog procesa, bez mogućnosti stvaranja povratne infromacije.
Kroz poređenje telefona i radija, navode da prvi učesnicima liberalno dopušta ulogu subjekta, dok potonji sve učesnike na demokratski način pretvara u subjekte da bih učinio masom koja se izlaže samo naizgled različitim medijskim porukama.
Ovakve prakse u studijama medija i komunikacije nazivaju se teorijama hipodermične igle.
Lul razdvaja dva slična modela, prvi koji je nastao zadovoljavanjem korisničkih potreba, i drugi koji sagledava načine na koji ljudi koriste medije za zadovoljavanje svojih potreba.
Hol prepoznaje tri moguća na čina na koji se poruka može dekodirati:
1. gledalac dekodira poruku na način koji je predvideo pošiljalac (dominantno-hegemonijska pozicija)
2. gledalac iz svog konteksta dekodira (delimično) poruku na način koji je to predvideo pošiljalac (pregovaračka pozicija)
3. gledalac razume ideju poruke pošiljaoca ali je dekodira na suprotan način (opozicijska pozicija)
Danas se mogu razlikovati tri prepoznatljiva trenda medijskih publika:
1. one koje su deo određenih medijskih sadržaja
2. one koje posredno učestvuju u kreiranju medijskih sadržaja
3. one koje neposredno generišu medijske sadržaje

Za oca televizije u većem delu sveta smatra se Škot, Džon Logi Berd.
Jedan od prvih i najznačajnijih tekstova koji se bevio televizijom kao medijem jeste članak Rejmonda Vilijamsa iz 1973. godine.
U medijskom smislu televizija je audiovizuelni, kućni, živi, masovni, prolazni, skup, lako dostupan i dokumentarni medij!
Njena glavna osobina, činjenica da je elektronski medij, promenila je naše shvatanje realnosti i naš odnos prema realnosti širom sveta.
Televizija u sebe privlači lokalne stanice čime dugoročno radi na njihovom zatvaranju, što dovodi do kolonijalizacije u emitovanju i globalizacije.
Prvu kategoriju čine sadržaji koji su postojali pre pojave televizije: vesti, diskusije, obrazovne emisije, dramski sadržaji, filmovi, sportski prenosi, reklamiranje i emisije za zabavu.
Drugu kategoriju čine programi koji su posebni za televiziju: obrazovne emisije (sa naglašenim vizuelnim aspektom),
tok šou, dramski, serijski i dokumentarno-dramski programi.
Arheo, Neo i Post-televizija!
Televizijski žanrovi se mogu podeliti u sledeće grupe emisija: Informativne, Dokumentarne, Iz kulture i umetnosti, Verske, O nauci, Obrazovne, Muzičke, Dečje, Igrane, TV filmovi i drame, Zabavne, Sportske emisije i Komercijalni sadržaji!
Esencijalistički filozofski pristup polazi od ideje da postoji odre đena grupa po imenu žene, koja se može odvojiti od grupe muškaraca u smislu suštine koja prethodi kulturi i koja je po poreklu krajnje biološka.
Suprotni filozofski antiesencijalistički pristup pokušava da shvati na koji se način žena konstruiše u patrijarhalnoj kulturi.
Buržoaski feminizam predstavlja period zalaganja žena za prava i slobode u okvirima kapitalističkog sistema.
Marksistički feminizam postavlja problem ugnjetavanja žena u odnosu na velike dominatne kapitalističke strukture.
Radikalni feminizam zastupa stanovišta da je žena različita od mu škarca, sa ciljem odvajanja ženskih zajednica kako bi se promovisale specifične ženske potrebe i želje.
Postrukuralistički pristup izučava jezička pravila pomoću kojih učimo ono što naša kultura naziva ženama.
Na Drugom jesenjem Sajmu u Beogradu, 19. septembra 1938. Godine Philips je izgradio televizijski studio u izložbenom
paviljonu.
15. maja 1956. na Sljemenu pored Zagreba proradio je prvi televizijski odašiljač u tadašnjoj Jugoslaviji, ali i u ovom delu Evrope.
Direktnim
prenosom svečanog otvaranja Zagrebačkog velesajma 7. septembra 1956. počelo je emitovanje Televizije Zagreb.
Da svojim sadržajem ostvari principe promotivnog mehanizma. Da izazove na akciju = kupovinu!
Televizijski oglas koristi kulturu, za stvari koje prodaje, one se šire tržištem. TV reklama prodaje verzije kulture.
1941. Bulova satovi, Trajanje od 30 do 45 sekundi za dugačke reklame (“nosioci”). Trajanje od 3 do 10 sekundi za kratke reklame (“pratnja”). Promotivni video i teleshop  i reklame svedočanstva.
Hard sell pristup = koncentrisanje pažnje na 1 presudni detalj u izboru!
Soft sell pristup = “suptilna” repetitivnost!
Primarne vrednosti u Srbiji: autoritarnost, egalitarnost, rezervisanost prema individualnosti, socijabilitet!

Popularna kultura je naziv za zbir određenih kulturalnih praksi, proizvoda i fenomena čije se zajedničko značenje konstituiše u načelnoj opoziciji prema visokoj kulturi.
Tri glavna pravca:
1. Veličao je popularnu kulturu ne smeštajući je ni u kakav model moći.
2. Smeštao je popularnu kulturu čvrsto unutar modela moći, uz snažno isticanje sila dominacije. Popularna kultura je posmatrana kao masovna kultura nametnuta onima koji su pasivni i koje je kulturna indurstrija, čiji su interesi direktno suprotstavljeni njihovim, lišila moći.
3. Popularnu kulturu vidi kao poprište borbe, ali se, priznajući moć sila dominacije, usredsređuje više na popularnu taktiku kojom se tim silama izlazi na kraj, kojima se one izbegavaju ili suzbijaju.
Kultura je konstatan proces proizvodnje značenja iz našeg društvenog iskustva, a tako stvorena značenja proizvode društveni identitet ljudi koji su uključeni.
Proizvodnja kulture je društveni proces: sva značenja, svi društveni odnosi, svi diskursi i tekstovi koji igraju važnu ulogu u kreiranju kulture, mogu cirkulisati samo u odnosu na određeni društveni sistem.
U ovom kontekstu, popularna kultura se može posmatrati kao proizvod aktivnosti raznih formacija podređenih ljudi koji koriste resurse, diskurzivne i materijalne, koje je stvorio dominantan sistem kome su pokoreni.
Popularnu kulturu stvaraju ljudi a ne industrija kulture.
U okviru popularne kulture funkcionišu dve ekonomije: kulturna ekonomija održava svoju autonomiju primenom taktika otpora i izbegavanja, dok finansijska ekonomija da bi se održala i smanjila taj jaz inkoporira te radnje u svoj sistem.
Produktivnost korišćenja primenom različitih veština snalaženja je ono što čini popularnu kulturu. Kultura svakodnevnog života počiva na kreativnom, selektivnom korišćenju izvora koje nudi kapitalizam.
Sama kulturna roba je poprište sukoba između snaga popularne kulture i bloka sila.
Ono što predstavlja istinski problem za kulturnu industriju u proizvodnji popularne robe jeste društvena raznolikost koja prevazilazi osnovne podele unutar određenog poretka.
Svakodnevni život ljudi je oblast u kojoj se suprotstavljeni interesi kapitalističkih društava neprestano nadmeću i sukobljavaju.
Ključne reči koje karakterišu taktiku svakodnevnog života jesu reči kao što su prilagođavanje, manipulacija, trikovi.
Strategija moći nastoji da kontroliše i robu i mesta sa ciljem stvaranja parametara svakodnevnog života.
Termin ‘popularno’ se odnosi na ono što se sviđa velikom broju ljudi, odnos između visoke i popularne kulture i kulturu koju ljudi proizvode sami za sebe!
Popularna kultura nikada ne može biti definisana kao dominantna zbog toga što se uvek stvara kao reakcija na sile dominacije, a nikada kao njihov deo.
Sva popularna čitanja su, u tom smislu, kontradiktorna, moraju da obuhvataju i ono čemu se pruža otpor kao i vidove samog otpora. Popularno leži u praksi, pojedinačnom delovanju, a ne u tekstovima ili čitaocima.
Kako bi određeni dru štveni fenomen imao status pop ikone, treba da poseduje odlike dugovečnosti, sveprisutnosti, poznatosti, ali i različitosti u odnosu na društvo u kome stiče takav status.
Da bi tekst bio popularan, mora da bude proizvođački, a da bi tekst bio proizvođački mora da poseduje karakteristike i čitalačkog i spisateljskog teksta.
Čitalački tekst zahteva suštinski pasivnog, disciplinovanog čitaoca koji nastoji da usvoji značenja teksta kao
unapred data. Proizvođački tekst je, u ovom kontekstu, popularni spisateljski tekst, čije čitanje ne mora biti posebno teško a koji ipak izaziva čitaoca da mu daje smisao ne opterećujući ga osećajem drastične različitosti u odnosu na ostale tekstove i svakodnevicu.
Popularna kultura teži preterivanju i to podstiče njene protivnike da je često napadaju i kritikuju kao vulgarnu, očiglednu, površnu, senzacionalističku.
Preteranost je značenje koje je izmaklo kontroli i koje probija granice normi ideološke kontrole.
Senzacionalizam predstavlja prekomerno naglašeni neuspeh normalnog.
Očiglednost oduzima ’dubinsku’ istinu, jer ono što je očigledno ne nudi pronicljivo objašnjenje i ostaje otvoreno.
Klišei su zdravorazumeske, svakodnevne artikulacije vladajuće ideologije.
Popularni tekstovi su, od strane stručne akademske kritike, najčešće posmatrani kao pojednostavljeni, svedeni na najočiglednije elemente, površni, koji se sa lakoćom nude svima.
Složena značenja koja karakterišu većinu popularnih tekstova nisu tekstualne već društvene prirode, njih ne konstruiše samo autor, već i sam čitalac.
Tekstualno siromaštvo popularnih tekstova se odnosi na nizak nivo zanatske doteranosti teksta.
Popularan tekst nije ništa drugo nego roba.
Siromaštvo pojedinačnih tekstova u popularnoj kulturi povezano je ne samo sa njegovim intertekstualnim čitanjima, već i sa sklonošću ka ponavljanju.
Popularna kultura cirkuliše intertekstualno i to među tektovima koji se mogu nazvati primarnim, sekundarnim, ili tercijarnim tekstovima koji se neprekidno odvijaju u svakodnevnom životu.
Popularna kultura je izgrađena na ponavljanju pošto ni jedan tekst nije dovoljan i dovršen objekat koji može da uspostavlja značenja samostalno.