Софисти и Сократ

Антрополошки период
СОФИСТИ И СОКРАТ
У петом веку пре нове ере термин sophistes у Грчкој се употребљава за одређену професију – професију путујућих учитеља који су ишли од града до града, држали предавања и давали упутства из различитих области знања и за то су узимали хонорар. Софисти су деловали као учитељи који су „чинили људе мудрим или вештим“.
Чему су подучавали и које методе су користили? Власт је у петом веку пре нове ере у многим грчким полисима била у рукама народа (демократија), што значи да је сваки слободан грађанин требало да у одређеном периоду обавља неку државну функцију. Уобичајено школско образовање (искључиво) мушких житеља Атине завршавало се око четрнаесте године (попут данашње основне школе), а за учествовање у власти свакако је било потребно више од основног образовања у читању, писању и рачуну. Управо софисти су били ти који су грађанима пружали додатно образовање. С обзиром на то да постоје сведочанства о томе да су софисти велики део времена проводили путујући од полиса до полиса, задржавајући се у сваком само док су имали довољно ученика, можемо да закључимо да је потреба за другоостепеним образовањем постојала у многим полисима.
У историји филозофије позната су имена двадесетак појединаца који се сматрају софистима, али списи појединих од њих нису сачувани, тако да о њиховим учењима мало шта знамо. Најпознатији софисти били су Протагора, Горгија, Продик, Критија, Антифонт, Хипија и Каликле.
Шта је заједничко у методу њиховог рада? Постоји нешто што бисмо могли назвати софистичком методом аргументације и за то је потребно разумети три термина: антилогика (вештина противречења), еристика (свађалачка вештина) и дијалектика (вештина вођења дијалога).

Антилогика (вештина противречења) је метод који се састоји у супротстављању противречних аргумената. Најбоље га познајемо преко Протагоре који је сматрао да се у вези с било чиме могу наћи два супротна аргумента, на пример да је ветар топао и да није топао, односно да је исти ветар једној особи топао, а другој није и да је једини начин на који људе можемо убедити да се сложе с једном тврдњом не њена истинитост (јер истина и не постоји), већ реторика (умеће убедљивог говора и писања, то јест, употреба језика с циљем убеђивања или остављања утиска). Протагора у аргументацији полази од тог става, а његов циљ је да ученике научи како да једну тврдњу учине јачом од друге, без обзира на то с чим се сами слажу. Овај поступак може да буде користан, јер омогућује да се тврдња сагледа с више страна, али софисти су га користили не да би дошли до истине или да би се приближили истини, већ само да би победили у расправи или слушаоце убедили у то да су у праву. Кад се антилогика користи ради реторичке победе, називамо је еристика или свађалачка вештина.

Дијалектика (сократовски метод) у најопштијем смислу подразумева расправу између двоје или више људи. Њену примену налазимо у Платоновим дијалозима (мада је Платон другачије разумевао тај појам). Аристотел ту вештину приписује Зенону из Елеје и по Аристотелу, та вештина jе у методу побијања који се састоји у супротстављању две противречне тврдње, све док једна од њих не буде прихваћена као истинита или барем ближа истини. Такве расправе углавном су развијане на основу питања и одговора или на основу кратких тврдњи неког од учесника у дискусији и то ће постати истакнуто обележје онога што је касније постало познато као сократовски метод. Сократ у расправи полази од свог става „Знам да ништа не знам“, а саговорнике доводи у забуну тако што их питањима наведе да заступају две противречне тврдње, након чега и они схвате да у ствари не знају оно што су мисли да знају. У том тренутку сви се слажу да не знају много о проблему о којем разговарају и могу заједнички да крену у потрагу за тачним одговором, тј. истином.
Дакле, и Сократ као и софисти користи антилогику, и то је легитимни и нужни део његовог метода и процеса дијалектике, али циљ који он жели да постогне је достизање истине, а не победа у дискусији. Он је веровао да је упркос различитој тачки гледања могуће доћи до истине, односно да је могуће сазнати шта је добро или праведно и да то и јесте циљ дијалектике (дијалога). У томе је основа неслагања између њега и софиста.
Супротстављање једног аргумента другом има практичну примену у процесу јавне расправе, било политичке или филозофске. С реториком су одувек били повезани појмови манипулације и моћи. Филозофија је, с друге стране, љубав према мудрости или знању, нарочито оном знању које се бави највишом реалношћу или најопштијим узроцима и начелима ствари. Такво знање назива се еpistemе, док је, по Платону, оно што су софисти нудили било doxa, мнење усмерено само на убеђивање, које је водило злоупотреби знања, или вештина (techne) убеђивања и манипулације.

На питање чему поучавају људе, софисти су одговарали да их поучавају врлини. Врлина (грч. аrête) значи било какву врсту изврсности. Пре петог века, појам врлине везиван је за лепоту, физичку снагу или богатство. Софисти уводе нову димензију у тај појам, знање постаје врлина. На који начин је знање постало врлина или могло да води врлини? Софисти су своје ученике снабдевали знањима помоћу којих су и грађани лошијег порекла могли да напредују у животу, тј. да стекну углед, политичку моћ, економско богатство и славу. Наравно да су их осим говорничкој вештини, подучавали и граматици, метафаизици, математици и осталим наукама, јер да би неко постао добар говорник није довољно да зна само лепо да говори, мора да има и о чему да говори.
(Џ. Б. Керферд, Софисти у Раутлиџова историја филозофије, I том)

ЗАДАТАК:
Уз помоћ уџбеника и других извора (неки од онлајн извора наведени су на крају текста) упознајте се с учењима најпознатијих софиста и на основу тога сврстајте фрагменте према темама којима се бавила филозофија у петом веку пре наше ере.
-	Релативизам сазнања, проблем истине;
-	Етички и културни релативизам (у различитим државама, друштвеним слојевима, узрастима итд. људи различите ствари сматрају добрим или лошим);
-	Однос речи и ствари (реторика, граматика);
-	Настанак обичаја и закона;
-	Теорија о држави, однос природног и позитивног права (physis и nomos).
ФРАГМЕНТИ
(1)	 „Ништа не постоји, а ако би и постојало, за човека је несазнатљиво, а ако је и сазнатљиво, ни на који начин не можемо то саопштити или учинити разумљивим другима.“ (Горгија)
(2)	„Човек је мера свих ствари, постојећих да јесу, непостојећих да нису.“ (Протагора)
(3)	„Ако, наиме, мишљено постоји, онда постоји све што је мишљено и то на који год начин неко то замисли. А то је апсурдно. Наиме, ако неко замисли човека који лети или кола која возе по мору, не лети одмах човек, нити кола возе по мору. Стога мишљено не постоји. Осим тога, ако мишљено постоји, оно што не постоји неће се моћи замислити. (...) Али Сцила и Химера не постоје и много другог што не постоји може бити мишљено. Дакле, оно што постоји не може се мислити.“ (Горгија)
(4)	„О боговима не могу ништа да кaжем, ни да постоје, ни да не постоје. Много је препрека за такву спознају. И нејасноћа предмета и дужина човековог живота.“ (Протагора)
(5)	„Ако су ствари оно што постоји изван нас, (...) како их можемо саопштавати другима? Јер, средство којим саопштавамо је реч, а реч није ствар која постоји; према томе, другима не саопштавамо ствар која постоји, већ реч, која је различита од самих ствари.“ (Горгија)
(6)	„Реч је велики моћник који сасвим сићушним и посве невидљивим телом извршава најбожанственија дела; може, наиме, и страх да заустави и бол да уклони и радост да изазове и сажаљење да појача.“ (Горгија)
(7)	„... каже да су Сунце, Месец, реке, извори, уопште све што је корисно за живот, стари доживљавали за богове због користи од њих. На пример, Египћани Нил, и да су зато хлеб сматрали Деметром, вино Дионисом, воду Посејдоном, ватру Хефестом, и штавише сваку корисну ствар.” (Продик)
(8)	„Оне који потичу од угледних очева поштујемо и ценимо, а оне који нису из добре куће нити поштујемо нити ценимо. У томе се једни према другима понашамо као варвари, јер смо од природе сви у свему једнаки, и варвари и Хелени. То се може посматрати на основу онога што је од природе свим људима потребно. Сви то могу прибавити на исти начин и у свему се томе не разликује ниједан од нас, ни варварин ни Хелен. Та сви издишемо ваздух кроз уста и нос и сви једемо рукама.“ (Антифонт)
(9)	„И праведност се, дакле, састоји у томе да човек не крши законе државе у којој је држављанин. Човек би могао, користећи највише самом себи, поступати праведно, ако би се пред сведоцима с поштовањем придржавао друштвених закона (nomos), а сам и без сведока природног права (physis), јер су одредбе друштвеног закона произвољне, а налози природног права нужни. И одредбе закона су договорне, а не самоникле, док су налози природе самоникли, а не договорни. Ко, дакле, крши обичне законе, лишен је срамоте и казне, ако то не примете они који су се договорили (за те законе); ако примете, није лишен. Ако ко преко могуће мере крши законе по природи с нама срасле, није ништа мање зло, ако то свим људима остане скривено, и ништа веће ако сви примете, јер штета не настаје због мнења људи, него због истине. Разматра се о томе уопште због тога, јер је већина друштвених закона у супротности с природом.” (Антифонт)
(10)	(...) Колики наговорише – и још наговарају – колике небројене људе у коликим небројеним стварима, измисливши лажљив говор! Да заиста сви имају сећање о свим прошлим догађајима, представу о садашњим, предвиђања о будућим, не би говор, остајући непромењен, подједнако заваравао. Али овако не постоји један пут нити за сећање на прошло, нити за докучивање садашњега, нити за прорицање будућега. Стога у већини ствари већина људи души као саветника нуди мнење. Али мнење је непоуздано и непостојано и зато оне који се њиме служе баца амо-тамо у варљивим и непостојаним застрањењима.“ (Горгија)
(11)	„Природи, дакле, ништа није склоније или примереније оно од чега људе закони одвраћају, неголи оно на шта их потичу. Напротив, живот и смрт су природне појаве: живот им (тим људима) долази од онога што је корисно, а смрт од онога што је некорисно. Користи, законима одређене, јесу окови природе, а слободне су оне које су од природе. Барем по исправном схватању, оно што доноси жалост не користи природи, нити би жалост била кориснија од радости.“ (Антифонт)
(12)	„Људи, који сте овде присутни, ја сматрам да сте сви ви род и укућани и суграђани по природи, а не по закону. Јер једнако је једнакоме сродно по природи, а закон као људски тиранин на много шта сили мимо природе.“ (Хипија, из Платоновог дела Протагора)
(13)	„По мом схватању, већ сама природа открива да је праведно ако бољи има више од горег. Природа сама потврђује да је заиста тако, у разним приликама, не само у животињском свету, него и код човека, свуда, у градовима и у породицама: да важи принцип да је праведно ако јачи влада над слабим и ако има више. С којим правом је, заправо, Ксеркс кренуо против Хеладе, или његов отац на Ските? И колико таквих примера би се могло навести? Него, ја мислим да сви ови људи раде тако на основу природног права, и, тако ми Зевса, по природном закону, а не по законима које ми људи сами стварамо и по којима ми најбољњ и најјаче међу нама, узимајући их већ од малих ногу, држимо у страху па их као лавове кротимо опчињавањем и претварањем, говорећи им да не ваља да неко има више од другог и да се у томе састоји праведно и лепо. А кад би се једног дана појавио човек који би имао довољно природне снаге да се свега тога ослободи, да раскине окове, да одбаци све, да погази све наше параграфе, наше мађије и чаролије и све наше противприродне законе, и кад би се испрсио пред нама као наш господар, који је раније био наш роб, онда би право природе засијало у правом сјају.“ (Каликле, из Платоновог Горгије)
(14)	„У ствари, изражавати мишљење о коме је реч исто је што и веровати да су ствари онакве какве изгледају онима који, притискајући прстом доњи део очне јабучице, дају једном предмету изгледа да је двострук; то значи веровати да постоје две ствари, јер се виде две, и да затим постоји само једна, јер се онима који не покрећу очну јабучицу један предмет чини као један. Уопште је бесмислено полазити од тога што овоземаљске ствари увек изгледају променљиве и што никад не остају у истом стању, да би се од тога створио основ за наше расуђивање: у тражењу истине треба полазити од појава које остају увек исте и које нису подложне никаквој промени.“ (Сократова критика Протагоре из Платоновог дела Теетет)
(15)	„Кад би, наиме, неко дао људима да бирају међу свим обичајима и да одреде који су најбољи, разгледали би их и сигурно је да би изабрао сваки своје. Тако сви људи мисле да су њихови обичаји најбољи“. (Херодот)

Онлајн извори о софистима:
http://kif.filozofijainfo.com/sofisti-citati/
https://sh.wikipedia.org/wiki/Sofisti
http://www.iep.utm.edu/sophists/#SH2c
https://www.youtube.com/watch?v=H1c9s2wYBw8