PesmeKompilacija17022020

C' A.S.T.
Why would one confuse shadow with darkness,
of bonds beyond cores of human understandin',
clashin', slashin', followin' until crashing
into old traps, both friends and friendly trash?

Cast a cast who casts mellow shadow,
cast good so you don't need recastin',
cast who passes testin' is worth blastin'
all brains on the floor for.

All around rotten hearts make you confuse parts,
so you replace kind with kind of unkind kind,
dased in action, failed interaction follows sanction,
so you're left in sorrow, cryin' on the floor.

But not under all hoodies is Judas,
good sticky goo can turn into super glue,
so piece together your broken heart,
lettin' go of your moral head-start.

And don't stop acting on their inaction,
search for a missing fraction of section
in a soul out of occasional soul-searching session,
take yourself higher with new lesson in passion.

Cast a cast who casts mellow shadow,
cast good so you don't need recastin',
cast who passes testin' is worth blastin'
all brains on the floor for.

Y'all all love ain't real,
lookin' for surreal in unreal,
real worrying shit is reality my girl,
searching for unreal love in real world.

But not under all hoodies is Judas,
good sticky goo can turn into super glue,
so piece together your broken heart,
lettin' go of your moral head-start.

No, your love ain't unreal,
it's just real, not over produced
by seduced producer in creative burst,
your love is real, not the worst,
it's just TV that's overseduced by thirst.

In the end losing is all that's lost
when you realize what's the cost
of living unreal love in real, temporary world,
don't spare the words or you'll have to bear the worst...



Потиљак
Потискује у дубоку таму саму,
у ћоше свемира на крају времена,
кроз вакуум прави пркосну галаму,
и цео је космос пун његовог семена.

Семе туге на коначном крају дуге,
ћуп са златом је скривен и негде другде,
у дубини душа, небеској маглини,
након живота и крика у тишини...

Сијај звездо рођена универзумом,
сијај јако, дијамант смрти разорном,
реци свима да ли пиљиш, да ли видиш,
да пркосом космичку маглину тиштиш.

Бесмисао свеобухвата не куца
на врата, посвећене песме не враћа,
не у главу, директно у срце пуца,
звезда смрћу галаксије смеха плаћа.

Семе среће на коначном крају куге,
ћуп са блатом скривен и овде и другде,
у таштини душа, небеској маглини,
након животног крика у тишини...

Сијај звездо рођена универзумом,
сијај јако, дијамант смрти разорном,
реци свима да ли цвилиш, да ли видиш,
да осмехом свемир на земљу вратиш.



Латице
Поносно мртве леже по старом паркету - латице,
гордо одолевају пропасти из пуког ината и
потребе да сијају у мрежњачама као запис што
говори о историји тог покиданог тела расутог по земљи.

Морају да живе и дишу као покидана кожа руку и лица,
да живе као сведок тела и особе која је бринула о њима,
док су још биле живе у башти међу давно изгубљеним
друговима, пријатељима, непријатељима и сновима...

Поносно мртво леже универзумом - латице,
последњи крик пред смрт њиховог драгог баштована,
њих и њиховог целог универума, била је то само
скромна башта и остарели баштован, али њихов свет...

Брује возови поред те завејане кућице и смрзнуте баште,
и даље брује као да се ништа није десило, и даље пада снег
па се топи, и даље пече жега и даље понекад пљушти киша,
крај њиховог света није био крај ни немира ни крај свемира.

Поносно у свим бојама пркосећи реду - латице,
на рубу између зиме и пролећа неки би се зачудили...
Откуд ту латице?
Оне су ту већ годинама, није им први пут на овом рубу.

Дисоцијација. Нико жив више не зна одакле те латице,
нити која им је била сврха, нити шта то желе да кажу
кроз своје одбијање да умру. Малверзација. Малверзација
карме, Бога, ситуације, склопа околности, људи за то имају...
...превише назива.

Мртве и у исто време одбијају да умру - латице,
контрадикторни споменик диктатора света, како год
то, њега или њу назвали, цео унирвезум им прође
нежним, танким, једва приметљивим дубинама
и испупчинама за један трен, трен буке у вечној,
свевишњој тишини искованој од гвожђа са рођења.

Гвожђе са самог рођења универзума, скованог пре више
од тринаест милиона година у незамисливим условима,
рекли би научници... Али кад научници престану да тумарају
светом у потрази за науком због смрти, латице, гвожђе и окови...
...остају.

И тако у несветом, а светом универзуму,
у једној групи галаксија, у једној галаксији,
на једној планети у орбити око једне звезде
на крају најудаљенијег крака галаксије,
трећој по реду од матичне звезде иза свемирске маглине
и астероида Малог Принца...
На тој планети има кућица крај пруге,
 са скромном баштом и латицама,
латицама које су тако безначајне,
а опет тако страсвене у свим својим функцијама...

У својим функцијама жеђи и жеље за загрљајем,
у свом очају да једна особа прође руком кроз косу
макар још једном, у жељи да изгоре у рођењу нове звезде
након што отпадну са свог цвета што одувек целива баштован.

Одјеци у ноћи,
бука у вакууму универзума - латице.



Реперетоар
Драги мемоар
и репертоар
главе из пакла
срећа се замало измакла
поспаног поподнева гнева...

Снови издаје,
снови предају,
заплет у причи,
сан на обећања не личи,
фотореалистичним се дичи.

Бела бука и утрнула рука
испод покривача месо код сача,
душек од блата дремка пола сата,
клонула глава...

Мирно буђење,
ново рођење,
репортоар су
људољеда, секира меду,
спектакл на леду у праву...

Речи - сливање,
јава - цимање,
тачка ; зарез на
континуалну свест и савест,
савети и за свест и савест.

Језа - смејање
емоција и
осећања па
остала срања...

дисфорија у еуфоричној
трци ка цркви смрти...

Поли жели крекер,
Курт жели креј...

Хеј!
Снег веј!
Немој да те истерају из раја!

Бре!
Враћај све!
Ти мали дегенерику...

Снови издаје,
јава предаје
диригентску палицу над светом,
па са старим диригентом
до Земље Оца и Сина...

Речи - стезање,
тачка ; зарез на
континуалну свест и савест,
савети за свест, савест, свет...



Оно што остаје
Вечерас сам сањао да су сви на окупу,
баш сви, у једном надреалном парку.

Сањао сам да су ствари по старом,
помало од сваког старог, пришивао сам
лепе тренутке и врхунце појединачно док није
настао шарени јорган, као из неког дечјег филма...

Сви су били у том сну,
они које сам заборавио у јави,
они који су тихо отпловили наизглед одједном,
они који можда никад нису ни постојали, али били су ту.

Плачем стихове, сузе и начине да убијем време
јер надреални парк нестаје уз надреални сан
и оно што остаје је само... Јава, реална јава.

Човек који се каје, човек који заборавља,
и не, нисам бројао баш ништа.

Оно што остаје јесте кајање,
недефинисани бол у грудима,
блага главобоља пред вирус,
заборав замењен за сањање.

Оно што остаје није неки мир,
остаје начин да живим и даље,
камен и длето да направим
статуу и ту оставим немир.

Вечерас ћу сањати
да је живот надреални сан и постоји разлог...



Бетовенове дирке
Соната је готова,
публика тапше изнова,
светла се пале...

Бетовен је надмашио сам себе овог пута,
„Права синтеза технике и осећаја...“,
„Ово дело ће овековечити младог виртуоза...“,
слични хвалоспеви биће у штампи сутра.

Један, два, три минута громког аплауза,
публика стоји, тапшу генију што не може да се обузда,
и не зауставља га баш ништа док схвата:
те вечери настала је историја из визија једног човека.

Бука се полако стишава,
концертна сала оста тиха док свечано обучени,
ваљда важни људи,
под утиском слатко-тамне сонате излазе без речи.

Сам Моцарт није био шкрт на речима хвале:
„Овакво премијерно извођење новог дела
је тек фантазија чак и за фантастичне уметнике у Бечу,
тиха, бучна, дубока али пре свега смела соната...“

Соната је готова,
а иза вирова од очију
крију се звзеде.

Боже, може ли свако да тако компонује и изводи,
да публику у свој свет поводи
на ексурзију и експеримент у новој лепоти?

Берлиоз ће вечерас сумњати у себе и све,
јер поред Бетовена, који је смисао компоновати када
тај младић надмашује сваког у сваком тону?

Одјекиваће исто то јулско вече Бетовену и Берлиозу сасвим другачије,
првом ће бити мило и топло у весељу људском, а другог
чекају сати вежбе и прашине како пада на клавикорд док се труди
да свира тачније, а Бетовен ће му увек бежати за тон...

Соната је готова,
а иза последњих тактица вире
успеси и понори.

Сваког дана обојица се труде да ту
бесконачно малу границу вечности
прекораче, али само један зна да ту
границу не могу прекорачити сви...

Берлиоз плаче јер после деценија
рада, труда и залагања сведочи како
геније борави у несхватљивом делу личности,
а сонате не беже за тон него за свет креативности...

Соната је готова,
нада зна да испари,
Господе...

Иза тешких капака у рукама премореним од вежбања,
у страсном погледу Берлиоза што се комеша,
лежи љубав према лепом и сета за тоновима и сонатама што не написа.

Соната је готова,
те вечери наденуше јој име,
Месечева соната.
страст ће одјекивати у издасијима за клавиром.



Победио си, поново ти пишем.

Светло се прелама кроз поломљено стакло,
замрзнуто у времену на месту где је некад био прозор,
преламам се и ја сваког дана на месту где си последњи пут виђен.

На крају посвета свих песама, пискарија које ти приносим
као жртву за трачак истине, борави зрачак наде као комадић
стакла на који сам стао, зарио се у пету и одбија да изађе.

Победио си, али сви су изгубили, јер љубав је обећање.

Обећање једног срца другим срцима да је бездан
запечањена дубоко у смислу који си ти налазио,
тако лако, као да тражиш обиље смешака...

И то би тако лако налазио, не, то и даље
тако лако налазиш и сам се смешиш
сада, када не знаш шта да мислиш.

Кад год пишем, име ти се само уреже у сваку строфу
неком крајње непредвидивом финтом,
цури из прошлих посвета као крв
што се излива из оне ране у пети.

И сада, ја можда патим, можда се борим са мислима
и одбијам да признам било шта,
али једно је сигурно:
ти се излежаваш на сунчаном месту у својој глави.

И у томе је проблем,
голем део тебе је сипање соли на ране,
свеже ране било кога ко лако плане,
па лако их тераш на плач и ноћи бесане.

Поново ти пишем из бола који одјекује свим мојим бићем.

Рекурзивне мисли имају куражи да заголицају најдубље ожиљке...



Зора зове док цвета жбуње зове,
опет зове ли зове људе нове
дане да улове док могу свашта.

Школска и црквена звона и звоне,
деца у градске боје роне опет,
април је, време се вуче и вуче...

Знају сви шта је пролеће, шта је април,
знају коме је први, а коме последњи удах живота,
и ко ће свршити гледајући у цветове црне зове.

Знају и да опојни мирис зове себи само
оне којима ово није ни прво ни последње пролеће,
у мирису се не може уживати док влада првобитна радозналост.



Постоји.
На раскрсници идеологија и демагога,
рубу несигурности и топлине,
постоји.

Извлачи се на срећу,
било то добро или не,
јер сваки откуцај срца или сата
означава време за промене.

Лебди у сновима и зна да победи понекад,
победи само тако што постоји и бије
неке крајње небитне битке,
за постојање...



Из Естериних писама Слободану
Драги Слобо,
ја сам само словце у твоме дневнику.

Али, нека, ја ти данас пишем јер
пала је сенка на јако драг осмех.
Двадесет и један дан откако те нема,
двадесет и један дан откако не дремам,
дар реалности да ме подсети како те немам
је изузетан и јако спретан, јер, поткрада се сваког
тренутка када ниси ту и обузима ме целу, слику белу
вечно црни док урезује твој лик на неком новом небу...

***

Можда човек тражи невољу када нема ништа друго...

***

Текстуре твоје душе у мојим сећањима ме докусуре,
па ти често пишем ова писма која ћеш видети у лепој
 розе коверти, па ћеш се насмешити и бацити их. Кратак спој.
То је кратак спој у мојој глави која се прави да се дави у сузама,
а само жали за твојим преукусним домаћим супама које би ми правио
када сам болесна... Мада сада нисам болесна, можда потрешена, добро би ми
дошла та твоја домаћа супица и пар рупица на твојим образима док те гледам
како ми је доносиш...

***

Драги Слобо,
сећам се дана када смо се упознали
и када смо тако радознали тумарали ливадама
сазнања среће и када ти тако смело пређе на другу страну.
На другу страну потока што кривудаво дели ливаду на две стране.

***

Гледам те како напушташ ову планету за коју те приковане држе
само сиве болничке машине, одржавају твоје тело,
а твој дух са те висине већ види како мој за тобом гине,
али, не брини се, седим овде кад год могу, али не тугујем,
пишем ти чешће, као што си желео.

Воли те твоја мала,
Естер

***

Мало мање од годину дана како те нема а ја сам у сред селидбе,
непажљива због раног јутра испустила кутију са твојим стварима,
али не брини се ти, знам да када се ради о правим стварима
њихов дух никада неће испарити.

Ипак, твој парфем је пао и више га нема. Последња кап последње бочице коју си
икада користио на себи, како је те капљице упијао паркет нисам се ни помакла,
промакла ми је толика количина времена док сам гледала у тај паркет у шоку
да је арома сва испарила...

***

Срећан ти рођендан! Имаш довољно година да знаш да дужи живот није исто што и бољи живот, али ти настављаш... Поносна сам на тебе!

***

Шта ће нам ико? Имамо цео свет на раменима. Видимо се за две недеље драги...



Све је океј низ кеј
Љубав је дигитализована, настала дискретизацијом аналогног,
срећа је изнова изолована а она наставља живот уживанцијом,
 јер нема више њега побожног доброг, што би за њим жалила?
Што би се и даље као шибица тананог гордог беса палила?

Трип, емоције су само мало дужи трип
година, па после триста шес' пет дана кип,
свеједно јој, она због њега не губи слип,
самим тим противи се љубавима лажним лепим.

Срећа има преча посла, одлази јер није сама од себе ни дошла,
она је пошла ка њима док дама није држала до себе, прошла,
па сад оставила их бедне, разочаране, сломљене душе здробљене,
замајане јадне људе што се за пар комплимената зелене и црвене.

Изгледа да у овом лудилу нема једне читаве осове способне
да седне и прича како јесте али има две сподобе да се повреде
опеку и испеку срца у ономе што зову љубав, па се патња покрене
своје осмехе похлепе заменили за јефтине половне кинеске копије.

Он је био лудак што је веровао глупо, као волео лудо,
његова лекција се плаћа поприлично скупо и дуго,
јер нема срце друго ово њено мора да куца и сад и пре,
и чим се пре покрене тим више сећање одбија да нестане.

Криип, реп, треп, пејзаж леп, пролећни цвет сад јој је дрзак цео свет
а он наставља по старом према себи као према авантуристи правом,
без оклевања, завршио је са кравом и иде стазом правом себи даном
дозволом и под цокулом има цео свет, живот не чека он је Кент Вејт.

Прави олд скул стрит мејд хартбрејк
кад није на време стиснула свој брејк
јер била је сладолед истопљен у милк-шејк
његовим лепим речима, он је њој био Дрејк.

Што све лепе приче имају ружан крај?
Што сви добри рикну километар пред рај?
Што нико не виче рез док филм наставља уз кез?
Што се овај симс наставља главних ликова без?

Поново ходају низ кеј, претварају се да је све океј,
али живот им је зајебанција и веза је зајебанција бре,
све је зајебанција, баш све и чим пре то схватиш
то ћеш пре правих безазлених ствари да се латиш.

Хе вас хер пасион бут најдер од дем шоу компешн
беказ деј вант дис лајф то го крејзи то комплешн,
дат ис вирд комплекшн биказ оф чајлдхуд акшн,
дат лефт дем он стритз ин евер-ластинг видео-гејм сешн.



Писма
Један покушај.
То је себи обећала док је њему писала писмо,
али ипак, после сат времена је имала само канту пуну папира,
један покушај некад није довољан.

Два, три, четири па чак и сви остали
некад нису довољни за писање писма,
постоје ствари које се у мастило не дају преточити.

Гужва папир и баца га у канту која је већ препуна,
узима нов, реже оловку и креће поново да пише уз издах...

Није проблем вокабулар,
увек је знала све стилске фигуре и писала најлепше саставе,
држала најстрасније говоре поводом својих омиљених писаца,
зна све потребне речи.

Није проблем танано светло лампе на петрол,
писала је дубоко у ноћ по души када није могла да заспи,
што је све чешће у скорије време, али није то битно,
жућкасто светле лампе јој је сасвим адекватно...

Није проблем у сатима
који се развлаче у недоглед њеног ума, не ради се о...
Сломљеном срцу, и пре се ломило али живот иде даље,
пати, али иде напред.

Устаје по чашу воде гутајући толике кнедле успут,
јер не може да а да не сумња у све од снова до бола и ружа,
испија воду која незграпно иде низ грло као шмиргла о дрво
размишља, да ли би требало да настави....

Пет, шест, седам, осам и поново
се каје што није раније схватила
истину и тада одустала док се бори да настави.

Никада неће пенкало или обична оловка или музика
плакати као речи које је хтела да напише, а није могла.

Зашто није могла?

Проблем су речи,
нема речи које би могла да користи, а да не лаже барем мало...

Проблем су мисли,
јер не зна засигурно ни шта мисли ни како се осећа а треба да то напише.

 Проблем је љубав,
јер љубав је обећање које особа направи себи и својим драгима,
обећање утехе, обећање нежности јер је нема довољно у свету,
али писмо није ни утешно ни нежно.

Зашто?

Зато што је она његова Ружа, а он њен Мали Принц,
зато што су повезани и раскидање те везе значи да
свет постаје мало тамнији, са мало више разочарања,
мало болнији.

Један покушај.
Девет, десет, једанаест и схвата
да је сваки број исти сем оног последњег.

Згужва и тај папир, искључи лампу и оста сама у неудобној столици
да гледа како њена ноћ тоне у амбис док сви остали спокојно спавају...

Пресавија главу на сто и осећа како почиње да се грчи, прво груди,
па врат, па удови и на крају прсти и очи, тоне тако непомична у ноћи,
у амбису који је за све остале обична фебруарска ноћ обливена звездама,
или облацима, или кишом, није важно...

Од неког бола и празнине и заспа убрзо.

Није сањала ништа, пробудила се у осам, као и обично.

Пoсле кише остане само тежак, неки би рекли чист, ваздух.

Девет, десет, једанаест,
већ три сата лежи и мисли, и никако да устане,
закључана је у тој умној кутијици већ сатима.

Преиспитује томове папира,
сумња у вредност мудрости из књига кад већ има срце,
али поново, да ли је овај бол који осећа љубав или пак,
неки болесни двојник.

Разматра кроз унутрашње ране
зашто троши узалодно толике дане на мисли узалудне,
а ноћи на писање писама која никад не пошаље,
и зашто наставља када види шта се дешава?

Мрзи те мисли и изабацује их из главе,
дере се у амбис, амбис јој враћа истом мером с'  каматом.

Сломљено срце не иде напред већ вечно трпи трагове,
као кожа преко које никада нико неће прећи више прстима
а да нешто не осети јер је пуна ожиљака, од посекотина и опекотина.

Дванаест, тринаест, четрнаест,
још колико ожиљака има тим леђима?
Више је нико неће волети на исти начин због њих,
малих ђавола који је заувек подсећају на дубоке ране.

Петнаест, шеснаест, седамнаест, и...
Срце је исто, поправи се донекле, али трагови су заувек ту.
Елем, никад више неће волети нити ће је волети на исти начин,
неки ће се преплашити, неки ће бринути, неки ће бити наизглед равнодушни,
али ти ожиљци на срцу и кожи увек ће мамити неку реакцију, макар у дубини подсвести.

Осамнаест, деветнаест, двадесет и поново
нека дигресија у психу, нега тангента на тему,
брине, али после прве ране остале су само мале измене,
варијанте на тему, представљају исповест тиху...

Нема тог писма које је могла да пошаље.



Невени, уместо дубоких разговора у ситне сате
Волим те.
Одлично знам да ти то већ знаш, али...
Лако је испустити из вида љубав,
И знам да је тешко, али...
Молим те да никад не заборавиш да те волим и шта љубав значи.

Ти си тако често једини зрак Сунца тмурних дана.
Елем, толико те волим да је некада тешко описати то...
;
Волим те.
Онолико колико људска природа дозвољава,
Лажу те ако ти причају супротно,
И чак и ако себи то причаш: вараш се.
Молим те, врати се у детињство и схвати радост још боље.


Трајно боравиш у мом срцу па тајним путевима само теби знаним
Елегантно ме разоружаш сваким осмехом.

Мада понекад пожелим да омекшаш макар мало,
Наравно да знам и прихватам твоје разлоге...
О том потом пријатељу, стићићемо ту некада,
Гадне су само ствари које људе терају да се
Одрекну љубави зарад нечега.

Поново желим да те загрлим јер
Реалност уме да буде окрутна
И комфор и сигурност се налазе на најнесвакидашњијим местима...
Jачина свега што осећам због тебе...
А опет, чудно је, разумем те чак и у тренуцима у којима те не разумем.
Тако ти је то...
Еј, насмеј се кад ти је смешно јер
Љубави знају да прођу за трен, па зато.
Устај, добро јутро. Волим те.



Помоли се брзо мили
и не заборави да поменеш све
који су ти икада значили.

Узми ми руку јер идемо у земљу Чуда,
у снове рата иза љубавног пата
и патње која окружује проклете амајлије.

Мењај перспективе као калеидоскоп
иако знам шта се крије иза стаклића у твојој глави,
ти си звезда и астроном који нема телескоп.

Погледај горе и видећеш најнапетију сцену филма;
хиљаде авиона како лете изнад облака,
пењу се све више у свечаној тишини и не реагују више...

То су људи за које сам ти рекао да се помолиш
јер клетвама више не знаш да владаш,
помоли се за реку боја и тишину мотора који раде.

Видљивост је невероватна,
то је зато што смо сви ми изнад облака,
идемо куд и они али другом рутом...

Помолимо се.

Ако се видимо пре него што се љубави латимо,
ако те препознам пре него што се небу вратимо,
ако се одлучимо да поново патимо,
молимо се да не изгоримо,
молимо се да не проговоримо ништа,
јер тишина...



Испод кишобрана се налазе усне туге,
усне преко којих су се ломиле најружније речи,
усне избледело-розе боје, испуцале од муке,
усне које и даље траже начин да се преко речи излечи.

То је она преко које су прешле муке и дуге
а опет долази по своје да живот овековечи.
Па то је она од које су бежали као од куге,
она која тако лако за драгим стварима кмечи...

Око ње само киша како шиба сивкасти парк,
магла што гута све сем дрвећа, сећања  и клупа,
кроз облаке се назире како кидише мрак
док цуња световима штикла тупа о бетон лупа.

Дошла је по чуперак плави,
испустила га, па сад док га тражи оне се опет сави...



Балада бетона
Она га је спазила тад
кад је тражила израз,
тај прелепи нежни гад,
понуди јој излаз.

Мама савладана од рака,
отац што бежи од мрака
уз боцу, а малог бату
изгуби у рату пре 'дину дана.

Лутала је тако сумраком
све док није срцу тако јаком
нашла одушак у њему
јер он би њен принц у свему...

Меркаше се дуго на улици,
али како то обично бива,
судбина их је држала у шачици,
љубав сама од себе исплива.

Смејаше се дуго
и као животном фугом понесени,
реалности ометени,
схватише да су једно за друго.

Цури сат пешчаник,
а не држи се најбоље ни новчаник,
док по стазама лепо поплочаних
шеталишта шетају презрела деца.

Други пут сретоше се у парку ујутру,
причали су о животном нелечивом тумору,
тако до поднева румени као на слици
причали су о судбини и још покојој трици.

Магла се вуче тротоаром,
јакне и джемпери не оклевају ту,
греју људе, а они по плану старом,
јуришају у музику и певају...

Расположење и мњење
не мењаше се много све до три сахата
када олуја бахата их сколни из парка
у оближњу пекарицу чиче Дарка...

Туга јој би к'о пресечен филм,
заста на тренутак ветар и сетни млин,
јер у новој авантури,
нема зашто да се дури, уз свога принца...

И њему се вртело у глави,
јер иако се заклео да не мари,
он тако лако нађе сапутника,
и тако одјекују градом двоје јадника.

Цветала је љубав,
али не чини једна ласта пролеће,
обљубио их заборав
старих патњи, ал' несрећа и даље облеће.

Прети као кобра,
смеши се и она пева
али и нада добра,
Бог извуче кеца из рукава...

Пролазило је време,
пролазили су и они поред парка,
пекарице чика Дарка, сећања прошлих и могућности будућих,
пролазили су као сродне душе у земљи туђих.

Али страст као таква постане млака,
кад су једно другом све јајету почне да фали длака,
када су једно другом једини бег од мрака,
сумња и тутња у срцу научи да гута.

Хтели су да причају ал' живот их је до сада учио
да причи нема краја, човек ће устати само ако
сам извор свог проблема буде докучио,
и зато су пловили једно од другог тако лако.

Брат му тад премине са двадесет две,
иако је имао све, није знао куд ће пре,
савладале га неке мрачне унутрашње силе,
убио се и од тог четвртка њему живот није исти...

Али живот иде даље, живот пролази,
још увек су сјебани, али неко одлази,
када прођу трауме дођу порази,
морати, морати, морати...

Цури сат пешчаник,
а не држи се најбоље ни новчаник,
док по стазама лепо поплочаних
шеталишта шетају презрела деца.

Она је вечити реалиста јер он је упао
у јаму депресије, нагон да је споп'о
да љути, крши и осамљује,
трајало је то кратко, поче и она да њега пљује.

Љубав са бетона заврши се шарадом,
Бог је још одавно донео суд,
а тај пар се правио луд,
јер нису имали сем загрљаја оног другог куд.



I'd
I'd mend bond with friend
but I like the coward's way out,
one easy jump.
and you're out...

Already tried,
gettin' tired,
third time is a charm,
previous two, it didn't work out...

Suicide is the way
momentary pain you pay
for eternal peace.

I'd mend bonds with life's end
but I like the coward's way out,
one easy jump,
and you're out...

Already tried,
alredy fired
a gun to my heart
waiting for soul to get out.

Don't know if
suicide is the way
so let's just say
I'm on my way to find out.

Long years 'n' lonely nights
full of internal frights
fear of heights
isn't so big when house is burnin'
so I'm turnin'
my life to mature end.

When you die
don't be wise
'cause you won't find me
where y'all will be,
suicide is a sin
devil's ultimate win.

Short life in short order,
I'm sorry somebody has to go through,
you'll understand when you get older,
so sorry, so sorry, so sorry.

Sorry for leaving everyone alone
but I'm hurting to the bone
so let me have one last ice cream cone
and be done!

Love you love you love you all
really sorry really sorry
but no more

Tried talking
but walking alone
is the way to get out...

Real seal,
my heart was done deal form the start

Sorry!
Love you!
Sorry!
Love you!

But I won't bear the pain 'cause I'll be too dead
to care...

Suicide is soft 'n' caring,
with all hugs and kisses
and no more pain,
please understand.

The time has run out,
I'll see myself out

One day everyone will wake
and nobody will remember
that's icing on the cake,
time heals all wounds by September.

Hate me!
Hate me!
Hate me!
Hate me!
I deserve it but
still loving you all...

Love me!
Love me!
That's my last wish in this life
as it's falling apart

Don't to it
that's just my heart
speaking for once
wrong words at wrong time

Goodbye;
lots of love but anymore
......

Love you all,
so sorry it ends like this,
no way out
for the last few years did I see...

Love me please, 'cause I've never felt loved.
Hate me, I deserve it, oh God



Лежим.
Лежим у својој соби на мом кревету
и испод покривача бежим.
Под топлим јорганима режим на...
Режим на бештије испод кревета.
Сва чудовишта овог света
удомише се испод тог кревета
и већају ли већају споро,
како да се забаве добро
у ноћи у којој убијају.

Лежим.
Понекад се кезим свему и свачему, али,
и сентименталност дође на ред,
када замре страст остаје само да се на рану стави лед,
 и џинови падају када их ухвате неспремне, зато се јежим.
Хладни беж зидови окупани тмином и јастук мали,
соба што мирише јасмином и неминовно јутро,
к'о да су сви они мудраци па ми савет дали,
устајем из кревета, склањам завесу, дижем ролетну,
већ је зора, видим како горе контејнери у даљини,
соба окупана у устајалој прашини поново је побегла тмини.

Стојим.
Дане или ноћи откад прелазим границу разума бројим,
али опет не знам зашто се бојим
саме мисли да се преко ње још једном пређе,
мада јесте да се среће латим све ређе и ређе,
неке недокучиве слике су све блеђе и...

До следећег пута кловнови и комедијаши, звери и бештије.



Немиру, поводом неочекиваног напада црнила
Мождане вијуге вијугају се у недоглед,
тежак ваздух, јер није све као наизглед,
хоће ли је икада више срести мој поглед?

Мисли се тумбају као да се њима куглају
врагови што однели су шалу на крају,
хоћу ли сам гледати ватрене жалфије у мају?

Слабости не знају за милост и хватају
баш најнезгоднији тренутак као да схватају,
да људи не одлазе нигде кад пропадну...

Нема ничег испод бетона,
само крв и ватра срца закопаних,
свет се састоји из протона,
електрона, неутрона и морона.

И зато људи верују,
зато воле и псују,
зато парлају и пљују
на крају, док живот куну...



По сновима
На крају крајева,
после свих бојева,
после свих урлика,
на крају придика
на врху језика,
борави чиста истина - сама и језива.

Језа људи грешних,
луди спомен вечних,
и светло и тама
знају све о нама,
па поново сама,
унутар гордих одаја, докучује глава.

Права романса плава,
нестало је црвене па морамо да користимо оно што имамо,
а то су изливи плаве са слика у чаршијским галеријама
док мутним водама плови глава, суморна и сама.

Ни у сновима немамо мира,
жртве смо непредвидљивог вира залива ума,
и шта ако је коначна сума
већ превелика за нас док се равнодушно мумла?

Бура.
То је све.
Бура по сновима и олуја у јави
заједно као један хаос у глави
уморан се бори док се удави.

Муљ.
То оста.
Муљ који тако лако клизи међу прстима,
као звездана прашина...



Касаба у љубави
Заљубљене варошице загубљене су међ' нашим долинама,
стоје тако у срцима људи, румене и заробљене у времену,
раштркане по метроима и небодерима далеких метропола.

Тако лако и приметно постоје у душама њихових бивших житеља,
представљају саму срж идиле, комфора о којем понекад маштају,
али људи својом вољом напустише их у потрази за разним стварима.

Они и налазе то што траже - разноразне дрангулије као што су:
нови грамофони, источњачка свила и посуђе, новац, слава, узбуђење;
ал' неки и даље чезну за својим планинама ушушканим касабама.

По таквим питањима сви су људи из варошица слични,
не мења се дух човека за пар десетина или стотина педаља,
тихо тону у сећања жућкастих светиљки своје прошлости.

Тихо као што њихова родна места тону у околни мрак и ваздух,
хладни ветрови шибаће ноћас снегом завејану касабу и,
и главе људи што носталгично кризирају за безбрижности.

Али сви они заборављају!
Заборављају забачене лудаке по улицама,
не сећају се заборава што вреба њихову забит,
потражују лек за јад на местима која никад нису ни постојала.

Да - сви се радо сећају тих слатких места...
Али они којима нису била слатка су умрли одавно,
прогутала их је Земља, једноставно, ти људи су нестали,
неки у напуштене куће, неки у нове животе, неки у смрт...

И само напола докрејчи сећања метропола,
друге половине се не сећају јер не признају да постоји.



Балада без краја
Ово је балада без краја,
о људима што искрваре на корак од раја,
о људима што нису хтели да прихвате да су раја,
о људима што не маре за просуто млеко ал' оплакују сломљена јаја.

Ова балада нема краја,
јер докле год постоји баја,
јер докле год постоји обиље сјаја,
биће и обиље беде под лажи тајног јада.

Ово је балада о нама,
зато без много срама,
одма' кажем да је тама
њена прва и јадна мана.

Нису прекршена морална начела,
а мени се ипак чини да осташе само тела,
душа оде одавно па лице што се види иза вела
на себи к'о да има умрлицу, хоћу да ова балада буде а капела!

А капела зато што бука бела
зна како да учини да се душе учине од тела,
интрументална бесна бука бела,
само од почетка до краја је искрена и смела а капела.

Балада - али, а капела,
без плеса, без треса, без вела,
нек се види суза врела...

Режисер се дере - рез!
А ја мислим да би овај стари филм људи без
овај велики јаз, био много лепши, нови, бољи и јачи кез,
кез на стварност из ноћних мора коју оплакујем док чекам рез.

Знамо да реза неће бити,
зато знамо да не вреди у празно сузе лити,
знамо да просуто млеко и сломљена јаја не треба пити,
зато и желим да вам кажем - поздрав из ове болесне нити!

Ово је балада краха,
балада старог граха,
балада белог праха
и теза сваког страха.

Није ово стара балада,
јер није натприродна парада,
па ипак није ни нека модерна шарада,
није нова јер није јефтина маскирана серенада...

Нема крај, ал' има блиског сусрета са смрћу,
нема крај, ал' се нашим ликовима животи уврћу,
к'о покварена плоча ови стихови само молске акорде обрћу,
не можеш кока-колом спрати тврдкорну морално-нерпихватљиву рђу.

О свим је бедама,
није о социјалним темама,
није ни о мамама,
није ни о бедним марамама,
ни о путу до храма,
није о смрти из и због срама
неких бивших мама.

Кледам клинце како баларе
док их демони гледају и балаве
кидају се и једни и други због исте одвале
кад ће клинци да сконтају да демони хоће шамаре да им завале?

На крају треба да буде веома значајна порука,
а мени се не прича о томе него о теми раскидања зарука,
или о повећању плата или о најбољим местима да се склоним од баука
не, не, не, не, не, нико није у рупи, нико не нуди и никоме не треба нека бука!

Није ово усмена врста,
није метал-балада чврста,
о свачијем је ношењу крста,
горе главу и три прста.

Дакле, то је била лаж,
то је била драга драж,
доста је, дај шта даш,
дакле - то је била лаж?

Ова балада не буди код слушаоца јака осећања,
јер је слушалац уморан од разноразних бесмислених клања,
уморан од непрастаног срања извиканих (што нас као лече) бања,
уморан јер је и сам крив, а као је уморан јер зна да нема ни срања без орања.

Со сори ју диднт дај,
ај ам ноу гоинг то лисн то сом ло-фај,
хи-хоп радио анд пити чај,
јер ово је крај,
ово је крај!

Ди енд оф д факинг врлд мај литл брд

Можда ће то бити чудан стих,
али морам рећи да имам пик,
на срања и драге ауторе истих,
јер од срања даноноћно шизим док говнима лагано клизим у сне...



Један
Једна песма - то је све што је песнику потребно да се његово име овековечи.

Довољна је једна песма ако зазире у срж душе,
само једна ако људима говори на нови начин,
једна уколико проширује њихове видике.

Једна одлука - то је све што је човеку потребно да се уништи.

Довољна је једна одлука ако уништи све везе,
само једна ако безазлено одбаци све смислено,
једна уколико је особа стварно тврдоглава.

Један покрет - то је све што је клатну потребно да се покрене.

Довољан је један покрет и ако је то стварно клатно,
само један покрет када нема трења и других сила,
један уколико се ради о неистегљивој нити,
и клатно никада неће стати.



Паралела
Светла, пиво, дрека,
слике пролазе кроз главе од памтивека
али то није разлог за немир, буди ми миран,
нека, нека...

Бљесак, духови, планина,
некад ћеш пронаћи оно за чим трагаш.
некад ће те погледати бог наш.

Петар, Пера, Перо,
имена се таложе негде дубоко у глави,
и понекад се причини да се враћају чини,
али то су само стари начини
за бег...



Фуд
Дис фуд из
зер гуд
али џаба сав труд
кад је цео систем глуп.

Долазим у фаст фуд
немам паре па немам куд
а пошто сам много луд
наручујем а немам пара за тај фуд.

Почињем да трчим чим узео сам пљескавицу
ко да сам клинац па са пијаце украо бресквицу,
бежим од сумњивих лица изигравам птицу селицу
њих боли уво што је неко украо млека капљицу.

Ал' они оће у три лепе да ме терају
штета што у животу неку FFA зону немају,
како да нахране људе не знају...

Дис фуд из
зер гуд
али џаба сав труд
кад је цео систем глуп.

Долазим у фаст фуд
немам паре па немам куд
а пошто сам много луд
наручујем а немам пара за тај фуд.

Ја једем јер не могу да не радим оно што не смем,
ситуације су тесне, на радију су усране песме...

Ал' они оће у три лепе да ме терају
штета што у животу неку FFA зону немају,
како да нахране људе не знају...



Ж.
Не дај себи да не кажеш
јер твоје речи могу зауставити метеж
у бар једној глави.

Срећо, драга моја особо,
понекад ми је жао што не могу да се понаособ
захвалим заједничким тренуцима.

Али жал увек кратко траје, сваки осмех је крајње заразан,
помало је мистериозан и зато није и никад неће бити пролазан,
па опет, срећа непознаног извора ме стално држи будним,
док еуфорично зевам поново, срећу и сутра слутим...

Од када прогнозирају рођење и промене
све нас сваки дан радост помене,
и тако дремам отворених очију...

Видим здравље и загрљаље,
звона и прапорце,
ново, црвено срце.

Испред је журка, весеље, срећа постаје све већа,
а мени у глави само задовољство и драж нека трећа,
знам да је се нико, баш нико те среће већ сутра не сећа,
али смисао јесте тренутак...

Видим папагаје и галебове,
славља и догађаје,
нове прастаре амебе, буде се са људима.



Empty
So, so empty....

Empty my secret, sweet, stash,
take out old trash,
go away in a crash,
crash, slash...

So empty,
a little grumpy,
feelin' stunty,
a little dampy.

So, so empty...

Pull out all the plugs from my socket,
ignition of engines therefore explodes the rocket,
find debris and seek it forever when your head is poked,
dreams are dosed,
dreams are dosed...

So, so full...

Fill in my secret, bitter crash,
take out the old cash,
put a little dash
just to slash...

...My dear sentences,
So empty.

Too full to see,
too empty to dream,
 too empty so I take back,
all the love and crack.

So, so empty...

Please don't envy,
can we?

Can we not envy?
Can we not pity?
Can we survive in a soulless city?

I'm playin' with Kitty,
but my heart is empty,
my socks are dampy,
I feel some envy...

So, so, make me your empty bottle,
hit harder on that throttle,
until we all explode in a soup
of primordial code.

So, so empty....

Empty my secret, sweet, stash,
take out old trash,
go away in a crash,
crash, slash...

So, so full...

Fill in my secret, bitter crash,
take out the old cash,
put a little dash
just to slash...

...My dear sentences so full
from empty ramblings of tortured fool.

Pity city pity citi piti citi pity cyti
delivery courtesy of Kiki,
this soulless city.

I'm playin' with a kitty,
but my heart is resenting,
my socks are dampy,
I feel somewhat empty...

O H D E A R T M R W



Почетак
Спаковао сам се.
Зелена кутија у којој ми је некад био фин шах од мермера који сам добио као поклон
сада садржи мене.

Унутра је честиткица за рођендан, мала са сликом Њу Јорка још увек сија,
у углу кутије је кесица што држи сва животна путовања,
ту су све карте за аутобусе, возове, музеје и остала велелепна здања...

Свеска формата А4, сиве боје и меких корица, у двадесет пет-шест листова држи
све песме и тектсове од ко зна када па до скоро, догодине ће јој се придружити
још једна иста таква свешчица, само што је шарена и на њој пише „Аустралија“;
а када се то оствари, у тој кутији ће бити све моје смисленије писаније и мисли.

Карте су шарене баш као и покоја брошура што се ушуња у кесицу,
знају да се цакле у ситним сатима мада полако жуте и бледе,
битно је да се виде датуми и дестинације, откуд се иде не мора, то се зна.

Сузе крећу ређе.
Слике су све блеђе и веће, али ми не пролазе пред очима толико често,
ништа посебно.

Остали сувенири и значајни предмети остају да стоје на старој линији,
они се недају спаковати у ту кутију, просто протестују,
на тој линији се налазе од памтивека и не мрдају, то је њихова лепота.

Понекад ме однесе прича,
али низводно од те реке су старе очи у новим хаљинама пуне кича,
нова једначина старог решења...

Где смо оно стали?

Дакле, спаковао сам све у кутију, то сам објаснио...
онда сам са Алисом отишао у земљу чуда,
а глава тешка и луда, после авантура у њој нема куда.

Знате, то је тако када се дође до почетка неких ствари које се више не почињу!

Питам се шта више могу да се питам?
знам да је одговор да се вратим кући и да по земљи чуда више не скитам,
али сећања навиру као дивљи зечеви у рупе, баш као у почетку бајке.

Краљ и краљица играју покер страшно добро, замајавају друге
док извлаче карте из ко зна чега и ко зна како.

Боје и облици се смењују као у радозналом сну неког експерименталног музичара
шездесетих...

Ствари лете и људи плачу док држе кључеве у рукама, причају са ружом,
раскрсница са пуно натиписа...

Пуб срце је и даље крцат кривицом,
А на мени је да једном шибицом
запалим илузију од које морам да се опоравим.

Људи су чудни.
Стоје у локви бензина која им је до колена, са упаљеном шибицом,
све су дали да дођу дотле,
и стану па се премишљаљу док шибица гори у руци.

Мало по мало гори и кад почне да пече прсте они,
или је нерадо баце у бензин и спале оно што се спалити мора,
или пусте да им шибица пржи прсте док сузе мало не разблаже све.

Неки пак саосећају са бензином па пусте шибицу из десне, а држе шибицу у левој руци...

 Ја сам се пробудио из сна, мада преферирам керозин ипак је грех трошити тако добар бензин
на насилно извлачење мирних људи румених образа из немирних снова.

Пробудио сам се, поново, некако и стао на своје две ноге,
није било никога, није ово Евангелион па да људи тако тапшу,
ствари нити почињу нити се завршавају метафорички и уметнички,
то су форе из филмова, очигледно сам их превише гледао;
па опет се понекад деси да се умре тако уметнички,
пре оне смрти у јави...

„Све праве су љубави тужне,
...
спас ми доносе цигани, они имају срце...",
радио ми тог дана нешто није радио,
нема везе, ионако не волим баладе.

Спичих коју партију шаха са другом,
играли смо неке тмурне Лондонске системе,
било је добро.

Размишљао сам о нездодним формулама из физике, тако се тешко изведу,
а тако се лако превиде када се задуби у проблем, али наука је само амајлија
паметних, верују да им доноси срећу, али, сви знамо, само што неки признају,
а неки не, није срећа оно у срцу, него у глави, срећни су мудри са осмехом.

Срж онога о чему живот прича не знају одликаши, улизице и бесни четвороточкаши,
не знају школе и библиотеке, људи или неке датотеке, срж знају они који не знају,
не знају како да се повреде стрепњом јер то намерно заборавише пре неколико...
Е, сад, то је тешко... Неки пре неколико векова, неки јуче, неки пре две недеље...

Старе ране знају да некад крваре и боле, желе да ми ставе до знања да су ту,
а не знају да на њих никада не заборављам, ни у сну ни у јави, ма какви.
Немамо среће, то је просто, свачије ране тако крваре јер се плаше заборава.
И зато их нећемо заборавити, заборивећемо на њихов бол, и остаће само ожиљци.

Ожиљци су много бољи,
они само ту стоје,
не боле, али подсећају на лекције...

Одвијају се ствари, испијају се чајеви, исписују се песме,
а нико ништа да предузме не сме,
то су старе старе басне гласне,
водиље за путнике јасне.

Почео је нови дан, то је све што је битно,
отпоздравити јутро.



Песма без наслова
Причаће ходници о небројеним шаптајима,
судбинама оптимиста, песимиста и пропалица,
шаптаће старе приче нових ликова
јер све је већ написано.

Причаће ходници док кров зграде стоји немо,
мада никад ништа не прича, слути и зна толико тога,
сиви кров зграде је уточиште деце која немају дом.

Та деца седе на ивици и млатарају ногама док пуштају да им се коса вијори по ветру,
причају о стварима које остају између неба, њих и бетонске плоче на којој седе,
гледају у даљину, мада са те висине требало би да се виде околне планине,
град обузима чудна мешавина смога и маглине од које све сем града тоне у сивило.

Али то није важно, они ипак виде кровове других, виших, зграда
на које би (ако пожеле) могли да се попну, виде антене и пријемнике,
виде како се улична расвета пали увече, бандера по бандера почиње да сија,
оне сијају истим дебелим златним сјајем од кад су монтиране па до...

Е, то је сад, тешко питање...
Добро, сијаће тако док их не размонтирају, али када ће то бити?

 Јок, бре, мењаће их једну по једну,
кад једна прегори они убаце другу,
требаће им дуго да све замене...

...Има једног дана се неко битан изнервира,
све ће тад да их скину па ће да ставе нове беле,
јер ове жуте нису економичне нешто...

...Не цимајте се, ће их мењају кад им се ћефне на крају.
Брате, људи јефтини, имају у магацину старе сијалице и кад ове прегоре
опет ће ставе старе...

...
...
...

Тако они троше дане док бацају опушке са врха.
Беже од оног што никад нису имали, онога што никада неће имати,
рођење какво им доликује.

Тужна је судбина људи који не осећају и не знају да су већ повређени.



И онако
Више, не могу да ти кажем да сам љут,
јер нисам; оно што сам ја је посебна врста горчине,
можда нови круг пакла, нешто речима неописиво.

Понекад желим да ти се издерем због свега,
али, ионако се не би вратиле чаролије,
и зато те и не зовем и не причам са тобом.

Знам да си (закаснели) гусар Панонског мора,
одметник коме је плен побегао за пар хиљада година,
али гусари морају пловити, јер то је тако...

Покушао бих да те уразумим,
али и овако и онако уживаш у шкрипању дрвета о њиве,
тргању прастарих ексера искусних бојних бродова
и општем изливању воде са брода на нову земљу...

...Зато те је немогуће уразумити,
па ми је остало да поштујем твоју одлуку...

Не, не, не схвати ме погрешно,
поштујем твоју одлуку, а презирем тебе,
мрзим оно што радиш, али те волим,
 знам да и овако и онако једно од нас двоје ће убити друго.

Ја тебе, не можеш имати ту част да умреш на други начин,
превише сам љут да ти допустим икакву другачију смрт,
лично ћу те задавити будуће кобне ноћи,
сматрај то првим и последњим знаком моје конторле над старом ситуацијом.

Ти мене, осећаш опасност и у стварном свету вук једе вука,
били ти вукови у сродству или другарству, они се не устричу од крвопролића,
одважно грабе дан и вреле гркљане чељустима;
А знам и да никада не би пропустила прилику да ми вратиш, за све речи.

Понекад се мешају осећања као што се таласи мешају,
и понекад пожелим да зауставим лудило,
али пијаниста у углу свира тако опојне, радикалне сонате;
неодлучност је знак слабости, зато не могу да одустанем - умиреш.

Само ми треба нови грех.

Шалим се, у реду је.
Поделићемо смрт као комад хлеба,
Јер бес мора да се искали - он ће нас убити.

Прво ће једно натерати да се огреши о друго,
Па опет исто то прво да се огреши о себе,
Јер и овако и онако, то је тако...

Поносно и глупо.



Full
Full of it,
full of taking that last step,
full of coping...

It just goes aorund like a circle,
and now I realize that all the victories are small,
all the defeats echo hurt forever,
rotting until there is nothing to rot.

Road, road, road, road,
young magic toad taught by the road.

So full of it,
currently regretting not dying back then.
When?
When there was a chance to end it all.

Full of it,
because you need to be smart
to pick the day you eat last cake.

Full, full, full,
so full of it, even kind of numb,
full, full, full,
abomination of sweets.

Full of it!

Lies!
So many damn lies,
so many hopeful but hopeless tries,
I want to be forgotten soon.

See you in new show, show 'n' tell,
and we'll have a grand time, well, well, well.

Angry processing algorithm,
lost circadian rhytm.
Ass-!
Ole-!

Ruined my happy place!



Шта ако
Сутра не постоји?
Шта ако сви гледају на тесну ситуацију кроз ружичасте наочаре
јер је истина пресурова?
Шта ако је бесмисао стварно смисао?

Глава долази по своје,
ум који разматра плаћа велику цену
стрепње џинова од које испушта крик.

Шта ако су све мисли промашена тема?
Шта ако нисмо слепи и видимо опасност мачјих очију у даљини,
а кратковиди смо да их пратимо?
Шта ако месождери излазе ноћу да се играју?

Забрињавајуће.
Tигрови ће појести јадне људе
у сред обичног поноћног друговања.

Шта ако су људи људи,
са свим дубоким, личним, прљавим манама које су неодвојиви
део личности драгих особа?
Шта ако је брига бескорисна?

Бескорисна јер паралише боље од било какве анестезије,
предузимљиве немаљаве мајмуне претвара у бескичмењаке.
Онда је се морамо отарасасити,
шутнути тако основан инстинкт из рептилских мозгова ће бити тешко, јел' да?

Ал' ипак ми поглед скреће у Земљу док све ово причам,
увек ме ухвате у бусију старе пошасти,
па тако...

Знају да тумбају свет у глави, изокрену осмехе наопачке,
призову талас у ком и џинови знају да тону,
лукаве старе пошасти,
увек им је нешто између стрепње, природе и усана и гласних жица на уму...

Шта ако пишемо кући из погрешних разлога разбибриге, доколице и такозваног поштовања?
Шта ако су стихови само још један сокак који обећава бег од пресветлог града?
Шта ако су све ово само бесмислице које ваљано утуку човека?

„Затвори очи.“,
речено ми је,
„Испружи руку, а живот ће је узети,
време је да сазнаш шта је танго.“

Тако уђох заједно са шачицом лица из унутрашње драме у смртни плес,
и оркестар се одједном појави у позадини, али свираше у осам осмина,
Пребрзо за нови танго...

„Знаш... Ово је лудо, али је лепо флертовати са плесним партнером,
посебно када је то Ноћ.“,
одговорих особи која ми се претходно обрати,
тад сам и сазнао ко је то.

Шта ако је то нова неман и ноћна мора што долази по своје?
Шта ако је то нерешена заврзлама прошлости?
Не, то је Рацио.

Тај гадни, гадни Рацио,
за кога кроз све ово и пролазимо,
чије име псујемо станицама у тренуцима слабости,
Рацио, Рацио од свих на свету!

Шта ако је он ипак пријатељ што поштује жртву пријатеља?
На крају крајева није битно ко је, већ шта је урадио.

Шта ако никад не пуштамо једном када загрлимо?
Шта ако се никад нисмо искрено загрлили?
Шта ако постављамо превише питања...

Знаш шта?
Ако хоћеш, слободно поново залепи маркице на стара писма и пошаљи их Богу лично,
расправи се са њим, па ми јави шта је било...

Али, да сам опет на том месту,
то не бих радио, нашао бих неког, нешто,
да ме ућутка пре него што се истрошим на маркицу лица Црњанског,
и тако наивно ставим писмо у поштанско сандуче.

Пссссст. Готово са питањима.
Овде почиње зона физичког.



Кукукуку
Неуспех,
неуспех,
неуспех
неуспех.

Фантазије дошле су по своје,
јер превише сам блебетао.

Жао ми је,
жао ми је,
жао ми је,
заборавио шта сам ти рекао...

Заборави, молим те,
веруј ми да то не желиш да знаш.

Гроб из стомака неће још дуго изаћи,
сатима боравим у твојој малој кутији,
извини(те)...



Волим ТЕ

ВОЛИМ ТЕ ВОЛИМ ТЕ ВОЛИМ ТЕ ВОЛИМ ТЕ ВОЛИМ ТЕ ВОЛИМ ТЕ ВОЛИМ ТЕ ВОЛИМ ТЕ ВОЛИМ ТЕ ВОЛИМ ТЕ ВОЛИМ ТЕ ВОЛИМ ТЕ ВОЛИМ ТЕ ВОЛИМ ТЕ ВОЛИМ ТЕ ВОЛИМ ТЕ ВОЛИМ ТЕ ВОЛИМ ТЕ ВОЛИМ ТЕ ВОЛИМ ТЕ ВОЛИМ ТЕ ВОЛИМ ТЕ ВОЛИМ ТЕ ВОЛИМ ТЕ ВОЛИМ ТЕ ВОЛИМ ТЕ ВОЛИМ ТЕ ВОЛИМ ТЕ ВОЛИМ ТЕ ВОЛИМ ТЕ ВОЛИМ ТЕ ВОЛИМ ТЕ ВОЛИМ ТЕ ВОЛИМ ТЕ ВОЛИМ ТЕ ВОЛИМ ТЕ ВОЛИМ ТЕ ВОЛИМ ТЕ ВОЛИМ ТЕ ВОЛИМ ТЕ ВОЛИМ ТЕ ВОЛИМ ТЕ ВОЛИМ ТЕ ВОЛИМ ТЕ ВОЛИМ ТЕ ВОЛИМ ТЕ ВОЛИМ ТЕ ВОЛИМ ТЕ ВОЛИМ ТЕ ВОЛИМ ТЕ ВОЛИМ ТЕ ВОЛИМ ТЕ ВОЛИМ ТЕ ВОЛИМ ТЕ ВОЛИМ ТЕ ВОЛИМ ТЕ ВОЛИМ ТЕ ВОЛИМ ТЕ ВОЛИМ ТЕ ВОЛИМ ТЕ ВОЛИМ ТЕ ВОЛИМ ТЕ ВОЛИМ ТЕ ВОЛИМ ТЕ ВОЛИМ ТЕ ВОЛИМ ТЕ ВОЛИМ ТЕ ВОЛИМ ТЕ ВОЛИМ ТЕ ВОЛИМ ТЕ ВОЛИМ ТЕ ВОЛИМ ТЕ БОЛИМ ТЕ ВОЛИМ ТЕ ВОЛИМ ТЕ ВОЛИМ ТЕ ВОЛИМ ТЕ
ВОЛИМ ТЕ ВОЛИМ ТЕ МОЛИМ ТЕ ВОЛИМ ТЕ ВОЛИМ ТЕ ВОЛИМ ТЕ ВОЛИМ ТЕ ВОЛИМ ТЕ ВОЛИМ ТЕ ВОЛИМ ТЕ ЛОМИМ ТЕ ВОЛИМ ТЕ ВОЛИМ ТЕ ВОЛИМ ТЕ ВОЛИМ ТЕ ВОЛИМ ТЕ ВОЛИМ ТЕ ВОЛИМ ТЕ МАМИМ ТЕ ВОЛИМ ТЕ ВОЛИМ ТЕ
ВОЛИМ ТЕ ВОЛИМ ТЕ ВОЛИМ ТЕ ВОЛИМ ТЕ ВОЛИМ ТЕ ВОЛИМ ТЕ ВОЛИМ ТЕ



Мускетарима (друговима), уместо суза радосница
Препедњаци једни, дангубе!
Покварени џабалебароши моји!

Ово је само за вас, јер морам да вам објасним...
Данас нисам плакао.
Сутра ћу рећи да јуче нисам плакао.
Прекосутра ћу рећи да прекјуче нисам плакао.
Накостура да нисам накојуче,
И тако, докле год могу да причам, говорићу:
Нисам плакао тог дана (мада још увек овог).

Нисам плакао, а требао сам.
Хтео сам да плачем, а нисам могао.
Смогао сам поверења да плачем, па нисам.

Ово вам је уместо мојих суза радосница,
Које би тако лако истопиле тамошњи снег, па зато нисам тамо плакао,
Али у овој песми ћу вам дуго и радосно оплакивати све;
Цео дан.

Само се шалим, знам да немате времена за то,
Немам ни ја вештине да достојно опишем цео данашњи дан у тексту
(Мада сам више него вољан)
Нећу да покушавам да опишем неописиво.

Да, овај дан је био неописив,
Боб и санке, сенке и Сунце, аутобус и грицкалице,
Све је то неописиво, јер речи су тако лако заустављене кнедлом у грлу,
Али осећања нико никада није успео да заустави!

Знате ли на шта циљам?

Речи се тако лако губе,
А ја сам превише повезан са поруком коју шаљем да ризикујем да је не примите,
И зато вам ништа нећу рећи речима.

Био сам радостан, уважен, усхићен, хитар, насмејан, срећно уморан,
Али ништа од тога вам нећу описати, само ћу вам рећи да сам био (и јесам).

Знате ли како мрзим речи?

Знате, а знате и зашто.
Зато ово нису речи, ово су махинално написане реченице које душа сама пише.
Не састоје се из речи већ из сировог осећаја.

Хвала вам.
Хвала вам.
Волим вас.

Видимо се за дес' дана, другови моји.



Јовани, уместо поруке за лаку ноћ
Лаку ноћ, другарице.

Ове наше дигиталне поруке аналогне су добрим мислима,
И стварно мислим оно што ти говорим...

Сећам се кад смо се упознали, био је почетак октобра,
Лишће се још држало за гране, као небо за облаке пред кишу,
Били смо на брду заједно са осталима, мада су неки од њих остали
А неки нису, и даље ми је цело искуство ретка светла тачка тог октобра.

Било је баш као у сцени из каквог романа, све је имало своју сврху и...
Проклетство, речи ме поново напустише.

Али и то је у реду, зар не?
И сама знаш тај осећај, обојена срца то олакшавају преко порука;
Нове играчке за нас - речи су нам одавно досадиле.

Дакле, био је октобар, и било је неко досадно вече дигресије на живот,
Причали смо док си седела на љуљашци и док сам ти пролазио прстима кроз косу,
Сваки уздах је носио неку радост јер би предах од свакодневних проблема, људи,
Ћуди, предах од ноћне море што ме тако често буди...

...И све то док ми тако фина коса лако клизи кроз прсте.

Готика или панк, стварност или обмана, нисам могао да те провалим тада,
А онда сам се и сâм уверио да нема шта да се провали.
Е тад сам се везао,
Тад си постала особа о којој бринем.

Месец дана касније лишће већ опада, понекад хотимично падне киша,
И поново се видесмо, у бетонској кутији десетак метара изнад брда,
Био је Вулетов рођендан; као и обично пропраћен хладноћом и чајем,
Поново смо причали, генерално трошили Вулетове сате и чајеве.

Тада је настала она слика!
Она слика, већ је старија од годину дана,
Време лети, наравно, јер оно је неприметно поред догађаја,
Али опет, и даље сам срећан када вас се присетим, пријатељи моји.

Прође и Вулетов рођендан и олује и мећаве и бљузгав снег,
Слушао сам о теби већином из друге руке;
Знаш какав је овај твој, није могао да се суздржи,
А ја кажем - Ако! Нека људи буду срећни.

Елем, нисам фан марта, али тај је био добар...
Тад смо и почели више да причамо и све је почело тако једноставно,
Поруком која ми је пожелела срећу на такмичењу,
Исту ону срећу која ме је намерно баш тада послужила, сигурно!

Једном када се судбина умори људи преузму и од тада смо ту,
Причамо и постојимо, понекад херметички, врло често у контексту дигиталних ствари,
Нека, нека, и пријатељства и осмеси су стварни и ако су већином дигитални, без сумње.

Чекај, умало да заборавим.
Рекреирали смо слику ове године, на мом рођендану;
Шаљем ти је за коју годину, чисто да сазре...

Шта сам оно хтео да кажем?
А да.
Лаку ноћ, другарице. Слатки снови.



Услов
Поново узми оловку јер њоме не знаш да владаш као језиком,
Па ми напиши све о чему размишљаш,
Од меког маргарина преко спорих часова биологије до Пушкинове поетике,
Јер када причаш, нажалост, ти си сопствени цензор.

Прво издахни, па ослушни срце, онда опусти руку у рамену,
Па опусти лакат и на крају пусти зглоб да иде куд жели,
Дај да брља по папиру колико год му је воља
И, на крају, заврши ново ремек-дело тако што ћеш одвојити руку од папира.

На папиру остаће само тешко разумљиве флеке мастила,
Али је тешко разумљиво релативан појам,
И зато ћеш наићи на нешто што те разуме лако и дубоко,
Нешто што се зове љубав.

Јер после људи у страницама свесака, међу старим белешкама, у срцима,
У заборављеним књигама живе њихове песме и не умиру док не умре
Последњи читалац по последњи пут!

Зато су флеке на папиру важне, јер нису флеке на папиру...

Поново почни да се шуњаш мојим гласним жицама са својим стиховима,
Мада су ти и речи понекад прејаке, ја им се радујем,
Јер њима се цели животи описују за тренутке.

Нико од нас није врхунац неке тамо авангарде!
Али јесмо врхунац нечега много битнијег, сентименталнијег,
Врхунац личне среће и међусобне љубави,
Почетак нове заједнице замлаћених људи и зачеци будућности.

Нисмо књижевници распродатих књига и позитивних критика,
Ми смо анонимни само-критични небрушени дијаманти...

Једини услов лепоте твоје поезије и прозе
Једини услов је да то јако искуство не можеш да обришеш,
Да те искрено надаси узбуђења и инспирације носе
Било да читаш или пишеш...

Јер време лечи све ране и на најлепши начин на крају поређа реченице разбацане.



-85-
Суптилније чари старог система
Поново ме маме да приђем и да их окусим
И да поново погазим мастило што се слива низ папир
Док вртлог мисли не разјасни нови дан.

Ослушкујем срце, али не могу а да не чујем крв како кључа у венама
Док бесно шири зидове артерија и на крају пролази кроз капиларе,
Нежне капиларе, а она тако снажно пролази са њих, и на самом крају
Крв поново заврши у преткомори срца и слива се у коморе...

Туп, туп, тако ради срце сваке секунде,
Два откуцаја за два несрећна случаја за које нико није крив:
Риба не разуме океан
И океан не разуме рибу.

Ствари које људи раде да би уочили сноп светлости како се превија преко површине
У бескрајној тами и осетили се схваћено, као да не могу без тога,
Прихваћеност им је важна колико хлеб, вода и игре и тај зрак прихваћености
Наизглед неуморно траже док често лутају у потпуној тмини.

И у току свега тога, на свако мало срце прекида свечану тишину да би откуцало,
Оно је прављено да куца један век и ништа га неће спречити у томе,
Ако је крв стварно тако дивља, нека прокључа и испари кроз душник,
До тад ће се сасвим мирно преливати  у коморе и преткоморе у наставку кружења.

То је непоколебљиви камени стуб у мору испразних мисли,
Али и цела Атлантида је потонула, ти таласи су били изван моћи
древног камена моћи и главног органа цирклулаторног система,
И поново ми боде очи - срце или не?

Ту леже суптилније чари старог система и древних страница,
Јер пут је јасан и води напред, побогу!
Та машина је направљена да згази сваку дилему и питање
о Месецу, о Сунцу, о времену, о чудним звуцима срца, јер то је небитно!

Нема важност када одговор не утиче на исход...

Е то је ствар коју људи занемарују ради прихваћености,
Шта срце стварно говори док одбијају да чују и реч,
Јер речи које свакодневно бирају да слушају већ су превише,
То су ствари које људи раде да би уочили сноп светлости.

На послетку огромна риба једним оком буљи о човека,
У цело тело, бит и прошлост иза њих,
Друго око гледа напред у океан,
Будућност.



Дадађо
Херметичко затворени поступци су изашли
Па су одговорне људе нашли,
Прогоне их док не пронађу слабост,
Онда је експлоатишу док не убију радост.

Живот је дуг, а ти вечно млад,
Ожиљци ће се вечно гомилати,
Научићеш да не питаш кад осетиш глад...

Уживај у бесплатном одмору,
Пакао у кући,
Пловиш ли по магматском мору?

Хеј! Катастрофо!

Краху, нашли су те поступци,
Од витеза осташе дроњци...

Чек' катастрофо!

Због мало карата за велики број игара си Џокер пос'то,

Не, армагедон...



0дузимање
Одузели сте ми атм○сферу,
Заменили сте је мучнином,
Као да водите заверу,
Да ме опечете близином.

Како вас није срамота?
Да повредите човека свога,
Да усред онога што сте му ставили до знања
Жал никада не постане мања...

Упси дупси...

Само се излише осећања,
Одговори на нова сећања,
Тог сећања што се не клања
И о коме се сања...

Где сам беше стао?
Ма ништа,
Била је тангента,
На неку мисао
Ума који је нестао;

То је било друго лице како вири,
Треће које критикује четврто што жмири,
Само се смири...

Хеј хеј хеј
Шкрииип
Виииииииик
Имам неки пиииииик
Јер у огледалу је опасан тип
Шкрииии-ииииип

Кип кип кип
Изградићу вам кип
Јер ви сте бип бип!
(а ја чудан тип)

Само шкриип,
Лудило је само трип
Једно велико бип
Јер то нам је до даљњег
Само далеки триип.
шкрип---шкрип

⬤
⬤
⬤
Ноћ ме бетонира,
Јер реалност ме се некада клонила,
Па сада њена питања...
Пропитивања трају до свитања.
⬤
⬤
⬤

|Хеј хеј хеј
Ја кент вејт
Фор ју мај мејт,
Сеј ит, донт вејт:|

Ја сам нестао
Да да да
Ја сам са свиме престао
Нисте ви него сам ја нестао...

0о◌◯𐩑￮○
Ма немој,
Брате,
То0○0о...

Идем○,
Поново ме брига
Свитело ми се што
У неон граду све је нитрооо

Минирао
Све сам минирао
Не би ли се после секирао
О симптомима свирао...

Ј0ј!
Кој (више) м0ј
Носи се, пуши св0ј,
Кој ти је м0ј?

Брзина,
Ма как'а близина,
Стoик до краја
Јер само треба схватити да
Кнедла у гуши што гуши
Уста суши и животе руши,
Притом мирно цигарету пуши,
Јер безбедно се сакрила у души.

Ја немам осећања јер осећања су геј
Боли ме за све
А посебно за тебе...

јебига

Хектролитри речи,
Електролити из крви
Равнодушник први,
са из изливима
Сећања и осећаја.

¡Јеј!
Хеј!

Ст◌ик д○ краја зб𐩒г бескраја

Хеј!
Јеј!
Врати ми пр0серавање из песме,
Песме,
Да, да песме...
Несме



Тачкице
●
●●
●●●
○●○●
●○●○
○●○●
●●●
○○
○


●

●

●

 ⚪
 ◯
  ￮
  𐩑
  ￮
 ◯
⚪
⯋
⯋
⯋
⯊
⯊
⯊
○
❍
●
○○
●●●

Тачкасти пријатељи који су ми помогли око песмице:
⚫⚪◓◒◑◐●◔◕◖○⏺⃝⚪◌◯⬤𐩑￮𐩒⯋⯊❍○.



Ненад
Те вечери смо блејали, али на крају није хтео да се загрли са нама,
Нешто су му дрхтале усне и као да је био помало нервозан...

Али је блеја била добра, спрдали смо се,
Хасали, гледали видее на јутубу.

После тога је пустио поруку,
Каже да му није било добро,
Да цео живот пати,
Да хоће да се убије...

Мали Ненад, који нема проблеме,
Мали Ненад, са породицом и топлим домом,
Мали Ненад са функционалним животом,
Једини у друштву који има нормалне услове,
Жели да се убије.

Те је вечери блеја била добра, развалили смо се од смеха и игрица.

Одговорио сам му као што и јесте:
Он је само размажено дериште,
То је пубертет, у његовој глави је све,
Треба да се уозбиљи и да буде захвалан.

Мали Ненад хоће да се убије,
А има најмање разлога од свих.

Нека дође да прича кад се сви отуђе од њега,
И браћа и кад га напусте родитељи,
Када он буде био сам у непознатом,
А не да по порукама серуцка.

Те је вечери блеја била добра, али мали почиње да смара...

Болестан је, о да, болестан је и треба да буде захвалнији,
Не могу себе да цимам због његових срања,
Које је умислио.

Пар дана касније још смо се куцкали,
Неке форице размењивали и тако...

Још пар дана прође и он се убије,
Без разлога се убио,
Нас остале повредио.



Призор
Трава дише после кише, коначно!

Роса се слива са листова док зелени мирис долази из четина,
Изобиље облака се по небу вуче мучно,
Светлост се вијуга по пејзажу док покоји зрак сретне давнина,
Природа у виду продувалих ветрова што пролазе бучно.

Сталактити и сталагмити насташе из водених белина,
Неприметљиво повећавају своје сиве силуете,
А испред већине стоје поља јагоде као једна целина,
Од милион јагода, једно поље јагодица што лете.

Лете пар центиметара изнад Земље - своје мете,
Да, њихове мете, јер им је судбина да на њу падну,
Презреле воћке падају, а јагоде јако лако сазревају док лете,
Блиставе црвене јагоде пашће на Земљу гадну...

Трава поново удахне па издахне,
И маслачак у лету као да свакој власи махне,
Тако ради сваки маслачак,
Мада их има много, тренутно их лети само трачак.

Кап - кап, сталактит се продужи за кап влаге,
За кап чисте пећинске росе наге.



Midnight blues jam for a boy
Are you on a trigger?
On the edge of sweet embrace and something bigger?
Something bigger than you, bigger than me,
And it's true, you can make it to space, gold digger.

It's about what you got,
Not about what you're not,
The memories we share,
The payoff for our dare.

Right here you can stay
The guitar in the corner will play
Until everyone can find
Blues of their kind.

This jam will go on
'Cause today we're celebrating, son!
Everything you have done,
About that I can go on and on...

You showed me twelve bar blues,
And to be honest there was something in your eye,
Like you were on some kind of pernament cruise,
Those were the blues that never die.

This is payoff for all our hard work
Our long hikes to the nature
Guitars that go on and on and don't plan to finish, son.

Today we have reason for celebration,
Because after our little mind-calibration,
What we find is another figment of imagination.

And in that figment there are songs,
All kinds of beautiful tones,
And I know in time that we're gonna try them all,
Consider this, my happy-birthday-to-you midnight call.

This jam will go on
'Cause today we're celebrating, son!
Everything you have done,
About that I can go on and on...

Chess pieces screamed your name,
Without you gimn would not be the same,
With you smiles are never lame.

And when happy people follow through
You will realize all the beaty that's in you,
Until then I will do everything I can to help you find,
Perfect blues jam of our kind.

(If we don't have it already)

This jam will go on
'Cause today we're celebrating, son!
Everything you have done,
About that I can go on and on...



-78-
Гледаш ли у будућност?
Пиљиш ли у дланове у анксиозном маштању
Док твоје прогнозе иду из крајности у крајност?

Знаш, понекад и помислим да је будућност само у кајању,
Да је она токата и фуга, да ће заменити све молове и радост,
И дође ми да се због свега тога дерем, али где је смисао у дрању?

Ох, сваки пут кад будућност питаш нешто,
Знам да бих требао да те спречим али не могу,
А она се само кикоће вративши питање вешто,
Ти се због тога наљутиш, а ја се молим Богу.

Молим за онеспосебљење замки у које тако лако упадамо,
По који то већ пут? Па да, то нико ни не броји,
Бројимо налете лешинара што сваки пут отцепе делић тела само.

И све је то бесмислено.
Сви су ти проблеми и брига нешто умишљено,
Али као да су стварнији од стварности.

Не! Мора да сам предубоко зашао у снове! Не...

Озбиљно, и то тако страховитом брзином постају кикот,
Тако се лако трансформишу у светла и живот,
Ко ће их разабрати, мускетару мој?

Разабраће их мускетари твоји,
Али знај шта сутрашњи дан пун свежине носи,
Носи загрљај да бол целог живота напоји,
Па куд који мили моји...

Јер будућност јесте само садашња дигресија у прошлост могућности.

Зато се не брини,
Макар се у сновима у висине вини,
Поздрављају те мускетари мили...



-77-
Психоделични дијаманти што вребају иза угла
Провирише иза плавих завеса кабинета.

Пробивши се кроз монотоно гунђање професора,
Прејака бела светла и небитне позадинске разговоре,
Ти дијаманти завирише право у срж.

У срж ескапизма и потраге за домом која је тако клише,
Али и тако чест сапутник осамљених.

Насмешивши се нестали су након што су ми шапнули нешто.
Нешто о усамљености и неизбежној судбини смрти...
Па мало о менталним километрима што нас деле од других,
И завршише тако што завијорише плаву завесу пред прозор.

Ако, добро је што су отишли, ионако их нисам ни слушао,
А можда би наставили да смарају.



Гмн
Торбица се поново родио јутрос,
Кад је кроз врата уш'о без торбице злобнице око врата.

Станислава нас је све изненадила
Кад се у девет и двадесет на часу појавила.

Мира нас коси к'о из митраљеза,
Нема први други трећи пут, јер она се не зеза.

Миланче ће да поново прича о гео-гебри,
Он је као лав, а ми крдо зебри.

Орли орли орли орли
Плиз оправдај часове ај ам вери сори
Нећу више да касним
Јер се дивим тим предавањима красним.

А ја сам гимназије највећи фан
Када сваки дан
Имам на 2. спрату па у приземљу,
И тако три пута, Боже спаси ову земљу...



Rođenje
Gledam kako se zveri sna stapaju i stvarnost,
Svedočim zaveri protiv osnove ljudstva...

I to sve podnosim... Stoički, baš kao i ostatak čovečanstva.

Neki to zovu propast,
Ja to zovem rođenje,
Rođenje nove stvarnosti
Što ispusti istinu i principe ove.



Opelo tamjanovo
Ovakve stvari pišu se u jednom dahu prepunom poštovanja.
Opelo nastalo između dva trenutka:
Kada je prva suza pala na pod - kad sam saznao da ćeš umreti.
I kada je druga suza pala na pod - kad sam prepustio um osećanjima,
Da rade šta hoće.

Ovo iskreno opelo nastaje u jednom dahu, sa posvetom,
Između prepune duše i sušnih usana!

Nisam znao kada,
Kada ćeš umreti,
Ruku na srce, ni sada, u ovom trenutku pisanja, ne znam,
Da li je to za mesec dana, pola godine ili godinu dana?

Ali znam da kada,
Kada kucne čas,
Bez razmišljanja ću obući svoju šarenu majicu i drečave pantalone,
Baš kao što si tražila i još uvek tražiš, iako se opirem shvatanju toga.

Bože,
Podari mi snage da prebrodim okean tuge.
Usliši molitve i smiri pokojnika koji je još uvek živ.

Anđeli,
Dajte joj da trza kroz život još bar nekoliko meseci,
Ali ne onako povređeno u bolu, nego punim krilima,
Neka udiše svež vazduh i završi kao osoba kakva je.

Upokojila se,
Upokojiće se...

Bila je to devojka od principa i dobrih namera,
Izabrala je da u ovom dobu umre,
Opredelivšiši se za neku novu vrstu palatativne nege,
Bez lekara, nije htela ni da zna početnu dijagnozu.

Ostavila nam je glave i tekstove prepune pitanja,
Ali to su zagonetke nedostupne ljudskim umovima,
I zato sklopimo mir sa osobom kakva je bila,
Osobom koja će nam ostati u sećanju,
I svim njenim odlukama i odlikama.

Pustimo dragi ljudi,
Da nad njom ostanu samo valovi ljubavi i slavlja
A nad nama fuge i velovi tuge.

Otpejasmo i ovo opelo.

A ako, kojim slučajem, ne umre skoro,
Ovo je oda radosti.
Kiseloj radosti ponosa.



O petnaestom slovu azbuke
„Zdravo.”

Zdravo.

Posle brzog pogleda reče:
„Daj mi ruku.”
Možda je tu bio i neki smešak, ne znam.

Ali ono čega je definitivno bilo jesu misli kako se trkaju,
Trkaju po glavi dok su brzinom svetlosti sve prešle završnu liniju u isto vreme,
I bilo ih je tako mnogo, misli svakojakih tekstura.

Da li joj se sviđam?
Zašto ovo, odjednom?
Kako se osećati povodom ovoga?

Krije li šta taj pogled?
Nismo se videli dugo, drago mi je što sad imamo
Priliku da...

Nisu me dugo opsedale misli, jer sekund kasnije ona progovori.

„Odakle ti ožiljci na ruci?
Da li se sečeš?
Da li je sve OK?”

Posle nekoliko nepovezanih reči
Izgovorenih u pokušaju da kažem
Nešto posle toliko vremena...

Samo sam otišao,
Nisam znao šta da odgovorim,
Ali više ne nosim kratke rukave.

Tog popodneva smo razmenjivali mimove.



Haiku sa nazivom
A sinonimi?
Razume li se stvarno
Preko 'nonima?

Otkad puštaju
Noćne more u stvarnost
Krijem se od, od...

I od beštija
I od pogleda nema
I od vizija.

Vizija noći
Kada ljudi odlaze
Da vide duše.

Vide duše pa se razočaraju i iseku poslednje veze,
Vide duše i shvate da ni ne čuju ni ne vide druge,
Ne razumeju pa odluče da nemaju vrednost!

Malo sam ispao
Moram da se izvinim
Ritam me nije...

...Nije nosio i
Nije poznavao u
Trenutku krika.

Ali opet, kako može da me poznaje ako ne razume!
Pobogu dragi,
Nešto ponovo buncaš
Jel' tebi dobro?

Haiku tako
Ide prolazi odlazi
I pet sedam pet.

Pet-sedam-pet
Pesmicu znam napamet
Za mir svih duša.



Nan
Ponovo se dižemo sa vetrom
Duvamo, duvamo
Otkrivamo nove visine.

Ispod prolaze reke,
Polja žita i jagoda,
Ljudi i naseobine,
Šume i dašci slobode.

Sa strane Totoro prolazi sa decom
A nas vreme nosi više, više, više...

Kako je lepo otići,
Samo biti gore!
Jer kada ne možeš dole onda
E onda, počinješ da lebdiš,
Lebdiš pa samo raširiš ruke i poletiš.

Lebdiš, letiš, poletiš, lebdiš...

Pritisak pretvara ugalj u dijamante,
A ljude lansira u stratosferu
Tako lako menja atmosferu,
Tako lako... Nema potrebe da pričam, ostatak znate.



-70-
Impresionizam je umro jutros
A ljudi su se rodili večeras
Sad su mnogo nezgodniji ali zgodniji
Potpuno izgubljeni po sceni...

To se samo preklapaju vokali
I dalje rade dobri lokali
Ne gube se ljudi nego gubi se ljud
Džaba i vreme i sav trud

Romantizam umro je juče
Pojelo ga komšijsko kuče
Više nema osećanja
Više nema pejzaža
Nema više pisanja u jednom dahu
Nema više objavljivanja nezavršenih dela

Bum tum tras
Rok više nije od mesa i krvi
Os'to je samo skelet dok reka krvi vrvi
Ubada oči dok binu na koncertu gledam
I opet hoću da se derem - distorziju nedam!

Bum tum tras
Nije ovo mesto za nas
Umro je i Laza Kostić, nema Mike Antića
U grobu se okreće Šantić, Andrića ima samo po školama
Pekić se još i drži, al' Dučić se po knjižarama više ne drži
Sa nekim novim velikanima će da gleda kako je zaboravljen prvi

Nemam više izgovora da epitete trpam
Jer barok je već od prošlog vikenda mrtav
Napio se sav i utripovao se da je toranj u Pizi prav
Naslonio se malo pa je bilo veliko KRAŠ




Biba
I don't need no day
I don't need night
No need for friends outta clay
'Cause truth is might.

Biba you found old stitches on me
Biba your took my heart's key and threw it into the sea
Biba you killed me
And left the key on floor of the sea!

Now get out of the way and let me heal
Get out of my head now please
Sadness is getting out of hand my past dear
Too much indulgance in fear...

Shake!
Wake! Up!
I gotta get outta here
And escape to nowhere
In a fast wild lose goose chase...

Get out!
No about!
I'm winning in a shouting match inside my head
While walking to the store to grab some bread.

Bread...
Bread...
Eat some and unbecome burdensome,
Being so hurt and useless is what I dread...

Biba, you tear in my mind
Biba you left 'cause you knew our kind...

Lonely,
Closely retracing past steps
In order to get back to my happy place.

Now getting intrusion off my head
Wasing disgust from my hair
Oh my, fresh flesh tear.

Shake!
Wake up!
This life's just a (tear filled) fever dream
Absurdistic reality peek
On a gritty grey day.

Get out!
No about!
I'm sending your my regards
My honest and kind regards...

Last love guards...
(They're out of lithium now.)



Bljesak
Ponesta tragova u snegu
Ponesta osmeha u smehu
Ponovo vratiše se svojim
Starim, lošim, pouzdanim korenima

Mećava, vetar, komešanje udova
Već dugo znaju kako da zaveju put
Ali ovako - ovako baš nikada
Nikada pre nije bilo

Stojim pred svetom a dočekan sam belom
Nebrojivim nijansama bele što zaveja
Zaveja mi put koji ionako vodi u bestrag
Ta prokleta bela mi ipak zaveja put

 Po ko zna koji put stojim ispred života
A po prvi vidim samo dve stvari:
Isprana od stajanja siva nijansa neba
I milijarde pahulja i stotine ledenica što se stopiše
U onu belu koja nas je zaslepila pa naterala da
Po i prvi put zatvorimo oči oslušnuvši vetar
Elem, to su bile siva nijansa neba i neopisiva bela

Samo te dve nijanse su zamenile
Sve ostale nijanse koje su silom zanemile
Tokom jake i bliske oluje koje se bledo sećam
Pobogu, bledi sećanje, a juče je bila

Samo te dve nijanse - i ništa više
Ništa više, štaviše druge boje više ne postoje

Dve nijanse bele (isprana siva i anđelska krila)
I nema koraka nepoznatog junaka da vodi
Hrabro kroz sneg, mećave, vetrove i vragove
I nema više onih na tako čudan način prijatnih tragova
U snegu po svakome bregu što junaku pripadaju
 Da da nada umire poslednja a ja se pitam - kada
Kada kada već sada ne postoji ni put niti kakve boje

Previše primamljivo pitanje
Šta da radimo sada kada
Ni ne znamo šta da pitamo
Oh ne, pa to, to pitanje je bila zamka

Tog maha ostah bez daha i ponovo se sve zamuti
Pa me prolaznost života požuri u prihvatanju
Prihvatanju činjenice da u svetu sa dve nijanse
Postoje samo dva izbora - napred ili mesto.

Korak napred pa pogled nazad
Ponovo teraju u novu perspektivu
 Retrospektivu ignorisanja
Eto nekog puta

Dva jedva vidljiva traga i jedna dekonstrukcija ličnosti
I ponovo, eto puta (dobro, malog za početak)
Dok sivi, smežurani i divlji, naši ljudi
Tako lako sneg tope dok plaču

Dragi moji dragulji u glavi i glavice male
Ne sijajte se previše, niste sisali vesla
Put je put, ali muk je muk
I nema težeg truda

Gubimo perspektivu dok jedva pogađamo stativu
Prošle zavete zavejala je ova zima
Da, pronašli smo put ali smo stali da malo odmorimo
U međuvremenu nova nesreća dođe i natera nas da sve ponovimo

Kakve li ironije
Ipak nije teško naći put
Barem ne u poređenju sa
Koračanjem po njemu

Pahulja po pahulja - lagano
Promrzline se ne previjaju
Zatvorenih očiju



Pramenovi
Lutam gradom
A preda mnom
Novi pramenovi.

Pramenovi duge, kovrdžave, braon kose,
Što nebrojive tajne u sebi nose...

Na trenutak mi se učini
Da je to ona moja mala, slatka, luda
Ali ne, to su bile mašte čini
I već sledećeg trenutka ideja da je to ona je ponovo suluda.

Ponavljam sebi da to nisu moje ispovesti, to nisu moje tajne,
Na tom licu nisu te duboke oči sjajne,
A ti novi pramenovi kao da su sluge neke neme tame
Dok sa lica suze užurbano padaju same.

Iskustvo podučuje i više to nikada nisu iste kose. Ako.
Kikice su lepše kada se zna šta je ispod njih.



Ruglo
Svetla moga prozora:
Idite u pakao!

Završio sam sa vama, braćo...
I zato morate ići jer  svaka sekunda
Se plaća produbljivanjem jaruge među nama.

Nisu to emocije
To su principi
Za koje se bori
Oni za koje se trpi.

Svakog koraka se kajem
Svake reči razmenjene sa Vama odričem
Ali ću uvek negovati sećanja,
Mada samo izdaleka, kao da nisu moja.

Na rubu povesti,
 Grižnje savesti
I uzvišenog stanja svesti,
Pomislih da ćemo se na samom kraju opet sresti.

Ali ne!

Draga braćo, ne slušajte romantičarske laži,
Svršite sve svoje poslove za života:
Mrzite se i dopustite sebi talase jeze pred sudom.
Jer to jeste prvi i poslednji sud, lični sud!

Molim Vas
Preklinjem Vas
Ubeđujem Vas
Da po sopstvenom nahođenju nosite srca u grudima.

Molim Vas
Da srdačno živite nakon odaziva tame.

Preklinjem Vas
Da vi nikada ne dozovete tamu.

Ubeđujem Vas
Ovo je jedini život.

Ako ne, idemo u pakao,
Da ponovo recitujemo disidentska dela,
Da ponovo budemo revolucionari zanešeni mladošću,
I da ponovo shvatimo da je sve bilo džabe.

Elem, kad se ponovo sretnemo u paklu
Hoću da napišemo i pošaljemo razglednicu živima
Da ih ubedimo u raj, mada je to nepotrebno
Braćo, naša braća koja nisu izgorela u strasti...

...Njima ne treba razglednica
Oni žive samo na hlebu vodi
Konturi lica i misli
Takvu su hranu odabrali.

Zato ne zovite ne pišite ne šarajte
Ispoljite celu dušu i životno delo u jednom kriku
Pa nestanite!

Neka to bude vaša zadužbina
Ako umirete zbog onoga za šta tvrdite da ginete
Ako Vas stvarno grebu okovi
Okanite se pomame.

Ovo je, braćo mila poginula, moje parče pakla,
S' ličnom posvetom.

Na ulazu piše:
Za ljude.

Balade šarade svetlucave parade
Ožiljci po telu
Sve se to skupo plaća!

Sati provedeni na stanicama
Železničkim, autobuskim, u čekanju
Safiri mesto očiju koji obleću sne,
Prve novogodišnje pahuljice...

Plaćamo vraćanjem na mesto na koje ljudi ne kroče
Oranjem iskrivljenih njiva sećanja jadnih duša
To je cena boje u novogodišnjoj noći.

Jutarnja maglina će ujutru još uvek držati naš miris,
A mi ćemo biti u kutiji oblika srca
U kojoj se ne nalazi ništa kad se otvori.

Sve su to...
Možda neke bajke?
Možda nesanjani snovi,
Nenapisani naslovi haikua.

Ili su to ipak obična priviđenja?

Ne znam...
Jer oči su ogledalo duše,
Ali ne one iza očiju već one koja u njih gleda,
To ti otkrije Posejdon u poslednjem trenutku
Na samoj granici između života smrti i belila.

Znam da mi do tad nećeš verovati. Ne brini.
Nisam ni ja isprva. To ti mora reći Posejdon, lično.

Jeste li videli umrlicu?

Jeste li videli crnu 'ticu?

Jel ste naslutili šum za kraj života?

Jeste li videli umrlicu?
Umrli su prvog januara, zajedno sklupčani...
U rukama su držali šibice a u džepovima masan, zgužvani papir;
Niko ih nije proveravao jer su bili leševi otvorenih očiju koji se smeju,
Jedini čudan detalj je bila,
Ugašena šibica u ruci.



Pip
Samo pip,
Samo skvik
Brate, dobar vam je taj trip...

Hi-hat - kik, hi-hat - kik
Pa škriiiiiip

Tekst nema smisla
Tekst nema smisla
Nema ga ni život
Nema ga ni život
Mlađani Don Kihot.

Ko mlađani Don Kihot
Živim u zadatku za dragu
A smisao života mi je kikot
Samo oću da mirno završim sagu.

Mate pimp my ride
Stand by my side
Then proceed to hide
You little arse

Pip pip
 Skvik skvik,
It maj dik
Hir maj krik.

I'm so happy
'Cause today I found my friends
Mnogo se gubiš
Mnogo se ljutiš
Vreme je da večno šutiš.

Pablo Kenedi to je Kendi
Keve mi,
Pa keve ti,
Vrati se u plebejac mjuzik ti
Vendi, Kendi, Kenedi...

Pip pip pip pip
Bip bip bip bip
Sada ide strava refren
Na ukradeni bit

Pip pip pip pip
Bip bip bip bip
Sada ide strava refren
Na ukradeni bit

Kao parodije
Kao tekstovi ironije
A tekst ni za kurac nije
Nije nije nije nije

Pip pip pipi
Skivik skvik druže skviki
Trip trip trip
Brate mili

Pip pip pip pip
Bip bip bip bip
Sada ide strava refren
Na ukradeni bit



III iteracija 3. Sv. Trojstva
Sveta Marija,
Devica, majka naša
Mala je labilna
Karakter joj je kaša

Jer ona nije znala da...

Bog, otac naš mili
Se ponovo Zemlji sili,
Naredio zmiji da mili
Da bi ljudi bolji bili,
Da bi ljudi manje pili,
Da nauče šta rade ni i nili.

A mi smo bili glupi
Naši mozgovi ostali tupi...

Kad vidim novu pesmu kažem jupi,
Samo slavu za dva soma od IDJ-a kupi,
Pravi taj high-tech production u šupi,
Uzmi umetničko ime: Snubi, Skupi.

Ne ne ne niko nije Skubi
Ne ne ne nije umro Snupi
Skubi i Snupi nastali su u šupi
Marketing ih jednog dana na scenu lupi
Jer Skubi jednog dana slavu kupi.

Đavo Bog i presveta Marija
Svaki grešnik po Zemlji zavija
A treća iteracija trećeg svetog trojstva vozi dačija.
O da da da dačija
Radi bolje od kočija.

Đavo naš brat
Demoni braća naša,
Sveta Marija ih rađa
Dok nas kamenom u glavu gađa
Za naše grehe ona plaća.

Sveta Marija,
Devica, majka naša
Mala je labilna
Karakter joj je kaša

To je 3. iteracija III svetog trojstva mige
To je ona koja samo mari za prestige
Ona što naše čita čitulje a ne čita naše knjige
To su oni mige mige mige

O propasti je pe'vo Dis!
A mi samo Kenedija bis!
Hoćemo da letimo uvis
Naše dane odbrojava isti taj Dis!

Kiš se vrti u grobu,
Kent Vejt se povuko u sobu,
Basiviti prema rasti
Je ko gospodar prema robu!

Naša 3. realnost posle 3 konferencije
Odlučeno je da jebemo svet
Jer ionako java vodu ne pije
A ja sam umoran samo hoću u krevet.

Treći stepen, treća iteracija, treće trojstvo
Zajebancija



Maji, umesto svakodnevnog okolišanja
Hej, daj da se izgubim
Daj da se u tvojim čokoladnim očima zarobim
Dopusti da se prvim tvojim pogledom istopim.

Rekla si mi da pesmu želiš
Ali sam ipak, polako u žurbi, zakasnio veliš
Šta li sve u toj tvojoj luckastoj glavi držiš?

Oh, znaš li šta tražiš?
Šta tražiš dok lutaš, gunđaš, skitaš, pitaš
I uvek ponovo osvaneš s' novim osmehom?

Hej, Majo
Hajmo na odmor u Ohajo
Nije to Filadelfija ni Zapadna Virdžinija
Al' je Sunce za nas zvezda najbitnija...

Hej, Majo
Batali tu gimnaziju
Da odemo i u taj Ohajo
Koji gledamo na televiziji i slušamo na radiju...

Vreme i suze naplatiće nam skupo
Ako niko nikad ne govori jer je glupo
I zato me povedi, povedi negde mnogo više
Negde gde nema betona i sve je tiše.

Tik-tok, ponovo prolaze sati
Nije li srećna duša koja ne pati?
I zato digni glavu gore, osmehni se
Pa nanovo pokreni neki novi svet.

Pokreni neki novi svet, samo ovaj malo izmeni
Onako malo, čisto da bude malo lakše meni.

Samo se ponekad vrati
Pa do našeg sokaka svrati
I posle par hiljada godina kratkih
Ja se njemu vratih...

Vratih, u taj tren
Ustvari, bilo ih više
Bile su dve cele godine
Dve godine pune iznenadne kiše.

Bili smo onako, malo dalje
Ali i najlepši cveće ne postoji ako
Ako su ljudi njemu previše blizu.

Ludi smo mi tandem,
Ali ovo jeste doba žudnih
To govore sati noći budnih
To govori neki novi roman isprepleten.

I tako priče teku
Dele se, spajaju, same sebe bace u vodu
Pa nekako dospeju u reku
I neki novi mornari se dive tom kodu
Dok lagano duvane po sporom parobrodu...

A ni ne slute šta stvarno piše,
Neke naše stare priče
Do tad će ih sprati kiše.

Pričaj mi o nekom čudu
Ali samo malo tiše, da te tvoje priče ne čuju previše...

Festina lente!



Trying
I'm just dying to spend some time with you,
And I'm ready to die trying,
But I don't want this new person going as you,
I just want the original smile, the cry.

It's cold eveywhere my mind goes,
And I don't know if the struggle,
Is indeed worth it, what if our connection was,
Just a tear hitting rock solid floor?

In the process of rescuing you,
Cynicism was slowly creeping,
Until I became one that could use,
Friendly helping hand I'm trying to offer.

Oh no, it seems we're in the same trap,
Oh no, it looks like we're here to stay.

And I'm reasoning with God,
Should I stay or should I go,
Or let my noise die down?

Please help me decide,
Don't leave me lonely to die.

I'm still debating existance of miracles with God...

You don't know how much power you wield,
Making so many people deeply reconsider,
All the euphoria and melancholy,
And I'm still trying to be the lonely soldier.

It looks like all my struggles are for you,
At least on the outside, I'm rock slowly pushing,
Forward, but on the inside,
I'm just trying to not fall apart...

Is this journey worth it?
Was it better to set up more
Boundaries from the start,
And to not go looking for you when you dissapear?

Oh, oh, oh, it took so long,
To realize all the blisters were from heart stone cold.

Wrestling with Moon and Sun,
Wind sheepishly going around,
Light burning brown in all eyes.

Eye, eye, eye, dye...

Please respect my burnt, passionate eye...

That's me in the die,
Rolling with it,
Rolling with life,
Sitting in the corner.

Spending God's grace,
Wondering whether or not
To show my face
And to put on my line one final dot...

Love, love, love,
Breaks all structures,
Wins over all,
Regardless of human law.

Now brace for the punishment,
Take your cell and be silent,
Serve your years and everafter.

After all,
It was downfall,
We fell with snow in January,
We were gone by March,
Sun took us higher,
And murky clouds,
Fogging our minds,
Just got lost,
In our hearts...

And our hearts...

Dear, dear friend,
Farewell...
See you in better place,
See you,
Just trying to keep true...



Balada božura
Koliko visoko možeš da letiš slomljenim krilima?

Koliko svesaka možeš da ispuniš mislima dok bežiš?

Još koliko dugo ćeš živeti sa tim pogledom u očima?

Kada ćeš prestati da se snovima bezbrižno keziš?


Sedim dok mi tanke crte lica narušavaju samo crni podočnjaci,
Očajno se trudim da mi se glava vrati u oblake,
Jednostavnim vremenima kada smo bili prosjaci,
Kada mi nisu bile servirane neiskrene, zajedljive reči.

Trenutak je nestao u ambis sa onom prvom, strašnom olujom,
Koja nas je pre nebrojivo mnogo rečenica zbližila,
Onoliko puta naterala da odustanemo od šetnji kejom,
Sve je nestalo u novoj oluji udova, emocija, ispranih lica...

Te možda kobne ponoći dok smo sedeli i brojali ljude na nebu,
Jer još davno izbrojasmo sve pegice na  našim licima,
Odavno prebrojasmo sve koji se brinu da duše ne ozebu,
Zato smo se i svađali do kasno, nekim teškim rečima gađali...

Nismo mogli da podnesemo usamljenost,
Jer nismo razmenili trenutnu strast za lojalnost,
U čast preminulih prijatelja se rastajemo,
Nismo mogli da prihvatimo da samo mi ostajemo.

Bili smo ljuti na sve i svašta zbog svega,
Zbog toga što nisu više tu, zbog nestalih pega,
Zbog toga što smo nekako još uvek živi,
Zbog toga što su sve zvezde zaklonile oblaci sivi.

Od tad se nikad nismo lepo pogledali,
Kao smo se u interesantnu pozadinu zagledali,
Nastavili smo da se kolebljivo čujemo,
Razgovore završavamo tako što se pljujemo...

Jednog jutra sedim u čajdžinici, duvanim,
U uši uđe varnica sa glasom znanim,
Trovao sam se jer su se i moji pre mene trovali,
Kad sam ga video, brzo sam ugasio, ali...

Nikad više nisam zapalio ili njega video,
A tad mi je uzeo duše još jedan deo,
On se samo nasmešio i rekao dobar dan,
„Konačno i ti druže smrdiš na duvan.”

Par godina kasnije,
Ili ne živi ovde ili ne pravi puno buke,
Ili sam živi svoje muke,
Čulo bi se valjda da radi nešto glasnije...

Trenutak oduška
Milenijum je pauze od života.

U treptaju oka,
Prošla je čitava epoha,
Naša epoha...

Sumnjiv tip na uglu,
Što traži smisao svojim nedrima,
Što na mestu stoji letima,
Reče mi da on obiđe celu Zemaljsku kuglu...

„Od zelenaša zajmio pare,
Voleo je da bude skockan,
Sa vraćanjem bio dockan,
Pa on i pare zajedno ispare.

Sad za sebe živi lepo,
Al' još koristi istu foru,
Da plovi po nekom moru,
Svetom tumara slepo...

Još ga traže Arapi,
Gone ga Kinezi,
On se njima plezi,
Kaže čeka da se zarati.”

I tako.

Ostao sam sâm da se borim sa tim demonima.

I ponovo sam zapalio.



Inercija
Saopštava mi ubrzanje u trenutku nepažnje,
A meni se miruje...

Ravnomerno pravolinijski se krećem dok me ne zaustaviš,
Pogledaš, i sa eksperimentima nastaviš.

Priča i smejanje nisu ispunili glave još uvek,
Boravim na ravni tog postojanja već dugo,
Želim da polako ubrzam u daljinu...

Ustajao vazduh, provetravanje je ovde već neko vreme imaginarna imenica,
Šalu odneo je vrag pri sabiranju vektora,
A jednako minus Be i oboje me,
Pritiskaju na dole...

I samo možda sam na kraju otišao,
Stisnuo zube i sa tvoje obale otisnuo,
Ali ako jesam,
Bilo je to zato što sam hteo,
Ne zato što je na mene devolava sila.



Baj-Baj
Baj-baj svima,
Ovaj broj više ne štima,
Ovaj broj više ne štima...

Lepa je reka,
I vreme nam godi,
Povetarac pirka po klupama,
Na to se pejzaž svodi.

Pločice su hladnjikave,
Šipke su prijatne,
Svetla su bleda,
Popodneva groznjičava.

Baj-baj,
Samo mi onu čokoladicu dodaj,
Onako, za usput, jer ne idem u raj...

A na putu biće dosta sećanja,
Laganim tempom će se smenjivati,
Neprimetno, polako, mir će ih doneti,
Tako vraćaju svoje poravnate račune.

Ravnodušnost, simpatija, apatija,
Danas mi nešto ne radi telepatija
Pa mi protumači boju koju ti srce slika,
Znam da svako lice ima svoju nijansu.

Baj-baj psi lutalice,
Baj-baj razne zujalice,
Baj-baj zavrzlame ptičice.



Detalji
Kraj vrata još uvek prolaze proleća,
Još uvek poigra se sunce,
Još uvek padne pokoji list,
Još uvek lebdi sneg.

A unutra se sporadično kuva čaj,
To je nekima bila tradicija...
Pa dobro, barem cveće još miriše,
Imamo tu lale, ruže, visibabe...

Jesenjinovom ulicom često prolazi poštar,
Ponekad i ima da dostavi šta na tu adresu,
Jesenjinova 3, Kruševac, 37000.
Ali on uvek kasno vidi taj paket pa je već na kraju ulice...
I uvek mora da se vrati da ga isporuči...

Tako poštar i njegov simpatični kombi
Prolaze tim krajem dva puta za deset minuta,
A prilikom dostave on se uvek uljudno parkira ispred,
Učtivo pokuca i lepo objasni ukućanima gde da potpišu.

A unutra danonoćno svira Čopin,
Mada jedva primetno, ipak je tu,
Polako i obleće preko plastike,
33 obrtaja po minutu i prelep ton za sekundu.

Ponekad zamirišu kolači,
Sad, da li sa jagodom ili malinom...
Delikatan miris koji se oseti je čudan,
Ali tek kada se kolači vide...



Hodnici
Čujem šum vetra,
Osećam dodir Sunca,
Popravljaju hodnike,
Kroz prozore bude me.

Mirno je popodne,
Ljudi jezde hodnicima,
I polako šire se,
Lagano ispunjavaju oblike.

Sveske mi pomažu,
Da vidim,
Da vidim,
Nekud vode me...

Prstohvati mirisa
Dolaze do mene,
Dašci saosećanja,
Ušunjaju se tako.

To su hodnici,
Posle smene...

To su hodnici,
Kroz mesečeve mene...

A i kad promeni se scena,
Veče zameni dan,
A on ode u bestrag...

Još uvek su tu,
Hodnici kondenzuju,
Vodenu paru vruću.

Polako odvode višak buke,
S' mesečinom stvaraju novu nijansu plave,
Ne traže publiku, tiho su tu,
Malo za sebe, malo za druge.

Mirno je ovo veče,
Duhovi tumaraju
I polako vide se,
Jedni drugima otkrivaju svoje utvare.

To su hodnici,
Usamljeni ljudski vodnici.

To su hodnici,
Čistih boja,
Samo za nas.

Stene koje besprekorno drže do svojih principa,
Ne uvažavaju prigovore,
Ne daju glupe savete,
Dolaze u miru, a u stvarnosti su mir.

Struje vetrovi kroz šupljine nereda,
Zuje eksperimenti neke čudne laboratorije,
Zaštićeni zidovima žive istorije,
Nekim glavama srećnoga kreveta.

Ujednačenim korakom kreću se,
Ka odmoru,
Od odmora,
Ujednačenim korakom kreću se...

I dugo ali smisleno čulo se,
Isto tako se s' poštovanjem slušalo,
Duboko u tu prijatno-prosečnu noć...

To su neki hodnici skromnosti,
Neki stari znaci hrabrosti...

To su neki hodnici za meditaciju,
Lagano pogodni za kreaciju...

Kreaciju mira,
Dok eho svira,
Dok se smisao ne dira,
Na reci bez vira...

A u međuvremenu,
Vreme je batalilo noć,
I ponovo vratilo zoru.

Zoru novog dana,
Zoru prosečnog stana,
Zoru dečjih snova,
Zoru...

Osećam Sunce kako postoji iza oblaka,
Kroz prozore ponovo vidi se,
Uz malo razuma i svežeg zraka.

Osećam krupne grumene
Prašine kako padaju na obraze rumene,
Kako golicaju glasove već viđene.

I ponovo se duhovi vraćaju,
U svoju domovinu sa druge strane,
Sasvim obično bleđenjem plurcaju kroz sate.

I zašto da ne stojimo,
Hodajući kroz hodnike dane brojimo,
Mimo konvencije mirno postojimo,
Dečje bojanke sporih popodneva bojimo?



Tidy
Be the one,
Entitled to love and respect,
Demand everything you can get...

Yet...

You are unsatisfied,
Longing and tired,
Like you just got fired,
Sorry, I can't help you, my hands are tied.

How do I get,
Some love and respect,
Grom someone who doesn't give,
Who thinks emotions aren't for free.

Geez...

Suck on these,
Hope you never grow up,
Or else you'll die from shock.

You see...



Mimikrija
Plovidba!

Plovidba po životu,
Bezuspešna je molitva,
Za ljubav i rezultate...

Izmišljeno je sve što se izmisliti moglo,
Mada bi bilo slatko kada bi neko biće smoglo,
Dovoljno snage i pokušalo da bi naglo,
Palo i iseklo se o staklo...

Idem jer mi život više nije ovde,
Sudbina me vodi ko zna gde.

Al' je pad siguran,
Težak i konstantan,
Zašto onda da radiš,
Voćke neuspeha sadiš?

Mimikrija!

Mimikrija prožima ideje,
Danak uzima,
Falsifikat je samo falsifikat,
Iskupiti se ne može nikad.

Mimikrija je tu!

Zahtev za neuspeh
Biće tu zauvek,
Mimikrija!

Zašto radiš?
Zašto radiš?
Misliš da možeš iz jarka da se izvadiš!

Zašto sadiš?
Zašto sadiš?
I sam znaš da ćeš svako drvo da spališ!



Gitara
Imamo,
Plavo more i svež vazduh,
Šta nam to fali?
Teksas jakna i crna majca,
Malo su nam vremena dali,
Vremena...

Da se spremimo,
Za put u nepovrat,
Da se vidimo,
A nismo se znali pogledat',
Da srce izvidimo,
A šta ako se sebi ne svidimo,
Moja zimo...

Teksas jakna i crna majca,
Lako sijaju na tebi,
I smešim se jer još tu sreću držim u sebi,
A ne gledam te u oči da ti osmeh tajne otkrio ne bi.

Dušo moja mila,
Radi se o gitari,
Dušo moja silna,
Ovo je mog srca instrument,
Dušo moja...

Ti tonovi odzvanjaju u ušima kako-kojim,
Tako dugo,
A tako kratko
Se zadržavaju u ušima tvojim...

To je to,
Mi smo to,
Oseti,
Taj ritam.

Gruvajmo zajedno,
Zbog sitnica nećemo da stajemo,
Gurajmo kroz život kao da nam je svejedno.

Ko ko ko,
Ko je to,
Prejako,
Presrećan?



Plava
Ležim u krevetu i gledam,
Mesec, krov, roletne i vetar ponovo odlučiše da se poigraju,
Vetar vijuga čudnim vazdušnim strujama u ponoć,
Mesec je iza oblaka i kat-kad proviri, pa se vrati, pa opet izviri,
Taman dovoljno da natera roletne da bace živu senku po sobi...

Čudno je to, nebeska fleka boje cimeta, a senke su indigo,
A gde nema senki ima samo crne, i tako u nedogled,
Ili barem od krajička mog oka do najdalje zvezde u galaksiji.

Vetar se probija kroz beton i ponovo me miluje tim svojim hladnim rukama,
Onim hladnim, plavim rukama koje su nastale na drugoj strani sveta,
A završile ovde, na mom licu, probivši se kroz kilometre planina i metar betona.

Nije prošao ni tren,
A već je jedan sat,
Mesec i oblaci su mi na sekundu pobegli,
A već su se previše odaljili.

Nebo je plavo, pomešano sa prstohvatom crne boje,
A ujutru se ništa ne menja, samo se doda bela,
Čudovišta ispod kreveta nigde ne odlaze.

Plave senke postaju samo senke,
A već sledeće večeri će ponovo postati plave,
I ponovo će oči moje da mame...

Sedim u školi i svedočim,
Tabla, prozori, zidovi i obližnje zgrade ponovo reflektuju tu tinkturu,
Nijansu svetlo plave poznatiju kao damska plava,
Tabla kao da odbija svaki marker sem plavog i namiguje mi,
Slika u ogledalu se ponekad iskezi čisto da skrene pažnju...

Normalno je to, i u ogledalu ima plave, a plava voli publiku,
A ako voli publiku ona će i da je traži, neumorno,
Ili barem dok me ne pogleda u oči i nakon par meseci pronađe.

Plava se probija kroz listove i ponovo lomi život dok elegantno ulazi u oko,
Nekako čudno uplovi, radikalno lepom najefikasnijom metodom,
A završi ovde, u mojoj glavi, došavši čak sa Sunca prošavši havane i gradove.

Nije došao taj tren,
A već se menjaju
Plava i voda se stapaju u mastilo,
Ono koje je tako nežno nastalo.

Mastilo je plavo, pomešano sa prstohvatom emocija,
Ne menja se ako stoji, samo se doda smisao,
Hemijske veze se nikad ne raskinu.

Plave haljine postaju divne,
A već ove večeri neće biti plave,
Izbledeće od golgote silne...

Stojim u šoku, čuo sam,
Da su nebo, mastilo, krv i žice još od juče boje svežeg bakra...

Gledam u plavu,
A ona gleda na stranu,
Ali tako smireno i fokusirano,
Vidi valjda, stranu vetra hladnu.



Idealni gas
Južni vetar gas,
Gas je naš spas,
Gas je naš glas.

 Jer on nas konzumira,
Jer on nas gasira,
Jer on nam noćima neda mira,
Jer nam on u srcima svira.

Gas glas gas glas gas glas,
Glazgovski poljubac...

Ne treba mi ljubav, meni treba gas,
Nisam izgubio mozak, izgubio sam glas,
I baš me zabole za nas.

Gas nas gas nas gas nas,
Gas za nas...

 Jer on nas konzumira,
Jer on nas gasira,
Jer on nam noćima neda mira,
Jer nam on u srcima svira.

Popijeni lekovi još uvek ne opraštaju,
Društvo naše i braća naša se samo rastaju,
Jer jedni druge ne mogu više da gledaju,
Samo jedni imaju pare da se gasiraju.

Gas,
Gas je za nas,
Samo jedan spas.

Gasom ću ići do Berlina,
Pa benzinom u Poljsku,
Nema veze što smo jadna slina...
Idemo u Poljsku...

Jer smo neopevane seljačine lupićemo selfi u Aušvicu,
Bićemo glupi ko pandur i plavuša u vicu,
Ismevaćemo istoriju i kulturu,
Iz Aušvica idemo u druge logore po avanturu.

Kakva kultura,
Samo gas...

Prodato drveće će još uvek disati,
Nezavisno od toga ko će ga stiskati,
Gaseri će gas furati skoro do kraja,
Odustaće tek na vratima raja.

Jer on nas konzumira,
Jer on nas gasira,
Jer on nam noćima neda mira,
Jer nam on u srcima svira.

Južni vetar gas,
Gas je naš spas,
Gas je naš glas.



Ar(nema)magedon
Kako da ovo ispričam?
Ne znam ni odakle da počnem...
Šta ako se zapričam,
I ponovo život načnem?

Trenuci sreće koji se vremenom kreću samo malo brže od mene,
Prostor za mir koji je uvek iza ugla,
Iza njih sam, zaostajem
A niko mi nije rekao kad da potrčim.

Kapi kiše, hlorovodonične kiseline i krvi se stapaju,
I stvaraju jednu stvar, mada su one već relativno iste,
Svaki dan je vreme za pozdrav,
A nikad da ga otpozdravim.



Jedna jabuka
Dakle,
Dakle misliš da možeš da razabereš,
Ko je odakle,
Dok se iz dubine srca na sve dereš?

 Jesu li te naterali da daš,
Onaj drugi život za svet naš?
Oči boje javora,
Za osiguranje od zaborava?
Jesu li te ubedili da razmeniš,
Svoju boju za bilo koju - dušu zameniš?

Oh, na kakve to ljudske nagovore,
Vodiš brižne razgovore?
Jesi li to ti,
Ili samo maglina nastala u kotlini misli?

Sećam se...

Bio sam u Tokiju,
Pred sumornu zoru, jeo svoju pomiju,
A onda svetlost obasja malu nokiju,
I videh tu prelepu prozu.

Isprva nisam mogao da verujem,
Da mi je posvećen tekst tako netipično miran,
Pa sam počeo da strahujem,
Šta ako nije posvećen meni i već kivan,
Počeh da zaboravljam smisao poruke divan.

Ipak je bio za mene pa sam nastavio da sa cimerom,
Brzo ali srećno jedem sumnjiv pirinač sa cimetom,
Pa nastavih da sa znatno manjim teretom,
Lutam tom stranom sveta neznanom.

Postalo je očigledno da su strah i slične trice,
Bile samo skice,
Ne odraz stvarnosti,
Pa na njihovom mestu, mnogo lepšta skica života niče.

Znali smo nakon toga,
Da pričamo dosta,
Dobro, ne svaki dan,
Ali svaki drugi, sigurno...

I svet postade,
Eksplozija boja, od sivog neba samo sećanje ostade,
I ljudi su tim porukama,
Postali samo nevine duše, svaka sa svojim mukama.



(N) Kon~Artist
It's obvious that the progress is too slow,
And if you wanna make it to the finish line it'll be a crawl,
Bloody brawl,
Against the million so called „artists".

I can tell you're a fraud,
But what I don't understand its,
Why are you looking distaught,
Your ignorance was a bliss...
It seems...

So you take me up on an offer,
Thinking that you're the exception,
Happily living everafter,
Oh, what a disaster!

We met again,
After so many years,
Paper was again yearning.

What a suprise!
Art is a need,
Quick succes ain't,
For a failed artist,
Failed art is a creed.

Dang!



Lovci
Slike živoda blede,
Na moje oči se ljudi na slikama u vremenu lede.

Nema ih više, nema ih među živima,
Nema u raju, nema u paklu, a nijedno ima na grobovima ne piše,
Kao da su nekada postojala, ispisana najnežnijim pignetom,
Pa ih je prva jutarnja rosa posle sahrane sprala.

Sahrane?

Ako se to sahranom može nazvati.

Nije to bila ceremonija,
Bio je to dug, neceromijalni proces.

Bilo kako bilo,
Odbijam da nestanem u ludilo.

Vidimo se u paklu.



Poplava
Na tvojim usnama,
Nemir čednih počiva,
I ponovo me opčinjava,
Vodi do ivice razuma.

To je naš nemir,
Rođen u svemirskoj maglini,
Svake moguće boje,
Prostire se kroz svetlosne godine...

To je naš svemir,
Rođen u nemiru našeg vremena,
Gama zračenje prži galaksijom,
Obasjava plavom senkom...

U tvojim očima,
Zalazak crvenog Sunca još vidi se,
Negde duboko, gde svetlost dana ne prodire,
U tvojoj duši, jezero o oblake ogleda se.

Sreli smo se nekad davno, na tom jezeru,
Bilo je veče, i bila je radost,
Ali ti ljudi na jezeru više nismo bili mi,
Bile su to neke dve budale.

Srele se dve budale nekada davno,
I zajedno se pravile pametne,
Ceo dan smišljale svetove,
Jurile istine dok slepo proleću kroz život.

Na tvoje uši
Još nežno sleću lepe reči,
I još cvetaju po našem umu,
Kao da nikada nisu nestale.

Te lepe reči su kao ruže,
Imaju trnje i ubodu i ako ih isčupaš
Nikad neće ponovo procvetati,
U njima se uživa samo u prolazu...

Oh, kako se lomim,
Ne znam šta da ti kažem o njima,
Ne znam ni šta znam ni šta ne znam,
Ali te reči, one jesu lepe.

U tvom grlu,
Još se kotrlja knedla,
Kao Sizifov kamen,
Nikada da stigne do kraja.

Dok se gledamo,
Davimo i plovimo,
Mi i plačemo,
Jer za kamenje znamo...

Svaki kamen je Sizifov kamen,
I taman kad ga izguramo na vrh,
On se skotrlja do dna,
I pritom ponese sve naše snove.

A u mom grlu samo jaz,
U ušima laž.
U očima beg,
Na usnama bes.

Jaz za ceo život sadržan u neopisivom,
Seta za prolaznom srećom koje nema više,
O kojoj nisam ni slutio dok je ne izgubih,
Jaz za propale opklade sa Bogom.

Laži za dvosmislen Orvelovski jezik,
Naš ormar pun kostima koje oblačimo i svlačimo,
Kao neke lutke u kućici kojima se igra mala devojčica,
A preveliki smo za takve igre.

Beg za svu frustraciju i ljubav,
Ljubav koja neda da se frustracija iskali na tebi,
Pa me tera da se krijem i prikrivam,
Suze, ožiljke, pisma...

Bes za pravdu koja oplakuje pravednike,
Pravednike koji su žrtvovali sve,
I na krivinu od El Dorada batalili,
Spakovali se i žalili u povratku kući.

Ali gresi ne nestaju sa suzama,
Moraju se nositi na duši večno,
Zašto me tako gledaš?
U koju si laž poverovala?

Grehovi ne nestaju sa kajanjem,
Posledice ljubavi nisu put ka oproštaju,
Šta to tražiš?
Da li je to sreća?

Ne, to nije to, mi tražimo nešto dublje,
I tonemo dok kažemo da ronimo, sve do samog dna,
Naše to je mnogo dublje, na tom mestu nema svetla,
I nema toplote, fali mu smisla, fali mu dobrote.

Balade i parade prolaze pored nas,
A mi stojimo zatočeni u vremenu i prostoru,
 Gledamo da zaštitimo,
Ono malo ljudskosti što je ostalo.

Ono malo, esencijalno,
I samo malo, da ostanemo lažno skromni,
Da nahranimo telo pred izgladnjivanje,
I postanemo samo pena u moru.

Romani, pesnici i pisci
Nikada neće to da pretoče u druge,
Tu sliku, taj osećaj, kišu kako spira bol,
Strasne stihove koji su u tom trenutku prosuti na tvoje oči.

Ti stihovi nikada više neće čuti niko,
Niti će ih ko pročitati,
Nastali su tada,
Tada su i umrli.

To ih čini posebnim.

To je ono malo, samo za nas.

Ono malo što gordo čuvamo,
Kao kad dete uzme kamen pa ga čuva,
A kamen je mrtav i bezvredan,
To je naše to, ono malo.

Posle svega:

 Taj greh me zove,
Ti poroci me traže,
Pogled u tvojim očima me laže,
Uliva nade neke nove, a znam da slaže...

Trenuci se gomilaju kao papiri puni odbačenih pesama,
Pesnici, pisci i romani žele da nas sve svuda dirnu,
Dok večerima odjekuju po štamparskim presama,
Dok se danima vrte po sumnjivim stanicama,
Dok utehu pružaju strancima...

Još dugo, jako dugo, tvoja pohlepa,
Odjekivaće vekovima, predelima,
Bićima i romanima.

Još kratko, još jako kratko, moji gresi,
Urezivaće u papir, nežne,
Lažljive reči, izgovorene zbog slabog srca,
I poslednja reč biće urezana:

Sudar.

Sudar milenijuma i odbačenih nacrta,
Planova zacrta, ljubavi klinaca,
Sudar razuma i mašte koja vodi u druge svetove,
Sudar greha njenih, i greške njegove,
Sudar tragičnih balada i idealističkih glasnika,
Sudar ledene hladnoće i sjajne čistoće.

Poljubi,
Objasni ljubav dok plačeš.

Požuri,
U zagrljaj dok od sreće skačeš.

Prožudi,
Grehe duše koji ti život nudi.

I pogledaj,
Bar jednom gore i živi osećaj.

 Treći akt naše ljubavi,
Srce mi već gubi takt, iskren da budem,
Nikad nisam ni sanjao, ni u najgorim košmarima,
Da je među ljudi moguća tolika tama obasjana mesečinom.

Treći akt, a bili smo ubistvo u jednom.
Nemamo alibi, čudan je naš modus operandi,
Izjela nas je kisela krv razblažena kišom.

Treći akt, grešnici konačno počivaju u tamnicama,
Tu će ostati večno, to je pravda,
Ona svoje žrtve traži,
Zato me pogledaj u oči,
Nasmeši, poslednju laž kaži.



Akustično-elektronski (električni) zvučnici bez napona
Zašto?
Zašto se drati kad zvučnik sve to nazad u distorziju vrati?

Tonovi se stapaju dok se harmonije slamaju,
I sve je tri oktave niže dok se zvučnici odvrću,
Ne bi li se, konačno, čulo nešto.

Zvučnici poskakuju, tonovi skaču tamo-vamo,
Ceo svet se trese sa tih stotinak decibela buke,
Ali se ne čuje ni harmonija, ni tonovi, ni ritam,
Menjam kablove, utešno iz šupljeg u prazno sipam...

Signal je mutan, a izvorno je bio tako čist,
Najbolji mikrofoni, studio, tonske probe,
Trud je bio uzalud, ode mast u propast,
Konekcija se gubi u tranzitu kroz kabl,
Sori to brst jur babl.

Mek tenor postaje metal horor,
I dere se sve jače,
Sahranjuje svaki znak akustičnog talenta pa jače,
Pušta tu buku da hara ušima jače.

Kažu da se žice međusobno kače,
Potopi ih u istopljeni vreli parafin,
To je bila samo jedna u redu laži inače,
One imaju tendenciju da se za žice zakače.

Ljubav kruta,
Kuba do jutra,
Tu sam već sutra,
Šta se to dereš kroz zvučnik?
Jer posle noći mučnih,
Posle misli bučnih,
Konačno skužih,
Nikad neću stvarno čuti kroz zvučnik,
Uvek će to biti mutavo i neverovatno glasno,
Ajde budi mi sakućnik, al' te neću čuti,
Nikada ništa zbog tog zvučnika neće biti jasno.



Tea
I don't see,
How can it be helped,
With a cup of tea?

Yes, it's true,
There's plenty of fish in the sea,
But I've lost one shoe...

So I can't walk,
Can't talk the talk at all,
We've been let stranded,
By the departure of everlasting shoe.

Pray!
Before I say:
„Give me back my shiny shoe!”

My shiny shoe...
My shiny shoe...

I've lost my compass,
I can't see how tea can help with that,
Unless and if I'm not dead....

That's what I said...
That's what I said...

Tea? Tea?
Would you like some tea?
I heard it helps with insomnia,
It makes you become a memory.

I can't thing straight!
Don't waste time on tea!
I'm addicted to idea!

Tea? Tea?



Tabor
Imam novi prigovor,
Na moj sedmi nagovor,
I on će ući u ugovor...

Hej! Bre! Ček'!
Zar da te jurim ceo vek?!

Ne! Neću više!
Ovaj naš odnos je zatrovan,
Jedno biće neda drugom da diše,
Na nesigurnosti zasnovan.

Kažeš i tebi je više dovde,
Ne možeš da trpiš dok se smejem,
Odi u pakao, bićeš u boljem društvu onde...

Imaš stari prigovor,
Na razuma nagovor,
Raskidaš ovaj ugovor...

Razaranje, hej!
Neću više električni džez, meni treba metal...

Meni treba metal...

A tebi je OK i pop...

I meni je previše,
Teško je živeti bez razumevanja,
S' prijateljem koji se na tebe popiša.

Da! Idi! To je za mene!
Nastavi da živahno koračaš,
Ja sam se ubio zbog vene,
Bila je tako lepa i topla, očarala me onako kako samo ti znaš da očaraš...

Želim da ti se izvinim...
Bio sam očajan prijatelj,
Znam da štetu nikada neću moći da ti nadoknadim...
Valjda sam zato bolji nperijatelj...

Hej! Bre! Idi!
Ceo život ispred sebe vidi!

Hej! Imamo čest prigovor,
Završili smo na sopstveni nagovor,
Raskinuli prokleti ugovor...

Ne Ne Ne Ne Ne
Ne Ne Ne Ne
Ne Ne Ne
Ne Ne
Ne!



Tutiluli
Ko živi kao Petar,
Slobodno kao vetar?

Crni lambo,
Džet-set džumbo,
Kućne žurke,
I tango.

Rock 'n' roll,
Ne zanima ga,
Nikakav mol,
To je njegov smor.

Matematika, psihologija i biologija,
Batali ga sa tim bracika,
Njega voze motor i kaciga.

A život još živi brz,
I živeće dok srce ne ode krc,
Motor dok se vozi po NYC,
Udari o neku banderu i kvrc.

Zašto da stajem,
Zašto životu nazad da dajem,
Ja za takve stvari ne hajem,
Stajanjem kad drugi hoće se ne majem.

I samo Tutiluli,
Kratki rukavi na nuli,
Sinovi njegovi zinuli.

Sve je tako posle rakije,
Domaće, kupovna nije,
Samo takva se pije.

Nema ukus za američka sranja,
Jer ih često prate incidenti puni dranja...

Besane noći,
Prijatelji puni moći,
Samo par ljudi za koje zna da će doći,
Samo tako se oseća bezbedno na put poći.

Gde si mi Tutiluli?
Danas sam u Zagrebu, sutra u Puli...

Zašto da stajem,
Zašto životu nazad da dajem,
Ja za takve stvari ne hajem,
Stajanjem kad drugi hoće se ne majem.

Oka njegova dva su uvek ukrštena,
Paranoja pršti iz prstena zlatnog,
Dva bullet-proof prozora na lambu nikad nisu spuštena,
A već uveče šetaće na privatnoj plaži po Miamiju bosonog.

Ne brini Tutiluli,
Voli te on mnogo,
Neka su mu naudili...

Svetle noći,
Porodica puna moći,
Pitaju se kad će Tutiluli doći.



Električni džez
Po novembarskoj kiši,
Gledam u ogledalo,
A onaj sa druge strane se dere: „Diši!”

Oh da, umalo da zaboravim,
Zaboravih da pluća opravim,
U potrazi za nebima pravim.

A sada samo želim da napravim,
Da urežem u metalnu kutiju barem još jedan prozor,
Da ponovo saznam šta je horizont, da vidim večeri prizor.

Ali gresi ne nestaju sa suzama,
Tu su da čuče na ličnosti
Uvek i zauvek, oni su prosti,
Hibris ne vene sa ružama.

Zašto me odraz gleda tako?

Idi! Stigni svoj voz!

Badava.
Odraz je samo odraz,
Samo original može da ima obraz.

„Good luck have fun”,
It's futile, I can already hear the drum.

Ali ne vredi plakati za prosutim mlekom,
Jer krici mogu zauvek da odjekuju u nekom,
Tražim dom u pokrivaču mekom.

Dobro, dobro!
Pomešaj boje,
Otresi sa sebe znake paranoje,
Idemo...

Kad bi to samo bilo toliko lako!

Svaki pokret i svaki uzvik i svaki jez,
Tu su, u toj glasnoj muzici,
To je električni džez.



Ljubičice
Među ušima bruji bas,
Beli zidovi crpe boju,
Napolju uvek laje pas,
Šalje tu poruku svoju.

Izgubljeni bes, u dubinama duše,
Kao torpedo juriša na površinu,
Neće stati dok sve ne ode u dubinu,
Dok se sve zastave ne gube i ruše.

Proždrana duša gubi svojinu strasti,
Zaboravi kako da se stvarno slasti,
A bes će samo u jači bes izrasti.

To je način života tog,
Oslepljen hir i to je to,
Izgubljeno utočište,
To je kad svoj ne vidi svog.

I zato postoje razne ljubičice,
Bele, plave, ljubičaste, ne oštrice,
Bez oštrica, trnja, samo ljubičice,
Prihvataju ove naše, kišne, kapljice.

I kada reči izađu,
Na jedno ili na drugo uvo,
Umorne neće da se nađu,
Ostaće na zemlji suvo.

Između ušiju ima glas,
I posluša poneku pesmu,
Lutajući traži svoj spas...

Pokisla duša gubi svojinu ljutnje,
Seti se kako se mir rađa iz šutnje,
A ljubičica će tu izrasti, nema sumnje.



Naslov bez pesme
Nema šanse, druže;
Lepo je sve to, ali nema leba od toga.

Biće gotovo pre nego što trepneš.

To su ljudi, jebiga,
Odskaču dovoljno jedni od drugih da se ne kontaju,
Al' su dovoljno slični da ne budu različiti.

Pregaziće tvoja šarena vrata,
A ti ćeš okrenuti glavu dok se tama ne skloni.

Ne kužimo se?

Znamo se dobro. Ne.
Ne, ne radi se o milionima ispred,
Već o jednom iza.

To je svako za sebe, znaš...
Ista sranja koja dele milioni, a svako kroz njih mora da prolazi sam...
...Ili barem svako prolazi sam.

Svi hoće da dođu na vrh,
Dobro, nekima i uspe,
I poneka budala se nađe među njima;
Ali nije to ono što pričam!

Svako mora da prokrči put do vrha sam,
Gledajući uživanciju onih na vrhu,
Prekrivajući oči rukama kad neko padne.

A opet, koji kurac se kontaš sa ortacima,
Zašto krištiš za njih o njima,
Ako se radi o tvom putu?

E, o tome ti pričam!
Gotovo sve o njima za njih je zbog njih,
Za tebe su one ostale stvari koje ne kontaš.

Melodije koje nikad ne napuste grlo, to je tvoje.

Pa sad... Fora je u tome što svaka melodija,
Lako i onako budalasto napusti tebe,
Izdere se na svet, ode,
I tebi ne ostane ništa.

A opet, dereš se jer ti fali komad.
Ma kakvi, fali to komadić.
Ono, komadić duše pa nešto muljaš, tražiš.

Jel se?

Dobro, dobro.

Ajde sad, pali tu krntiju i pali,
I pozdravi ih od mene...



Utroba
Bujicom reči jer ne umem drugačije.
Tako se izražavam dok piljim u papir pod bledim svetlom svetiljke.

Progutalo nas je proleće,
Svi drugi mirisu su sve dalji i slabiji,
Već dugo mirišemo opojno cveće...

Ostaje samo bujica planinskog potoka,
Druge prilike su nam iscurele,
Zajedno s' nežnom noći tog marta.

A mi se gledamo,
Sabiramo i oduzimamo,
Pa ponovo potonemo, svako u svoje misli.

Posle par nebitnih odjeka sa ulice,
Glava mi se puni crnim mislima,
I pred očima je samo to čedno lice.

Piljim, ali ništa ne vidim,
Kao da sam oslepeo nakon piljenja u papir,
Konačno pred očima, ali to lice se pretvara u dim.

A u međuvremenu, šta se to zbiva?
Hladni, ledeni zidovi gore dok govore,
Ali ne gledaju gore, šta ako je ono gore gōre od noćne more?



'Bout 'boutism
Come in here dear, ahoy!
Bring your guitar,
Get yourself comfy, boy,
Don't just watch from afar.

'Cause everything is flying high,
You don't have to fear that sigh,
Be sure that in this world of cruelty,
You're much more than a novelty.

The weather is nice indeed,
And when you look around for the first time,
Wonderful world, you'll feel souls' seed,
And the first beaty was created with first rhyme.

Without hesitation, nice!
Your laugh reminds
This world of men and mice,
Is created by all their minds.

Because the red sun never sets,
To folks who turn art into shreds,
And everyone else just rest assured,
Your mellow voice is forever treasured.

Don't you dare poke fun,
As we smell perfume, mint and farm,
Experience us, life's son,
We're floating away peacufully, oh darn!

'Cause we know,
This world is 'bout 'boutism,
There's no bounty on your head,
There's no flaw in your hair,
So let us seek peace,
In shade of this tree...

Lord, clouds are flying high,
Your eyes are all over sky,
Curle up, good night come nigh,
Star is indeed beatiful, aye aye.

Liberated tonight we drift to sleep,
Lake in front of is azure and deep,
The moon is shining, embracing world,
Like in the past, our beings again are whirled.

Witnessing essence,
Pink sheep silently hold our secrets,
On fields they dance,
Content with life, they are eating sweets.

'Cause we know,
This world is 'bout 'boutism,
You don't have to carry alone dread,
Life is 'bout voluntary sweet sweat,
So let us seek wee,
In pairs of three..

We got a bit carried away, jeez!
But it's true, wind is grooming trees,
Oaks just standing there in sunglight,
Without a care in the world, that's right!

And when we come to the end,
Don't forget we started in shed,
And, not all endings are bad.

There's maybe a word for this, if not sad,
Well, whatever, guess you can be glad,
Even if you don't pull your heart's tread.

And if ever my words come true,
There'll still be some scar tissue,
It'll be there to remind us of tree.

In the final act we're set free,
Living is not so hard, see?

Everyone will be here,
Near, all contained by sphere.

Fear nothing but the fear.


Čovek koji je nestao u svet
Sreli smo se u prolazu,
Pogledali u oči,
Pričali smo o dokazu,
Da nas život koči.

Ko zna?
Ne ja.
Mi nikada nismo izgubili kontrolu,
Znamo da neće presesti da teramo kontru.

Zborili smo o prostoru i vremenu,
Iako dugo nismo bili tu,
Znali smo da nikada nećemo naći zamenu,
Čoveku koji je prodao svet.



Spisak
Video sam snimke,
Na njima smo,
Iz svih uglova,
Mi mi mi.

Pročitao sam izveštaje,
Znaju sve o nama,
Imaju prismotru,
Svi svi svi.

Čuo sam kasete,
Na njima pričamo o „poslu",
Skontali su nas,
Svi svi svi.

Osetio sam prismotru
Elektronika bruji u prstima,
Magnetno polje
Svih svih svih.

Znam za dokaze,
Jači su od reketa,
Mali će sve da im kaže,
Gori je od deteta.

Ne smemo da spavamo,
Jer dolaze u tri ujutu,
Sami sebe zamajavamo,
Već su nam prodali jetru.

Znam za potkožne robote,
Već su u nama,
Mi smo u akcijama
Samo fus note.

Ne smemo da zaboravimo,
Dok nam kopaju po mozgu
U oči se ne gledamo,
Šanse da se izvučemo nemamo.

Video sam beleške,
Minirana su nam polja,
Moramo da idemo peške,
Zbog svih svih svih.



Uh-huh
Bruh,
Ahem,
Aha,
Oj.

E,
Ej,
Hej,
Vej.

Ne,
E,
Au,
Dum dum.

Tan,
Tum tum,
Bum,
Tu tu.

Ok,
Uh-huh.



Dlake
Dlake opadaju sa glave,
Same od sebe padaju na hladan patos.
Odavno su se istanjile i pocrnele,
Dodir hladnog betona samo je formalnost.

Zatočena beskonačna petlja kao da se
Obmotala oko nerva,
I steže ga, steže,
Do samoga kraja.

Ali se ne brinem,
Jer su i nervi i stezanje i bol,
Pa i beskonačna petlja i kosa,
Samo formalnosti.

Samo formalnosti su i ostale
Ljudima koji ne znaju ni zašto, ni kako.



Mornin'
Sometimes I'm  awake with eyes clsoed,
Feeling like my freams are dosed,
And I become tangentially aware of reality,
Forcing people into depravity...

Let me show you the place,
It's called heaven,
We think it's out of human grace,
Place warm and woolen love...

Black and white chess fields,
Winning is real,
But losing isn't enough to get hung about,
Black and white figurines are cleaned thorough.

Beatles playing in background,
And Floyd's on the venue over there,
Shiny lights on diamonds,
Dreams and chess fields everytwhere.

Sometimes I'm dreaming wtih eyes open wide,
Wondering if we're going to end up on the right side,
And in that moment I become aware of tight reality,
In the world of wonders there's no pity...

Let us see this sight,
Fight the fight,
In belief our things are right,
Being on both teams...

Bright and dark chess things,
What's the big deal?
And what's life about,
If not the moment in-between now and never?



Procesor
Dok lagano curi vreme, sudeći po procesorovom satu,
Lagano cure i bitovi, u i izvan ALU.

Tri zarez četiri gigaherca,
Do četiri u turbo modu,
To je brzina njegovog srca.

Cure bitovi dok se oni unutra nasilno bore sa fizikom,
Kvantnim tuneliranjem, i tridesetak atoma silicijuma.

Trideset atoma silicujama ih deli od puta,
Ali čak i da uspu, par mikrometara dalje,
Ponovo je tranzistorom prekrčana ruta.

Džaba, čak i da ih gama zračenje promeni,
Biće sravljeni sa zemljom prilikom bit-čeka.

Ceo procesor je dizajniran efikasno,
Smrt bitova promenjenih zračenjem samo je logična posledica.



Bill
Kill 'till
Your sanity has departed,
And your empty will,
Has been left broken-hearted.

I promise you,
What we've been singing is true,
That makes it of us two,
Woo-hoo!

The hours imposed on us,
Hearing without existing,
We're losing in this world of trust,
Constantly merging and dividing.

Push the trigger, tear apart my flesh,
Experience life with your eyes open wide,
In the promise of your perspective to refresh,
I'll be waiting for you on the other side.

Kill 'till
You aren't mad anymore,
Rest assured in craving,
Forever and more.



Rese
Pogledaj gore,
Jer mi smo u raju,
Prekrivamo ožiljke
Koji se ne mogu videti...

Dan za danom,
Tragamo za našim parčetom neba,
Tako okrutno oduzetim parčetom,
A više nam ne treba.

U raju nema oblaka,
Ni tuča ni privida,
Ni neba ni zemlje,
Samo blaženstvo.

Pogledaj dole,
Jer mi smo u raju,
I sav je svet ispod,
Prekriva svoje ožiljke oblacima.

Noć po noć,
Počinjemo polako da shvatamo,
Da su nebo i naše parče ispod nas,
Sve naše tajne.

U raju nema anđela,
Odavno su isparili
U svojoj čežnji
Za drugim svetom...

Pogledaj levo,
Jer mi smo u raju,
On je prazan,
A mi konačno srećni...

Knjigu za knjigom,
Čitamo a ne shvatamo o čemu su,
Govorimo o njima,
U snu...

U raju nema smisla,
Ni filozofa, ni ega,
Ni naših suldih ideja o ljubavi,
Ima samo dubokog saosećanja.

Pogledaj desno,
Jer mi smo u raju,
I ceo svet je naš,
Da ga shvatimo.

Vrh po vrh,
Stopa po stopu,
Letimo polako,
Jer nismo ljudi što se kaju.

U raju nema svetla,
Ni tame ni sive boje,
Samo lagani povetarac
Ohrabruje slepe...

Mi smo samo to.


Linija
Danas je konačno prosut pepeo,
I zadnji trag njihovog postojanja,
U jezeru na drugoj strani zapeo.

Kakva nepravda, oni takve sahrane,
Mrze iz dna duša upokojenih,
Ali dobro služe da se živi nahrane.

Oh, tako je.
Umalo da zaboravim.
Sahrane su za žive...
Da se sećanje neguje.



Tromost
Tiho i tromo,
Ponovo smo se pogledali.

Postojiš na trenutak,
Već sledećeg si privid sećanja, plod mašte.

Mi smo samo sanjari koji presipaju iz šupljeg u prazno,
U nadi da nas na kraju čeka sreća koja nam je na dohvat ruke kad zatvorimo oči,
Ubeđeni da nas prokletstvo sanjara neće stići,
Izmišljamo razloge za smeh dok umiremo.

Katkad se pogledamo,
Planemo, pa potonemo u povratku u svakodnevicu.

To je cena strasti koju plaćaju ljudi koji su zaboravili kako da vole.

Šta nam je od te strasti ostalo?
Sećanja, krha kao staklo, lome se na milion komadića;
Procvetale pesme pune lepoti i ljubavi,
I šta još?

Ništa.
Ništa sem tišine i tromosti.



Nazad
Ponovo se nađoše na raskrsnici,
Koliko li su samo puta bili tu?
Pomisliše da su postali srećnici,
Naznajući da su stigli na raskrsnicu ljutu.

Iza njih su godine verovanja,
Ćutanja, patnje, nemirnih noćnih mora,
Za svoje voljene odricanja,
Tihog čekanja, neispavanih zora.

Ispred nas je ostatak života,
Bez ubeđenja štetnih po jadne duše,
Dan kada nas obuzme divota,
Kada reke mržnje skroz presuše.

Ponovo trebaju napraviti izbor,
Odlučiti se za pravi put radosti,
Istrpeti taj i nad-životni napor,
Prepoznati istinu i njene vesti.

Iza njih su i vekovi kajanja,
Dranja, patnje, radili su samo šta mora,
Za svoje prnje laganja,
Tihog kajanja, od uma ostade kora.

Ponovo je podnešena žrtva,
Svoje nade su položili u taj put,
Nisu znali gde vodi,
Muzika u ušima je mrtva.



Seciranje
Anatomija bola,
Prolazi vreme, patnja ne.
Ja sam vreme iseckao toliko sitno,
Kažu da se živi dan po dan kad ne možeš više.

Čak i ovaj život podeljen na bezbroj komadića,
Odbijam da trpim, jer takava je njegova priroda.

Bol nikada ne odlazi,
Nikada ne prolazi,
Samo se miri i živi sa njim,
To je anatomija bola.

Slušam praznorečje dok isparavam,
Krv mi ključa u venama dok gledam kako se smeju,
Hoću da ispustim najgore krike,
Koktel parfema koji je zaposeo ovu jadnu sobu je odvratan.

Zidovi od betona se skupljaju dok polako istiskaju život,
Neće prestati dok ne samelju osobu do neprepoznatljivosti,
Od čoveka ostane samo roze prašina.

Ni zima ne staje ako se ljudi smrznu,
I kad se smrznu, ona ne staje,
Nju je briga.

To je anatomija bola.



Odjeci
Obuzima me jeza.
Zakoračih u taj stan.

Pre samo par minuta bilo mi je smešno,
Kako to neko može da živi kao „Hari Poter";
Ali trošna vrata ispod stepenica su tu šalu promenila,
U realnu i opipljivu tragediju okolnosti, porodice i ličnosti.

Lako je sažaljevati osobu koja sama,
Više silom nego sopstvenom voljom,
Živi u tom svojevrsnom „apartmanu",
Malom, niskog plafona, vlažnih zidova.

Šta to čovek traži u takvim mestima?
Bez grejanja, tople vode tek pomalo,
Izolacija ne postoji, krevet podrndan,
Sve je okrečeno sivo-belom farbom.

Ali, onda sam video da to mesto diše,
Diše tvojim plućima, tvojom dušom,
Pretvoreno je u nešto magično, tvoje,
I baš kao i ti uporno se trudi da...

Da se nekako probije.
Probije kroz ništavilo.

Shvatam šta tražiš u tom „tvom" zdanju,
A u trenutku kada sam ugledao štafelaj i sliku,
Znao sam da si i pronašla dom na duže i sigurnost;
Sve je to oslikano velikim pokretima četkice po jeftinom platnu.

Boje po i ispod stola,
Crteži i gramofon sa strane.

Ostale slike su raštrkane po sobi,
Ispod knjiga na čudnom stočiću-polici,
Naslonjene jedna na drugu pored kreveta,
Ili su sa uvijenim crtežima u nekom uglu...

Naravno, sve smrdi na duvan,
Šta drugo očekivati kad pušiš,
Ali bar prijatno miriše neki čaj,
Do sad su i zidovi upili miris.

Stalno spremaš taj čaj,
Uvek sa puno šećera, iz samo tebi znanih razloga.

Čavrljali smo unaokolo,
Kad sam video nas na slici,
Na stolu, malo iza štafelaja,
Odštampana na kartonu...

Nije bila samo naša slika,
Bile su druge slike, razne,
Mnoge relikvije, svaka je poklon,
Održavala si ih uz puno pažnje i nežnosti.

To si ti,
Bez sumnje,
Taj način sećanja,
Negovanja uspomena.

Ne znam šta mi bi, ali,
U tom trenutku dobih,
Neku neobjašnjivu želju,
I ja prasnem u smeh.

I ti sa mnom,
Smejali smo se dugo.

Nije bilo izolacije,
Zato je naš dug i iskren smeh,
Odjekivao još duže, smelije i glasnije,
A nama je i to bilo smešno, kao da smo deca.

Dugo smo sedeli tako,
Malo jeli, slušali ploče,
Nastavili sa tom srećom,
Jer smo konačno zajedno.

Imali smo i dobar razlog,
Više od godine nam je trebalo,
Da se nakanimo i sve sredimo,
Pa da se u tom gradu i vidimo.

Onda smo šetali niz kej,
Slušao sam te kako govoriš,
Kažeš da je ovaj grad tvoj koliko i naš rodni,
Naš lepi, triput manji, planinama ušuškani, rodni grad.

Pričala si i o prijateljima,
Željama, pogledima, danima,
Svakodnevnom životu,
I još nekim sitnicama...

Pričali smo i o drugim stvarima,
Smislu i žudnji, izjedanju kiseline,
Uslovima punog, srećnog života,
Umetnosti i kakvim tricama.

Sitnice i trice su naš domen,
Naša bitna stvar za sad,
Jer nisu ni stinice ni trice,
Ako im dodelimo pažnju.

Pričali smo,
Prijatno proveli vreme.

Subjekt priče,
Kranje nebitan, jer to smo stvarno mi.

Pri rastanku,
Zagrlili smo se,
Kao nekada,
Znajući da će opet biti tako.

Odvuko smo se,
Nekako do stanice, ali..

Baš kao prazan frižider,
I moja je duša bila prazna,
Kada prerano kucnu čas da se,
Da se vratim našem rodnom gardu.

Ali, odjednom, stvarno niotkuda,
Moje zgužvano lice se u autobusu nasmeši,
Shvativši da će i u tom tvom novom domu,
Naše smejanje odjekivati večno.

Odjeci putuju hrabro,
Ne drže ih zidovi ili vreme,
Zato kada god ti je smejanje potrebno,
Načulji uši, i u pozadini ćeš čuti naše odjeke.

Osmesi su naše blago,
Do sledećeg viđenja, odjekuju.




Put do Meseca
Odvedi me do meseca,
Da se tamo smejemo kao deca.

Ispuni mi svaki san,
Dok mi pričaš o životu ceo dan...

A ima li reč „dan” uopšte smisla,
Ako smo mi stvarno na mesecu?
Da li je naša ruža već pokisla,
I  trnjem ubola naivnu decu?

Vremenom postajemo jači,
Ne znamo šta na Mesecu dan znači.
Život je iznenađenje,
To nismo bili mi nego radijacija, čuđenje.

Ali to je stvarno bespotrebno,
Mi smo i dalje na sceni snova,
Gledamo na Zemlju zadubljeno,
A pred očima nam se rodi nova.

Baš tako, neka nova Zemlja,
Nastala iz ruševina one stare,
Odlazi sa kosmičkog groblja,
Okupana tamom, ljubav vatre.

Stvarno je lepo,
Uživati u apsurdonsti slepo.

To je jedino i bitno,
Da smo živi i srećni, ostalo je sitno.

Nisu crne rupe progutale,
Kakve iskusne astronaute,
Već hladne olupine zalutale,
Koje odavno skrenuše sa rute.

A mi smo svakako iskusni,
Znamo, pa nam je svejedno,
Sa koje strane rupe prisni,
Obe su iste, čine jedno.

I zato mi je drago,
Skakanje kroz crne rupe sa tobom dragoceno je blago.

Nisam mogao,
Ni da zamislim da ću naći nakog ko je tako nagao.

Proklete zvezde euforije,
Dajte barem još malo,
Još nije vreme za rekvije,
I neće biti, dokle god je vreme u tvom oku stalo.

Vrati me na Zemlju,
Polako i brižno spusti,
Lagano prolećem plovimo,
 Reči o svemiru bar još jednom izusti.



Dek~art
Objašnjiv i osnovan bes,
Izjeda sve jez,
I šta međuljudski odnosi znače,
Kada samo čine da boli jače?
Posle izdaje i sličnih stvari,
Nedaj da ti se srce večno pokvari,
Rana na srcu će da se popravi,
A racio u suzama udavi.

I opet konzumira bes,
Najavd i okidača bez,
Ali uz dobar razlog,
Za druga palog.

Hej, dok prolaziš kroz pakao,
Nije ti dozvoljeno da budeš nagao,
Ako u sebi ne budeš plakao,
Sve si u blizini zaklao.

Broji do deset, u redu je ako ti nešto upadne u oko,
Samo udahni duboko,
Opusti se i iskreno popričaj,
Šta je ovde značaj?

Hej, jez,
Odlazi bes!



Bad
This student is bad,
Bad, bad, so bad,
At least he's not sad,
That's what I read...

Everyone wake up at six,
So teachers have their fix,
When students use tricks,
Unethical tricks.


Consider stagnation,
Abundance and lack,
Of valuable information,
Like administration is on crack.

This student is so bad,
Bad, bad, so bad,
At least he's not sad,
That's what I said...

But fear not that they,
Also have it bad, hey!
Student, don't exit on that door,
Having to enforce nonsensical rules chore.

Days don't go quickly,
When you're in pinch it's tricky,
Oh, please repeat, is your name Dicky?

This student is bad,
Bad, bad, too bad.
Your situation isn't sad,
Teachers said...




Hej!
Hej,
Vej,
Daj,
Baj!

Pesnica u glavu,
On pada u travu.

U srce aperkat,
Uzima ga u zahvat.
U rebro lakat,
Život mu bio kratak.

Hej,
Vej,
Baj,
Daj!

Par dana kasnije,
Kuca mi policija na vrata,
Došli da popričaju jasnije,
Srce slabo me 'vata.
Otišli za par minuta,
Zaključiše da mi je persona ćaknuta.

Vej,
Hej,
Daj,
Baj!

Posećuje me njegova majka,
Kaže neće na mene da se diže hajka,
Al' joj žao njenog lepog dečka,
Ne zna do joj je sin bio mečka.

Hej! Hej! Hej!

A to sam mu uradio,
Smrt je teranjen sile zaradio,
Silovao pa zapalio,
Moj svet spalio.

Ispuših pljugu ili dve,
U kući nemam ništa, a imam sve.

Hej! Hej! Hej!

Odlučio sam da zapalim preko,
Čistiji zrak al' kraće leto,
Nema veze, papire već stek'o.

Hej,
Vej,
Baj,
Daj!



Paskali
Na kraju puta,
Konačno shvatih,
Nebitno koliko truda,
Opet se na početak vratih.

Svaki dan od tog sudbonosnog,
Bio je ispunjen patnjom i nadom,
Da će doneti nestanak bola nesnosnog,
Ali se svaka radost polako raziđe, kradom.

Tadašnja odluka bila je teška i trajna,
Pronaći utočište u hladnom svetu,
Troši dušu zauvek, to nije tajna,
U ogledalu vidim samo setu.

Živim iz tih principa,
U tu čašu se moja,
Moja krv i sipa,
Kapi spokoja.

Do sada sam,
I bio pažljiv jer,
Nisam hteo da dam
Krvi i znoja za tu zver.

A sada vidim, znam, osećam,
Crnih soba i osunčanih pašnjaka,
Njihov sam sin, a njima se i vraćam,
Samo tražim od okolnosti u glavi znaka.

Odbijam i jučerašnji zavodnički san,
Jer potpuno sam siguran od toga,
Da je bolji i najcrnji pravi dan,
San nestaje kad imaš svoga.

Ideali trivijalne ličnosti,
I danas je lakše reći,
Ostavljam tu kosti,
Nego poći sreći.

Okrutni put zna,
Kako da učini da,
Osoba o sebi sazna,
Njegova strašna kazna.

Oni koji njim pođu su takvi,
Da nikada neće moći da žive,
Znajući sami odvratni su kakvi,
Egoistične ptice koje krešte, sive.

Jaka su im ubeđenja u etiku i morale,
Kada saznaju kao i drugi grešnici su sivi,
Imaju impuls da ceo svet, postojanje spale,
Jer niko i nema um, telo i duh, kojem se divi.

Takva sudbina, prečesta i okrutna bez obzira,
I dalje postoji, teroriše naivne idealiste,
A buduće najglasnije pragmatiste,
A čovek takvu sudbinu bira.

Čudni su ljudi sorta zato,
Nemoj prečesto da,
Upadaš u jad,
Blato.

I ne pomišljaj,
Da si veći od života,
Cezarov je to priviđaj,
I nemoj da te bude sramota.

Jer kraj nam je svima i uvek isti.
U njemu su svi kaljavi obrazi čisti.

Idi u šaren svet za sva vremena i pokaži
Koliko vredi patnja, strast, brzina, njene draži.



Lalalala
Mi smo mali,
Jer takvu su nam etiketu dali,
Lalalalalala.

Tako se radi,
Nikad pop neće gimnaziju da okadi,
Lalalalalala.

Svakog dana ista priča,
Besmislena i puna kiča,
Od dobrih profesora ni traga,
A iz učenika isteruju vraga.

Lalalalalala.

Vrh smo stagnacije,
Za egoiste puni uživancije,
Lalalalala.

Lepa škola,
Za hiljadu ljudi definicija bola,
Lalalalala.

Profesori puni sebe,
Neznanja, svako učenike jebe,
A učenici puni praznine,
Depresije, anksioznosti i slanine.

Lalalalalala.

Insitucija egoizma,
Mediokriteta i fašizma,
Lalalalalala.

Fasada pada,
A filološko umalo ukide vlada,
Lalalalalala.

Mi smo pali,
Iz r l dva ram krali,
Lalalalalala.

Zatvor škola,
Rešetka na kabinetu, sve odozgo do dola,
Lalalalalalalala.



Rotor
Ti si ove mašine motor,
Ona večito gnjavi ljude,
A ja sam njen mali rotor,
Ljudi sa strane stoje pa se čude.

U pesku su naše glave,
Ni to nam ne smeta puno,
Ali oni brinu čime se bave,
Mi se koprcamo k'o ribe na suvom.

Od milion zvezda ova naša nije,
Kako stvari sada stoje,
Ova priča o edukaciji vodu ne pije,
Zatvorske ćelije za nas sve kroje.

Sunce prži i zima peče,
Izdržite deco još dve godine,
Debeli mi ujko reče,
Ne gledajte loše na ove zidine.

I bežati i ostati,
Nemamo blage veze,
Šta ćemo iza nas ostaviti.




Planeta
Voleo bih te,
Ali mi je ta mogućnost oduzeta.

Već milion godina,
Samo postojim, ne živim.

Šta su ljudi jedni za druge?
Ništa, samo prašina bez značenja.
Šta su ljudi kada se upoznaju?
Prijatelji, ljubavnici, bića koja se međusobno neguju.

Mi smo se upoznali,
Ali sada si ti za mene samo prašina.

Samo prašina koju mi jednog novembarskog jutra,
Vetar nanese na moj hladan prozor na trećem spratu,
Nisi ništa sem prašine,
Zvezdane prašine.

Ti za mene nikada nećeš biti obična prašina,
Nažalost, uvek ćeš biti unikatna, svetlost nastala u tmini kosmosa,
Jer jednom kada upoznam,
Zauvek prestaješ da budeš čestica bez značenja.

A ona?
Za nju je sada sve pa i on samo prolaznost, nebitno smetalo sive boje.

Učini joj se da je on kakav princ,
Slikar ili osobenjak,
Ali ne, bila je to samo prašina,
Koja na trenutak poprimi te konture lica.

Šta je sa njim?
On već uveliko cvili kao gudalo prejako pretisnutu na telo violine.

Guši se, puca po šavovima,
Misli o sebi, šta je stvarno prašina?
Ionako je njegovo telo već puklo, a psiha se uguši...
U moru takozvane "ljubavi" i strasti.

Uzimam olovku,
Vreme je da se vratim, idemo...




Kruna
Asimilacija,
Sada sam jedno sa patnjom.

Onom patnjom koja nemilosrdno izjeda naivne,
Onom patnjom koju donose iluzije.

Ne šalji više imaginarna pisma,
Jer ona stvarno ne postoje.


Ne upućuj mi slatkorečive izjave ljubavi jer ti uvek lažeš.
Ne, ne tražim od tebe da prestaneš da me povređuješ,
Jer sa nama je gotovo.

Proces traženja duše,
Ključan po čoveka i nemilosrdan.
Odlazi, ne pomaže mi neko ko "voli",
A uporno povređuje.

Ja sam mrtav.
Tako izgledam,
Ti si me ubila.
Kao da na silu ustajem iz groba svakog dana.

Kažeš da me boli da ću ti se vratiti,
Jer me previše boli, ali sada sam mrtav,
U živog mrtvaca si me pretvorila.

Zato mi ne trebaju ni hrana ni voda,
Ni toplota, ni ljudski dodir,
Odlazi, ne želim te,
A nisi neophodna.

Slova.
Asimilijacija.

I dalje sam jedno sa tim,
Nežnim, blagim slovima,
Mislio sam da su raskoš i lepota,
Naša sudbina.



Amadeus
Dođi da odlučimo,
Koliko da se mučimo.

Na kraju je i to nebitno,
Čovek može da se bori,
Samo ako mu duša ne gori,
Samo ako srce kuca komotno.

Stavi mi ruku na čelo,
Priđi i uveri se u nas,
Oseti moju pocepanu kožu danas,
Izgori se o moje reči i saznaj da naše biće gori celo.

Hajde, oslušni nam srca,
Vidi da se muče,
Prepoznaj hladnoću, mrtva su od juče,
Izgbubila si ravnotežu i osetila kako rebro krca.

Dođi da nas boli,
Da nas razum ne voli.

Prolazim kroz pakao,
Malo po malo topim,
Zbog umišljene gladi kasapim,
U nadi da ću izađi, čak i ako budem zaplakao.

To je priroda života,
Namerno patiti,
U nadi da će on i platiti,
U nadi da se pomeri koja kota.

 Pakao je pravljen po meri,
Tako da ga drugi ne vide,
Oni u mom samo gledaju kako radost ide,
Ne vide demona u dubinama što ubija dok se ceri.

Dođi na vrh planine,
Tad te ne gledaju sa visine.

Dopusti da te vetar,
Pomiluje i ponese,
Daj da se knjige i pesme dese,
Za njih je i najmanje prljavština uništenja nektar.

Oseti jezu kad i ako shvatiš,
Da su isto pakao i planina,
Na istom mestu, od iste majke su dva sina,
Kad se zagledaš, zbog sličnosti moraš u realnost da se vratiš.

Zvono deljenja zvoni.



Grief
A shame for not seeming to understand,
Here are no honest friends,
For all things we find to grieve.

And it hurts like hell,
In denial, in pain,
Oh, the cruel world...

Things at night left unexplained,
Still tickle my mind at odd times,
With regret, lacking notice.

And without it,
The feeling is fleeting,
Not the sadness that came with it.

I consider this seal,
For all anger and pain,
Let it not in my life remain.




Stop
Can you stop it, please?
Can you stop it, please?
Please, it hurts me;
The sound of alive people.

Time can pass...
The pain doesn't change,
It's my unique burden,
Day after day.

I can't stand it anymore.
I can't do it anymore...

I'm not the only one.
I'm not the only one!

It's understood,
That people can't stand,
Nature of pain;
They don't understand.

There's nothing left,
Except to count losses, admit defeat,
Accept walking alone,
Street to street.

There's no love for me.
There's no love from me.

My pain ruins it...
My pain ruins it...

Thank you for understanding,
Not understating,
I find it degrading,
The procces of aging.

Cuddles are fuel,
Poetry outlet,
Intrigue is comfort,
Peace and soul.

This doesn't end.
This doesn't end!

I knew it all along!
We knew it all along!

In the end,
 Acceptance counts,
If you want it,
Go ahead by all acounts.



Eternity
Even when in doubt and uncertain,
Without trace of love and affection,
We still beatifully struggle.

The gift of truth shown to us,
Leaves no doubt as to purpose,
That makes life itself a trivial pursuit.

Hatred and it's derivatives,
So far have occupied our dreams,
They are eternal too, cursed.

Pain and suffering are essence to us,
Used to justify our existance,
In time we must accept even that,
If the desire for truth is strong enough.

Kill me, hurt me, make me belive,
Go ahead my dearest friend,
Have no regard for us,
Those affected.

Blue and it's soothing light,
Make me paralyzed as I watch,
I don't wanna get off it,
My comfy bed.

Love me, accept me, make me scream!
Fulfill even my wildest dream!
I'm not the only one, I'm not the only one, I'm not the only one...

Life as known doesn't matter,
If I'm allowed to feel it,
Down, down 'n' down.

Break me, fix me, make me do it,
Make me want it,
Keep on running,
Ecstasy, no stop!

Sometimes it really seems,
It's too much of a bother to do anything,
Hard to even take my (happy) pills...

Break me, hurt me, in the name of what we believe,
Burn the tired with torch,
Extinguish hatred with fun!

The cycle.
This cycle is eternal.




Kesten
Lišće pada, izaziva ljude da priđu,
Dosta im je bilo, valjda, statične lepote,
Dovoljno dugo su zborili, da l' sa grane da siđu.

Da li je šareno lišće spasilo živote?
Svaki list je tako lep, od žutog pa do crvenog,
I odjednom odluče da plove nebom, čudne li divote...

Šuška, smeši se begu od leta ranog,
Svakom od njih je to bila poslednja radost,
Provode je u slavlju sopstvenog života tananog.

A veliki kamen na kog padaju, most,
Ostaće tu da ispraća svoje prijatelje još dugo,
Besedu palim drugovima drži, a njegova je još mladost.

Znaj da te taj most ne proklinje, tugo,
Slavi te i prihvata, kao kakvog dragog gosta,
Posmatra te, detaljno, da mu šta ne promakne, dugo.

Ja retko kad srećem takvog mosta,
Sigurnog, srećnog, punog, mirnog i strasnog,
On je večito mlad, avanture i života mu nikad dosta.



Psiho-delija
Sitni sati, jedva da je šest,
U tišini, bez zvuka pozdrava,
Mi idemo, to je naš lud gest,
To je naše, svoja znamo prava.

Tuđa kriva, za to nikad čuli,
Danas smo tu, sutra možda ili ne,
I neka ga, život neka truli,
Svakako da, njima bitno ili ne.

To su tako, tako slatke stvari,
Avanture, pejzaži drugova,
U slikama, u njima ne stari,
Ali baš ništa, ni lica nitkova.

A mi znamo, šta je prijateljstvo,
Jako, večno, bezuslovno, toplo,
A ljubav je, najbitnije svojstvo,
Takve veze, magične ali trezne.

Tuđa kriva, za to nikad čuli,
Danas smo tu, sutra možda ili ne,
I neka ga, život neka truli,
Svakako da, njima bitno ili ne.

Baš sada bih, za prijatelje dao,
Skoro pa sve, čemu sam se nadao.

Poslednji pad, prva velika neman,
I za sebe, I za njih nespreman.

Gubimo se, gledamo u bunar,
Dubok je kao, razočaranju ga...

Između nas, neki kineski zid,
Neprobojan, pa njega me je stid.

Od kad je, i on između nas,
Ponovo se, osećam kao glup pas.

Tuđa kriva, za to nikad čuli,
Danas smo tu, sutra možda ili ne,
I neka ga, život neka truli,
Svakako da, njima bitno ili ne.

U zadnjih pet, meseci osećam,
Se očajno, dobrog se ne sećam.

Vi ste tamo, daleko na drugoj,
Strani sveta, lepoj i za odgoj.

Mislio jesam, rešićemo zajedno,
Od toga nema ništa očigledno.

Takve stvari moram rešiti sa sobom,
Pre nego što razgovaram sa tobom.

Tuđa kriva, za to nikad čuli,
Danas smo tu, sutra možda ili ne,
I neka ga, život neka truli,
Svakako da, njima bitno ili ne.

Pokušavam, ali i brzo padam,
I tek sada, istinu shvatam.

Ljudi vole, samo ljude koji,
Vole sebe, bez obzira na druge.

Lepota i, sada se uopšte,
Ne osećam, teško i očajno.

Unutra i, spolja pomalo,
Prijateljstvo je blago takvo.

Tuđa kriva, za to nikad čuli,
Danas smo tu, sutra možda ili ne,
I neka ga, život neka truli,
Svakako da, njima bitno ili ne.




Do tada
Nema više vremena,
Jer sve je iscurelo,
Nema više zamena,
I sve je izgorelo.

Ponekad pomislim da,
Nema više, to je to,
Više onaj gore neda,
Dosta je bilo, prosto.

To što nas nema od sad,
Nije tužno jer znam da,
Da će i nas biti tad,
Bar ne umire nada.

A život još uvek brz,
Idem dalje, ne gledam,
U prošlost, spor ili brz,
Sa motora ne padam.

Verujem da će doći,
I taj kao san lepi dan,
I da ću na oči nekad,
Lako i da progledam.

To što nas nema od sad,
Nije tužno jer znam da,
Da će i nas biti tad,
Bar ne umire nada.

Niti sam kad zastao,
Niti planiram skoro,
Jer život nije prestao,
Niti sam stati mo'ro.

Sve što se do sad desi,
Slavim, blisko srcu držim,
Moj pas je mali Lesi,
Bolji od retrivera.

To što nas nema od sad,
Nije tužno jer znam da,
Da će i nas biti tad,
Bar ne umire nada.



Bol
Jedan, dva, tri, četiri...
Prošlo je sat vremena u bolu.
Olakšanje ni da proviri,
Pozovite Lolu...

Pet, šest, sedam, osam...
Posle godinu dana čovek pita:
"Osim ovog bola, ko sam?",
Zaboravi kako da čita.

Devet, deset, jedanaest,
Jasno je da od sada pa nadalje,
Patnja je već stara vest,
Pomoć se ne šalje...

Dvanaest, trinaest, četrnaest,
Bolesnik više ne može da radi,
Za njega bol više nije test,
I ne pokušava da se vadi.



Da ili da
Čuješ korake iza nas, sve su užurbaniji.
To su oni ljudi, oni od nas nesigurniji...

Mi znamo ko smo i šta smo, kakvi i koliki,
I šta tražimo na ovoj "našoj" planeti,
I ne, samo sada ne znamo se zaneti,
Dok gledamo u ovaj brod preveliki.

Vidiš li? To je brod neke velike strane ljubavi,
Ali niko na njemu se voljenjem ne bavi...

Njegovi putnici kažu da odavno lakše dišu,
Te grudi se spuštaju i dižu u spokoju,
A njihova strast uopšte ne liči na tvoju,
Međutim, ipak imaju nešto na licu da ti zapišu.

Još su daleko, nema veze, osećaš kako ti kažu,
Ta  slana morska voda će tvoju tvrdu, životnu, četkicu pretvoriti u blažu.

Valjda nismo naivni da padnemo u takav svet,
Svet stagnacije bez i trunke lepote ili otpora,
Bez oluja, palmi, sa onima koji plove ali bez mora,
To one januarske večeri nije bio naš zavet.

Dodirni me, zagrli pa odvedi tamo gde,
Gde zagrljaj traje večno, tamo gde postojimo zauvek, negde...

Vremenom je brod sve bliži, staje na ovom ostrvu,
Džaba, nama je život dao samo jednu kartu,
Zbog opklada je trka nameštena u startu,
Idi, bez ustručavanja upusti se u tu avanturu prvu.

Zagrej me, po ovoj zimi drhtimo i cvilimo,
Zagrej i sebe, dok se za vraćanje vremena molimo.

Ne, ne prilazi mi, ti ne umeš da voliš,
A ne znaš kad da prestaneš,
Ali kažeš da nemaš za čim da žališ.

Lažeš, dušo, a u svojim lažima nećeš da staneš,
Da li su to strast i razumevanje o kojima smo sanjali?
Idi, i ne vraćaj se, ti si samo prazno telo, kao isčupan cvet veneš.

Ne, to si ti, i samo ti, i niko sem tebe, nismo mi pali,
Ti si nas ubila u pojam, a  motiv je nepoznat;
Možda ga nije ni bilo, nego je to nesreća koju su nam dali.

Možda više nisi tu fizički, ali majstor si za svoj zanat,
Još dugo ćeš tonove moje meke gitare da truješ, u inat.

Ja idem napred, jer ne mogu izgubiti ono što nikad nisam imao,
To plavo, navodno naše, nebo bilo je samo Sunce koje nam to reče,
Kako želim da se tobom nikad nizam zanimao.

Jer to tvoje nije bilo napredovanje već mučenje, svako veče,
Iskaljuješ svoj bes, meni puštajući krv tvojim jezikom koji kao bič,
Ostavlja tragove po mojoj duši, i svaki dugo peče.

Nikada ne sasluša, ali uvek si saslušana,
Uvek vičeš, ti si privilegovana.
Mi se nikada nismo stvarno upoznali, Ana!

Sada ja odoh, odbijam da nestanem,
Poukama tvojim, valjda ću nešto da postanem.

Tišina i pogled koji seče, da samo ti je to ostalo,
tvoje oružje ne postoji dok ti ga žrtva ne napravi.



Egzistencijalni jaz
Suočeni smo sa prolaznošću,
Krajnjoj nebitnosti naših postupaka.

A nekad nam ništa nije smetalo,
I naše postojanje nije poznavalo granice.

Trčali smo dok nas je miris ljiljana opijao,
Radovali se zbog sitnica kao što su leptiri,
Pričali o velikim stvarima pod rumenim nebom...

Mrzimo se, naravno, šta drugo očekivati?
Šta drugo očekivati kad ne volimo ni sami sebe,
A kamoli neke svece, red, druge ljude, ideje...

Naša sveća se još uvek pali,
Ali samo u odeljku za mrtve,
Jer mi ne živimo više, samo nismo mrtvi.

Kao poslednji sneg u martu,
Priroda nas je oterala.

Drhtimo kao breza u oluji, ali se i dalje držimo,
Kao šačica insekata koji odbijaju da umru.

Nije li to romantično?
Ta ideja večne grupice protiv celog sveta...
Jeste, bilo je romantično sve dok nismo pukli.

Zašto trpimo vlažne zidove i hladan beton prastarih ulica,
nesporazume, noć, patnju, id, ego,
Znajući da smo samo tačkica na nebu vremena?

Najmanja moguća tačkica, jedva vidljiva,
Bez značaja ili konteksta ili misli,
Samo se zna da je nekad postojala.

Nebo više nije izvor svežine i avantura,
Već izvor anksioznosti i nemira,
Nešto što nas stalno podseća na...

...Ne znam, možda na te leptire,
Park, sumrak i naše razgovore.

Zašto, kada znamo za zaborav koji nas čeka,
I sve muke ovog putovanja zemaljskog,
Nastaviti sa koračanjem kroz iste tamne sokake?

Sama ideja "prijatelja", upire u razočaranje,
neuspešni pokušaj, izdaju, patnju i laži.

Jer i oni su sneg, a svaka je osoba sunce za svoje prijatelje,
Samo-povređivanje teranjem drugih da te povrede.

I ovaj prokleti jezik, bavi se samo stvaranjem laži,
I sve čemu služi jeste obmana zarad lične koristi,
Njegovi korisnici su zaslužili večni nemir i kosmički horor.

Svetlucavi znakovi ušuškane varoši,
U njihovim porukama je obmana,
Baš kao i u knjigama večitih filozofa.

 Postojanje je po definiciji, ukoliko smo njega svesni,
Bolno, a nikakve plodove nemamo od njega,
Mi i postojanje smo kamen i Sizif.

Postojanje ipak ima svoje čari,
U pravom trenutku pošalje pokoje piće i druga,
Kat-kad nam baci neku zanimaciju u vidu strasti.

Jer mi smo samo najmanji sjaj na nebu,
mali asteroid koji možda postoji, možda i ne.

A treba da se lomimo, borimo, zahvaljujemo,
Na ovakvom roler-kosteru situacija i uvenulim ružama.

Ne, više tvoj šal od kašmira nije mekan,
Ne, tvoje oči su sad sive,
Da, naše duše su prazne, baš kao naše reči.

Da, parfemi sada mirišu na nihilizam,
A livade na prolaznost vremena.

Ne, ne volimo se,
Ljudi su egoistična bića.

Da, gorak ukus u ustima je stvaran,
Stvarnost je gorka, slatka je tek u tragovima.

Da, vuneni džemper greje,
Da,  i on grebe jer i to je stvarnost.

Da, zvezde su lepe.
Da, ali samo dok ne shvatimo da su prolazne.

Ne, nikada ih nećemo sve videti,
Već infra-crvenim svetlom sjaje,
Ne, mi to ne možemo da vidimo.

Izolacija, četiri zida koji se približavaju,
Dok ne ubiju pritiskom, neizbežni su.

Kako je budalasto misliti da su talasi,
Hladan povetarac koji prolazi kroz kosu,
Osmeh koji golica i slično smisao života.

Nije zlato sve što sija,
Ali čak i ono izloženo vremenu gubi sjaj.

Mesec prođe kroz sve mene,
I plima sruši sve zamkove od peska,
I princeze napuste iste.

Padamo, padamo, padamo.
Dublje u noć, pa ona prođe.

Pa shvatimo da nismo padali zbog noći.
A po danu još više padamo, padamo, padamo.

Bežali smo od lošeg, zato sto smo znali da je pakao kazna...
Ah, nisu li samo naše namere vredne puta do tamo.

Nema tišine, grešni smo.
Uvek ćeš čuti sopstvene otkucaje srca i krv kako ključa u venama.

Svetla i dalje svetle, ljudi se i dalje smeškaju,
Ali sada svetle prejako, prže nam beonjače,
I muzika nas mic po mic guši.

Potpuna tama - mir, ne postoji,
Krajičak oka uvek se prihvati neke svetlosti.

Jer patnja ne ume da ode,
Ona se uvek sama i diskretno vrati.

Jer ni kapi euforije ne mogu da umru,
One su vampiri mojih senki.

Psihologija i njeni doktori,
Medicinske sestre, tehničari,
Psihijatri, studije, možda nas mogu usrećiti.

A park ispred bolnice,
Pretvori se u peron lepote kojabje mogla da bude.

Vežbanje, zdrava ishrana, kvalitetan san,
Provođenje vremena sa porodicom,
Da, to nas čini srećnim.

Ne, odbijam ba budem pokusni kunić,
Da moja sreća bude statistička posledica,
Da naš odnos ne bude od magije već od studija.

Ne, to ne radim jer te volim,
Da, to radim zbog nas,
Da, idemo na kraj sveta, razuma

Ne, ta sreća nema dubinu.
Ni smisao, ni trajnost.
Samo je puka sreća.

Hrastovi videše toliko poljubaca, rastanaka,
A oni se nikad ne pitaju o smislu života.

Volim te, mrzim te, umri, sve najbolje,
Reči su iste, ne mogu nikada preneti stvarne misli,
Koje se motaju po glavi kroz živote i prostor.

I zato smo osuđeni da kao guske u magli,
Večno tumaramo i tek ponekad naletimo na,
Daške razuma...

Frustracija, depresija, de-asocijacija,
anksioznost, nesigurnost, zbunjenost.

Laži, laži, laži, ljudski konstrukti ograničenja.
Realnost, stvarnost, telo.

Ironično, jedina stvar koja gura filozofe,
Instinkt samo-prezervacije,
To ih gura kada im ponestane "istine", "smisla".

Egzistencijalni jaz konzumira.

Gledamo u ambis, a on gleda u nas.




Brojive i nebrojive beskonačnosti
Brojive i nebrojive beskonačnosti.
I ima li ikakve razlike između njih?
Naravno ima, zato su ih i podelili.

Brojive su one koje možeš nabrojati.
Broj zvezda na nebu, broj prirodnih brojeva,
I broj svih pesama beskonačne dužine,
I broj svih suza u očima namučenih.

Ove druge obično se i nenabrajaju.
Jer to je besmisleno u našem kontekstu,
Jer je besmisleno nabrajati sve srećne,
Nebrojiv je i broj svih realnih brojeva.

Matematičari su tu osobinu za,
Potpuno za sve obične beskonačnosti,
Odredili i proverili, za obične.

Međutim, naše konačnosti nisu takve,
Naše su čudne i nekonstantne i lepe,
Takve su jer su naše, samo naše, ljudske.

Da li je broj diskretizovane ljubavi,
Među nama, i živima i realnima,
Ili brojivo ili nebrojivo beskonačan,
Ili je ipak, konačan i nama ograničen?

Broj fotona što padaju na mrežnjače,
Tako napravivši svaki zalazak sunca,
Da li je konačan i nama ograničen?
Ili brojivo ili nebrojivo beskonačan?

Ako neko sazna, neka nama svima javi.




Stvarnost
Ljudi idu, masa se pomera.
Haotično kretanje opisuje svaku jedinku,
Ali, kao da prkosi, kolona ima smera,
Laska tom pokretu, "panku".

Kazaljke su se pomerile.
Konačno.
Bilo je sigurno da su se pokvarile.

Jure kao da negde žure, tačno.
Sile.
Sile prirode su ih ubrzale, tipično.

Disanje i gušenje se razlikuju,
Više ne, u trenutku pretvoriše se u isto,
Nepripremljeni za buju,
Nebo nije "čisto".

Sve je prljavo kada se guši,
I život, i njegove komponente, i belina,
Kao da se unutar glave buši,
Telo i duša nisu celina.

Bilo je to samo priviđenje.
Naravno.
Bila je to samo iluzija, gušenje.

Život je odigrao kvarno.
Gađenje.
Niko neće biti odmah umiren stvarno .

Dragi prijatelji su probodeni,
Pod velom pozne, tople noći, nad njima,
Strašni zločini su izvršeni,
Ergo, dolazi zima.

Ne, nisu valjda oni, nevini ljudi, usmrćeni,
Nego svi ovi okolo stoje i svako glavom klima,
Dok se jedan posmatrač, zločinac osuđeni,
Kazna mu se sprema, život mu se uzima.

Iz kuće miriše hleb i svetlo sija.
Neočekivano.
Ulazim i saznajem, mom nosu ipak miris sira prija.

A u rerni se pak, peče pile, kao Bogom dano.
Gladan stomak vija.
Da se sprema ljudsko meso je svima sem gostu znano.

Traume su rezultat disocijacije,
I propast tela umornog i namučenog,
Ipak nisu normalne devijacije,
Zauvek deo sveta isečenog.

U poslednji čas, ruka biva pružena,
I silueta prestaje samo senka da bude,
Od mraka pojavljuje se sena.
Dakle, neće nikome sami da sude.



Muzikanti
Reci mi,
Zašto sviraš?
Na to pitanje odgovoriti mi moraš.

Jer kad žica pukne i svirka prođe,
Kada se publika raziđe, a noć ode,
Ambis u koji smo pogledali dođe,
Umovi prestaju snovima da se vode.

Sa poslednjim tonovima,
I poslednje sumnje ispare,
Naše se duše u ponorima,
Već odriču slatke prevare.

Suočeni sa krajem, obuzima nas,
Primorani smo da uzdahnemo,
I priznamo da ne postoji danas,
Ni naš uspeh, gledamo se nemo.

Zato što je sve izvan muzike groznjičavo,
Eto zašto vlaga nalazi sve instrumente naše,
Miris parka, prostor, buka, tekstura drveta,
Čak nam i brzina reke vremena ne paše.

Reci mi,
Šta da radimo?
Glava nema odgovora.

Zaronimo li dublje u okean, u potrazi za lekom,
Možda se nikada nećemo vratiti.
Prestanimo li se mučiti, znojiti, truditi, raditi,
Prkosimo svemu ljudskom.

A šta to radimo, sada, u trenutku kada je sve nula?
Gledamo se, vidimo, i tonemo,
U oči onog drugog, kako smo sejali žanjemo,
Oh, nismo li srećna nula?

Misli lutaju konstantno i bez vidljive granice,
Zvono zaborava zvoni,
Nebeski veliki medved nas više ne goni,
Mirne su zenice.

Ironično je, zar ne? Katarza dolazi u priznanju,
Priznjanju  nepročišćenih,
Od prljavih bića dolaze do novorođenih,
Mi smo odgovor pitanju.

Reci mi,
Zašto to radiš?
Taj tvoj osmeh me provocira.



Danica
Deleći noći gledanjem u nebo,
Mi smo odavno prešli granicu razumnog.
Od svih tih nebeskih tela,
maglina, galaksija, meteora, kometa,
Ja sam video samo jedno, zvezdu Danicu.

Naše misli konstantno su lutale,
Bez ikakvih ograničenja ili čežnje,
Odbacivši filozofiju i filozofe,
Postali smo jedno sa tim nebom o kom smo sanjali.

Kao sreća groznjičavog mornara koji je konačno ugledao kopno,
I moja je nemerljiva, sadašnja, a opet buduća,
Smeši se,to je sreća koja se ceni, ne janjava,
Ona koja traje, makar u sećanju.

Prešavši tolike planine,
Prohodavši onolike doline,
Družeći se sa tugom i tokatama,
Pomislio sam da sam stigao.

Stigao do mesta bez patnje,
Mesta gde vreme ne postoji,
A ljudi se mešaju i spajaju u jednu celinu,
Kao zvezde koje se objedine i načine galaksiju.

Ali onda sam video da to nebo,
Ta prokleta iluzija,
Nije to svetlost,
Već samo tama.

Dok me to nebo ubija svojim gama zracima,
A ja ne mogu da ustanem, ne vidim,
Ti i dalje ležiš, gledaš u te sjane vatrene lopte,
Smeškaš se dok ti mesečina miluje obraz.

Stani! Zanemari apsurd ovog trenutka,
Baš kao i celog života i postojanja,
Ubij egzistencijalni jaz u sebi,
I porekni naše duše dok težimo nuli.

Za tebe, jednog trenutka sam tu,
Već sledećeg, krajičak oka zapazi da me nema,
Da sam se izgubio u tom nebu,
Postao sam talac sopstvenih misli.

Samo želim da mi kažeš:
"U redu je, idemo dalje",
Ali tebe nema, nestala si u tišini,
Tražim te, neću stati, ali ponovo prolazi vreme.

Hvala ti za sve, zvezdo Danico,
Naše vreme bilo je kratko,
Tanka razuma granico,
Plesati po tebi, bilo je slatko.