<string name="room1page1title">Историјске околности</string>
        <string name="room1page1text">Историју Европе 18. века су обележиле Револуције и преврати. Те промене се
            нису догађале само на политичком плану, већ су им претходиле идеје коју су
            започели француски просветитељи и енциклопедисти Шарл Монтескје, Дени
            Дидро, Франсоа Волтер и Жан Жак Русо, који су критиком политичког уређења
            државе и цркве инспирисали и иницирали многе промене у тадашњем свету.
            Револуција у Француској, пад Бастиље 14. јула 1789. означио је крај
            апсолутистичке монархије. Народна скупштина је усвојила Декларацију права
            човека и грађанина којом је прокламовано да су сви људи слободни и једнаки у
            правима, да су закони једнаки за све грађане и да суверенитет почива на
            нацији. Укидање феудализма у Француској означило је почетак једног новог
            доба.
        </string>
        <string name="room1page2text">
            Новa историјска збивања нису заобишла ни тадашњу Србију. Многобројне
            кризе које су потресале Османско царство утицале су и на догађаје у
            Београдском пашалуку, као једној од управних јединица Царства. Непрестани
            сукоби ескалирали су покретањем устанка 14. фебруара 1804. године у
            Орашцу, месту у Централној Србији. За вођу Првог српског устанка изабран је
            Ђорђе Петровић Карађорђе. Тако је почела Српска револуција која је окончана
            1835. године ослобођењем од Османске власти и укидањем феудализма у
            Србији. Аутономија стечена током Првог и Другог српског устанка нарочито кроз
            хатишерифе, својеручно писане наредбе султана које су морале бити одмах
            извршене (1830. и 1833), као и укидање феудализма, омогућили су Србима у
            Кнежевини Србији политичке и економске слободе и друштвену једнакост.
            Друштвена клима у ослобођеној Србији тражила је и формирање националног
            идентитета чија су упоришта били ново подигнуто Народно позориште и тек
            основани Народни музеј.
        </string>
        <string name="room1page3text">
            Током 19. века праве се први кораци ка успостављању грађанског друштва у
            Србији. Полако се одбацују традиције Османског уређења и оснивају се
            институције по узору на европске. Уређују се правни и судски систем
            доношењем Грађанског законика 1844. године, а привреда доношењем Уредбе
            о еснафима 1847. године као и новим пореским системом. У европском духу развијају се позориште и музичка култура, архитектура и мода. Оснивају се
            нове културно-просветне институције: Библиотека Друштва српске
            словесности (1842), библиотеке Лицеја (1844), прва трговачка школа (1844),
            прва женска школа (1846), прва Инжињерска школа у рангу факултета (1846),
            Београдско читалиште (1846), приватне школе на немачком (1847) и грчком
            језику (1848). Интересовање за проучавање прошлости и очување наслеђа
            је расло што је довело до идеје о успостављању Народног музеја. Као
            званичан датум оснивања Народног музеја узима се 10. мај 1844. године
            када је Јован Стерија Поповић начелник Попечитељства Просвешченија
            потписао акт односно налог окружним начелствима да прикупљају старине
            за &quot;Народни музеум&quot; при већ постојећој Народној библиотеци.
        </string>


        <string name="room2page1title">ЗГРАДА МУЗЕЈА И ВЕЛИКА ШКОЛА</string>
        <string name="room2page4title">Велика школа </string>
        <string name="room2page5title">Говор Доситеја Обрадовића при отварању Велике школе у Београду 1808. године:</string>
        <string name="room2page1text">
            Зграда Музеја Вука и Доситеја представља једну од најстаријих, сачуваних зграда у Београду и класичан је пример оријенталне, градске, стамбене архитектуре.  Подигнута је у првој половини 18. века, вероватно за неког богатог Турчина, највероватније самог управитеља београдске вароши. Година градње, ни име првог станара, нису познати.
            Зграда се налази на падинама београдског Дорћола, у делу који се некада звао Зерек или Зејрек.У околини куће некада се налазило шест џамија и зграда управе турске полиције. Данас је остала сачувана само Бајракли џамија и Шеих Mустафино турбе. Сачувани турски планови из тридесетих година 18. века сведоче о распореду улица који је готово идентичан данашњем.
            Кућа је више пута мењала намену. У време Наполеонове владавине, у последњој деценији 18. века у њој је радио француски конзулат када ниједна европска земља није имала своје дипломатско представништво у Турском царству. У току Првог српског устанка зграда је уступљена Великој школи. После тога, Турци се поново усељавају у кућу, коју користе скоро до средине 19. века. Након ослобођења Београда од турске власти па све до Другог светског рата у њој се смењују разне београдске, трговачке породице.
            После Другог светског рата зграда је детаљно реконструисана 1948. године, и следеће године додељена основаном Музеју Вука и Доситеја који се од 1979. године налази у саставу Народног музеја у Београду.
        </string>
        <string name="room2page2text">
            Дорћол, део Београда где се налази Музеј Вука и Доситеја, већ својим именом, које на турском значи „четири пута“ или „раскршће“, одаје своју везу са отоманским наслеђем старог Београда. До 19. века, овај део Београда углавном је био насељен Турцима, са понеком богатијом, хришћанском или јеврејском породицом. Оријентални дух огледао се у сваком делу Дорћола – у изгледу, понашању, пословању, обичајима и свему другом што чини једну градску четврт.
            Куће, које су овде грађене за то време, биле су раскошне. Свака је имала пространо уређено двориште, које је било ограђено високим зидом, те је свака кућа била издвојена од спољног света, од улице и бучног живота вишенационалне вароши. Дворишта су била међусобно спојена малим капијама, капиџицима, па се из једног у друго могло прелазити без изласка на улицу.
        </string>
        <string name="room2page3text">
            Мушки и женски део куће, селамлук и харем, били су одвојени. Мушки је био нешто истуренији ка улици, са малим прозорима, често офарбаним у зелену боју, а уколико је домаћин био занатлија или трговац, пословни простор био је истурен ка улици. Харем је, са друге стране, био увучен у двориште. Жене и девојке спремне за удају, по исламским обичајима, нису се мешале са другим мушкарцима, осим са сродницима и мужевима.
            Двориште, ушушкано у безбројном дрвећу и украсном биљу, било је место одмора, резервисано за породицу и блиске пријатеље. У двориште и кућу се улазило само са позивом и никако другачије. Сав јавни живот био је резервисан за улицу и пословни простор, док је стамбени део био јасно одвојен.
            Дућани, бакалнице, радње и магазе говоре нам о свакодневним потребама разноликих становника тадашњег Београда. Ови дућани, махом поређани у данашњим улицама Краља Петра и Душановој, заједно су са Великом пијацом (данашњи Студентски трг) представљали централни део града. Роба је стизала из свих крајева царства, као и са Запада. Цинцари, Јевреји, Турци, Срби, Грци живели су и радили заједно у живахној вароши на међи светова.
            Изглед Дорћола трајно је промењен након ослобођења од Турака, када је млада, српска држава убрзано уводила европске обичаје. Мноштво вијугавих сокака и повучене једноспратне и двоспратне турске куће, замениле су правилне улице и вишеспратнице, али је нешто од духа и изгледа старог Дорћола сачувано и у згради и дворишту Музеја Вука и Доситеја.
        </string>
        <string name="room2page4text">
            Са успехом Првог српског устанка, који је почео 1804. године и ослобађања Београда од турске војске, 1806. године, устаници су мирнодопски период искористили како би отпочели уређење државе. Поред доношења Уставног закона, једна од изузетно значајних новина, била је организација школа.
            Иван Југовић, један од најобразованијих Срба у устаничкој Србији,  писар, а касније и секретар прве владе устаничке државе, убедио је  Карађорђа, у неопходност развоја високог школства у Србији. Новој власти био је потребан што већи број младих, школованих људи. Карађорђе, вођа устаника, позвао је образоване Србе да помогну новој власти. Позиву се одазвао Доситеј Обрадовић. У Београд је стигао 1807. године. Постављен је за главног надзиралишта училишта (директора свих школа) и следеће године, 1808. издејствовао је оснивање Велике школе, претечу свих данашњих високошколских установа у Србији.  Школа је почела с радом у кући преко пута данашње зграде Музеја Вука и Доситеја, а следеће, 1809. године пресељена је у њу. Управо у овом здању школа ради све до 1813. године када долази до пада Првог српског устанка.
            Право на похађање школе имали су синови српски без обзира на положај и материјално стање својих родитеља. Једини услов био је да умеју да читају, пишу и рачунају. Поред Вука Стефановића Караџића, међу полазницима школе били су синови устаничких старешина међу којима и син Карађорђа као и бројни други ђаци. У прве две године учили су се средњошколски предмети - историја, географија, рачуница, стилистика, немачки језик, а у трећој универзитетски - државно право, кривично и међународно право.
            Oбавезни предмети за све разреде били су моралне поуке, црквено појање и војно вежбање (фехтовање са сабљама и егзерцир с пушкама).
        </string>
        <string name="room2page5text">
            Возљубљени ученици,
            Бог преблаги и многомилостиви избавља земљу нашу и љубимо отечество од сужањства турскога, а ми ваља да се старамо да избавимо душу нашу од сужањства душевнога, то јест од незнања и од слепоте ума. Ово избављеније другојаче не може бити разве чрез прилежну и трудољубну науку. Ви видите, дражајши ученици, колико се родитељи и старији ваши старају не само за [х]ранити вас и одевати, него јоште штавише не жале трошка за науку вашу. Содержавају и радо плаћају учитеље ваше, да вас сваким лепим и полезним наукам[а] обучавају и на свако добро настављају, да будете с временом на ползу и на похвалу љубимому отечеству и целоме народу.
            Благо вами ако будете учитељем покорни и послушни и ако возљубите мудрост и науку, зашто ово су дарови Божији најмногоценији.
            Благо и целоме народу сербскому ако ви постанете и будете богољубиви, правдољубиви и просвештени! Од вас ће се ова нација наша просветити и на свако добро наставити, зашто ви ћете бити с временом народни поглавари, судије и управитељи и од вас ће зависити све општенародно благополученије, чест и слава. Ако ли ви будете (сачувај Боже!) зли, неправедни, грабитељи и мучитељи, тешко народу и с вами заједно.
            Зато, дражајши ученици, будите благонаравни и послушни учитељем вашим, учите се и просвештаваје се у науками и добродетели и бићемо сви
        </string>