Za par godina, kada se ponovo sretnemo.
Konačno, spontano.
U tvom gradu.
I preskočimo sva ona pitanja...
Prećutim sva moja skitanja u kojima sam tražio bar nešto tvoje u drugima.

Verovatno ću izbegavati temu, otkud ja...
Nekim svojim šalama ću pokušati razbiti tremu.

Reći ćeš da si pročitala roman koji sam napisao.
Lagaću da se tvoj grad slučajno našao u mom romanu.
I da žena, kojoj svi zavide i koja se svojim postojanjem
potpisala na svaku stranu tog romana samo slučajno
podseća na  tebe.

Pričaj mi o tome, kakav je on.
Zašto još uvek nisi postala majka.
Reci mi o planovima.
Putovanjima.
Gde si sve bila.
Da li radiš posao koji voliš.

Ne pričaj o tome, kako je moglo biti drugačije.
Reci mi kako si konačno uzela svoj život u svoje ruke.
Kako si donosila odluke koje su tebe činile srećnom
i kako si izgubila mnoge ljude jer nisu znali da slave tvoje pobede
kao svoje.
Nemoj da mi kažeš kako smo bili pravi u pogrešno vreme.
I da si konačno shvatila sve, kada sam prestao, nestao..

Reci mi da si imala miran san.
Da nisi čekala poruku, za laku noć, za dobro jutro.
Reci, kako si ubrzo nastavila dalje.
Ne reci da se kaješ što nisi uradila sve drugačije, jer ne
želim da se kajem što nisam ostao još i borio se..
Ne želim da mi ovo je ostalo od života prođe u kajanju.

Život sa kajanjem je sve, osim života...
Kad već nijedna posle tebe nije bila ljubav...
Neka ovo što je ostalo od života.. bude život...